Rat protiv Irana otvorio je pitanje koje u Vašingtonu postaje sve teže za guranje pod tepih, koliko dugo američka vojna mašina može da održava tempo udara ako joj se najvažnija precizna municija topi brže nego što industrija može da je nadoknadi. Prema informacijama koje su proizašle iz američkog vojnog aparata, tokom prvih nedelja operacije protiv Irana američka mornarica je ispalila između oko 900 i 1.000 krstarećih raketa Tomahavk, što je ogroman deo ukupnih raspoloživih zaliha.
Ako su te procene tačne, reč je o potrošnji koja već sada izlazi iz okvira običnog intenzivnog rata i ulazi u zonu ozbiljnog strateškog iscrpljivanja. Govorimo o oružju koje je godinama građeno, skladišteno i planirano za više kriznih pravaca, od Bliskog istoka do Pacifika, a sada se velikom brzinom troši na jednom ratištu koje još nije ni blizu definitivnog kraja.
Suština problema nije samo u broju ispaljenih raketa, već u tome što Tomahavk za američku mornaricu nije sporedno sredstvo. To je njeno osnovno ofanzivno oružje dugog dometa sa razarača i drugih platformi. Kada takva municija počne da nestaje tempom od gotovo hiljadu komada za manje od mesec dana, onda to više nije logistički detalj, već pitanje koje dira samu srž američke sposobnosti da istovremeno vodi više ozbiljnih operacija.
Poseban razlog za uzbunu jeste to što se rat protiv Irana ne razvija po starom američkom obrascu iz Iraka ili Libije, gde bi protivnička protivvazdušna odbrana relativno brzo bila slomljena, pa bi se teret udara prebacio na znatno jeftinije vođene bombe manjeg dometa. Ovde to očigledno ne ide tako lako. Stalni izazov iranske protivvazdušne odbrane primorava američku stranu da mnogo duže ostane oslonjena na skupe rakete velikog dometa, a upravo ta vrsta rata najbrže prazni arsenale.
Kada se brojke prevedu na novac, slika postaje još teža. Moderna varijanta Tomahavka košta oko 3,6 miliona dolara po komadu. To znači da bi zamena oko 1.000 već ispaljenih raketa koštala približno 3,6 milijardi dolara. I to samo za ovu jednu vrstu municije, bez računanja drugih projektila, logistike, borbenog održavanja i ostalih troškova rata. U prevodu, Amerika ne troši samo oružje, već sagoreva i milijarde dolara po stopi koja izaziva nervozu čak i u aparatu naviklom na ogromne vojne budžete.
Još je ozbiljnije to što proizvodnja ne prati tempo potrošnje. Planovi predviđaju godišnju proizvodnju od oko 150 Tomahavka tek pred kraj decenije, dok je deo te proizvodnje već rezervisan za izvozne kupce, posebno Japan, koji je naručio stotine komada. Istovremeno, u američkom budžetu za 2025. godinu predviđeno je svega 57 novih Tomahavka. Ta disproporcija između potrošnje na frontu i industrijske obnove zaliha otvara veoma neprijatno pitanje, šta ako se rat oduži još nekoliko meseci.
Jer upravo to je druga velika senka nad celom pričom. Pojedine procene govore da bi operacije protiv Irana mogle da traju mnogo duže od prvobitnih političkih očekivanja, čak i više od šest meseci. Ako bi se sadašnji tempo potrošnje nastavio, Pentagon ne bi bio suočen samo sa padom zaliha, već sa realnim problemom da ostane bez ključne municije u trenutku kada bi mu možda zatrebala za drugi pravac, Tajvan, Korejsko poluostrvo, Arktik ili neku novu krizu koju još niko javno i ne pominje.
Upravo tu rat protiv Irana prestaje da bude samo bliskoistočna priča. Svaki Tomahavk ispaljen prema iranskim ciljevima jeste Tomahavk manje za budući sukob sa Kinom, za eventualnu eskalaciju prema Rusiji ili za bilo koji scenario u kojem bi SAD morale brzo da demonstriraju udarnu moć na drugom kraju sveta. Američka vojna moć počiva i na uverenju protivnika da Vašington ima duboke zalihe i da može dugo da vodi rat bez gubitka daha. Ako to uverenje počne da puca, menja se i ukupna slika američkog odvraćanja.
Problem je utoliko veći jer Tomahavk nije jedina kategorija municije koja se ubrzano troši. Prema istim procenama, ozbiljno su načete i zalihe antibalističkih raketa, dok se za određene bombe za razaranje bunkera govori da su gotovo iscrpljene. Dakle, ne troši se samo jedan segment arsenala, već čitav niz najskupljih i najvažnijih sredstava koja čine osnovu američke sposobnosti za precizne udare u ratu visokog intenziteta.
To sada stvara dvostruki pritisak na Pentagon. Sa jedne strane, mora da održi ritam udara protiv Irana i da pokaže da kampanja ne slabi. Sa druge strane, mora da gleda dalje od današnjeg bojišta i da računa koliko mu municije ostaje za sutra. U takvoj situaciji svaki naredni salvo Tomahavka postaje više od običnog vojnog poteza, postaje odluka koja zadire u širu stratešku rezervu.
Zato zabrinutost u Pentagonu nije nimalo bezazlena. Nije reč samo o tome da je neka vrsta oružja skupa. Reč je o tome da se pokazuje koliko brzo savremeni rat može da proguta arsenale koji su građeni godinama. Ratovi više ne troše samo ljudstvo i tehniku na frontu, već i čitave slojeve industrijskih zaliha, finansijskih planova i geopolitičkih prioriteta.
Ako se neprijateljstva nastave istim intenzitetom, Amerika bi mogla da se suoči sa paradoksom koji je za svaku veliku silu posebno opasan, da u jednom ratu troši oružje namenjeno za nekoliko budućih ratova. A kada jedna vojna supersila počne da oseća da joj je tempo potrošnje opasniji od samog protivnika, to je znak da je sukob već ušao u mnogo ozbiljniju fazu nego što političke izjave žele da priznaju.
