Rat oko Irana ulazi u novu, širu i opasniju fazu. Dok SAD i Izrael nastavljaju vazdušne udare na iranske ciljeve, iz Jemena stiže poruka koja nagoveštava otvaranje još jednog fronta. Huti, pokret koji je politički i vojno povezan sa Teheranom, poručili su da su spremni za direktnu vojnu intervenciju i da Crveno more neće dozvoliti kao prostor za operacije protiv Irana.
U zvaničnom saopštenju, jemenske oružane snage povezane sa Hutima navele su da mogu da deluju ako dođe do dalje eskalacije protiv Irana, ako se Crveno more koristi za američke ili izraelske vojne misije i ako se širi savez koji podržava operacije protiv Teherana. Time je prvi put tako otvoreno postavljena mogućnost da se rat, koji je već uzdrmao Persijski zaliv i Ormuski moreuz, prelije i na Bab el Mandeb i južni ulaz u Crveno more.
BREAKING: Yemen's Houthis:
— Clash Report (@clashreport) March 28, 2026
We carried out our first military operation using ballistic missiles against sensitive Israeli military targets.
Our operations will continue until the declared goals are achieved.
We will continue until the aggression stops on all fronts. pic.twitter.com/Z6bYBbEGJv
Ta pretnja nije bez težine. Huti su i ranije pokazali da mogu da gađaju brodove, remete plovidbu i podignu cenu osiguranja i transporta u čitavom regionu. U trenutku kada je saobraćaj kroz Ormus već pod velikim pritiskom, sama mogućnost da se ozbiljnije ugrozi i prolaz kroz Crveno more dovoljna je da globalno brodarstvo i energetska tržišta uđu u novu zonu nervoze.
Poruka iz Jemena zato nije samo politička izjava solidarnosti sa Iranom. Ona ima i veoma konkretan geografski i strateški smisao. Ako se Ormuski moreuz već nalazi pod tenzijom, a Bab el Mandeb dodatno postane nesiguran, onda Bliski istok više ne bi bio samo ratna zona, već i prostor iz kojeg se poremećaj širi na čitavu svetsku trgovinu.
U isto vreme, američko-izraelski vazdušni udari nastavljaju da pogađaju iransku nuklearnu infrastrukturu. Iranski mediji navode da je meta bio kompleks reaktora sa teškom vodom Hodab, odnosno postrojenje u Araku, kao i postrojenje za obogaćivanje uranijuma u Ardakanu, u provinciji Jazd. Prema istim navodima, nije bilo smrtnih slučajeva niti oslobađanja radioaktivnih materijala. Iranska organizacija za atomsku energiju saopštila je da nije zabeležen porast nivoa radijacije nakon napada.
Ti udari dodatno pojačavaju pritisak na Teheran, ali istovremeno guraju i njegove saveznike ka otvorenijem uključivanju. Upravo zato Huti sada govore mnogo direktnije nego ranije. Više se ne zadržavaju samo na opštim upozorenjima, već praktično crtaju uslove pod kojima bi se uključili u sukob.
Paralelno sa tim, iz Vašingtona stiže signal da SAD žele da rat završe brzo, bar u ovoj fazi. Američki državni sekretar Marko Rubio poručio je posle kontakata sa ministrima spoljnih poslova zemalja G7 da Vašington ne planira da operaciju protiv Irana razvlači mesecima. Po njegovim rečima, cilj je da se Iran oslabi u roku od nekoliko nedelja, a ne tokom višemesečne kampanje.
S jedne strane, pokazuje da SAD žele snažan i brz rezultat. S druge, otkriva i da u Vašingtonu postoji svest da produžen rat nosi ozbiljne političke, vojne i ekonomske rizike. Visoke cene nafte, blokada Ormusa, nervoza tržišta i pritisak regionalnih saveznika očigledno sve više utiču na dinamiku odlučivanja.
U diplomatskoj pozadini istovremeno traju i pokušaji deeskalacije. Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan potvrdio je da postoje kontakti između SAD i Irana uz pakistansko posredovanje. U toj ulozi pominje se i vrhovni komandant pakistanskih oružanih snaga Asim Munir, koji održava veze sa obe strane i pokušava da doprinese smirivanju situacije.
Prema tim navodima, Iran insistira na priznanju svog suvereniteta, uključujući i nad Ormuskim moreuzom, traži povlačenje američkih baza sa Bliskog istoka i jasne garancije neagresije. Međutim, u samom Teheranu postoji snažno nepoverenje prema američkim obećanjima, uz procenu da bi i eventualne današnje garancije mogle biti sutra poništene novom rundom operacija.
Zbog toga se sada u regionu istovremeno odvijaju tri procesa. Prvi je nastavak američko-izraelskih udara po iranskim ciljevima. Drugi je pokušaj da se preko posrednika otvori kanal za prekid ili makar zamrzavanje sukoba. Treći je širenje pretnje na dodatne tačke, pre svega na Crveno more, gde Huti sada otvoreno poručuju da mogu da uđu u rat mnogo direktnije nego do sada.
U takvoj situaciji više nije reč samo o Iranu, Izraelu i američkim bazama. Na mapi se sada kao potencijalni centri krize istovremeno pojavljuju Ormuski moreuz, Bab el Mandeb, Crveno more i iranska nuklearna postrojenja u unutrašnjosti zemlje. To znači da se rat više ne meri samo brojem udara i raketa, već i time koliko novih prostora može biti uvučeno u isti požar.
Ako Huti zaista aktiviraju svoju pretnju u punom obimu, a američko-izraelska kampanja se nastavi istim tempom, Bliski istok bi u vrlo kratkom roku mogao da pređe iz faze regionalne eskalacije u fazu otvoreno umreženog rata na više frontova. U tom trenutku, ni moreuzi, ni luke, ni trgovački koridori više ne bi ostali samo pozadina sukoba, već njegov centralni deo.
