F-22 Raptor je godinama važio za jedan od najopasnijih lovaca na svetu, ali je imao dve slabosti o kojima se govorilo mnogo tiše nego o njegovoj stelt silueti i superkrstarenju, domet koji nije idealan za ogromne udaljenosti Indo-Pacifika i izostanak ugrađenog pasivnog infracrvenog sistema za otkrivanje ciljeva. Upravo zato novi probni letovi iznad pustinje Mohave izazivaju toliku pažnju, pošto prvi put pokazuju da američko vazduhoplovstvo i Lockheed Martin pokušavaju da te dve slabosti ozbiljno ublaže u okviru paketa koji se nezvanično već zove „Raptor 2.0“.
Najupadljiviji deo nove konfiguracije jesu spoljašnji rezervoari za gorivo sa smanjenom uočljivošću. Na prvi pogled deluju kao detalj, ali u stvarnosti pogađaju samu srž starog problema F-22. Dosadašnji standardni odbacivi rezervoari povećavali su dolet, ali su istovremeno kvarili stelt profil i morali su da budu odbačeni pre ulaska u ozbiljniju borbu. Britanski FlightGlobal je, pozivajući se na Lockheed Martin, objavio da su novi rezervoari projektovani upravo tako da mogu da ostanu na avionu i tokom borbene misije, uz manji udar na radarski odraz i letne performanse.
To je velika promena zato što F-22 time dobija ono što mu je dugo nedostajalo, više goriva bez klasične kazne u preživljavanju. Lockheed je za FlightGlobal naveo da novi rezervoari donose isti dodatni domet kao stari, oko 850 nautičkih milja, ali uz bitno drugačiju upotrebnu logiku, ne kao potrošni dodatak koji se odbacuje pre opasne faze leta, već kao deo konfiguracije koja treba da ostane korisna i kada avion uđe u ozbiljno osporavan vazdušni prostor.
Drugi veliki element paketa jesu podkrilni senzorski moduli, za koje specijalizovani mediji poput TWZ i The Aviationist navode da su povezani sa infracrvenim pretraživanjem i praćenjem, odnosno IRST sposobnošću. To možda zvuči tehnički, ali suština je jednostavna, F-22 time dobija mnogo jače pasivno „oko“. Umesto da se oslanja samo na aktivni radar, koji i sam može da otkrije da je avion prisutan, pilot dobija dodatnu mogućnost da tiše traži i prati ciljeve po njihovom toplotnom tragu. U eri kada i druge sile razvijaju stelt avione i sve agresivnije elektronsko ratovanje, to više nije luksuz, već skoro obavezna stavka.
Upravo tu nastaje priča o „generaciji 5.5“. Ta oznaka nije zvanična tehnička kategorija američkog vazduhoplovstva, ali se medijski često koristi za duboko modernizovane lovce pete generacije koji dobijaju nove senzore, bolje umrežavanje, jače elektronsko ratovanje i prilagođavanje za rat 2030-ih. Kod F-22 to sada izgleda ovako: zadržava osnovne kvalitete, stelt, brzinu, manevar i moćan radar, a istovremeno dobija konkretne zahvate koji popravljaju ono što se na savremenom bojištu sve više oseća kao ograničenje.
Ipak, priča nije tako jednostavna kao što zvuče bombastične tvrdnje u medijima da je „Raptor 2.0 trajno eliminisao slabosti F-22“. To je preterivanje. Novi rezervoari i IRST moduli jesu ozbiljan korak napred, ali ne brišu osnovnu činjenicu da je F-22 ograničena flota, da je proizvodnja ugašena još 2012. godine i da je svaki veliki zahvat na avionu preskup, spor i vezan za održavanje letelice koja nije mlada. Američko vazduhoplovstvo i dalje planira da F-22 postepeno zameni šesta generacija u okviru NGAD programa tokom 2030-ih, što znači da je „Raptor 2.0“ više produženje relevantnosti nego rođenje sasvim nove platforme.
Ovi novi letovi F-22 viđeni su zajedno sa B-52H koji nosi AGM-181A LRSO, novu nuklearnu krstareću raketu dugog dometa, što specijalizovani američki mediji vide kao signal šireg talasa modernizacije strateške avijacije SAD. Drugim rečima, ne radi se samo o tome da jedan stariji lovac dobija nove delove, već o tome da Vašington očigledno pokušava da spoji postojeće platforme sa novim senzorima, novim oružjem i novim konceptom ratovanja pre nego što šesta generacija uopšte stigne u većem broju.
U Pacifiku su udaljenosti ogromne, tankeri su ranjivi, a kineska protivpristupna i protivvazdušna mreža je mnogo ozbiljniji izazov nego sve ono protiv čega je F-22 projektovan devedesetih i uvoden u upotrebu dvehiljaditih. Ako lovac mora često da se oslanja na tankere i da pritom koristi spoljne rezervoare koji kvare stelt, onda njegova najvažnija prednost počinje da se topi baš tamo gde bi trebalo da bude najjači. Novi rezervoari upravo tu pokušavaju da kupe vreme i prostor.
Slično važi i za IRST. U svetu u kojem nisu samo Amerikanci ušli u eru stelt lovaca, pasivno otkrivanje postaje sve važnije. F-22 je dugo bio moćan, ali u toj jednoj oblasti i pomalo „nem“ u odnosu na ono što se danas traži od vrhunskog lovca za dominaciju u vazduhu. Dodavanje IRST modula ne pretvara ga čarobno u sasvim novu mašinu, ali mu daje sposobnost koja mu je realno nedostajala i koja može biti veoma važna protiv naprednih protivnika.
„Raptor 2.0“ nije revolucija koja briše sve stare mane F-22, ali jeste ozbiljna i pametno ciljana modernizacija. Ona direktno gađa dve najveće praktične slabosti ove platforme, borbeni dolet u velikim ratnim pozorištima i nedostatak snažnog pasivnog infracrvenog osmatranja. Ako se pokaže uspešnom u operativnoj upotrebi, F-22 neće postati „nov avion“, ali može ostati mnogo opasniji i relevantniji nego što se pre samo nekoliko godina očekivalo.
Američko vazduhoplovstvo ne pokušava da od starog Raptora napravi novu bajku. Pokušava da od njega izvuče još jednu deceniju, a na savremenom nebu, gde se domet, tišina i prvi pogled sve više pretvaraju u pitanje života i smrti, to je možda i najvažnija nadogradnja koju je F-22 mogao da dobije.
