Američki sistem protivvazdušne odbrane Patriot godinama je prodavan svetu kao simbol pouzdanosti, preciznosti i tehnološke nadmoći Zapada. Ipak, sposobnosti ovog sistema bile su uzrok značajnih kontroverzi mnogo pre nego što su SAD i Izrael pokrenuli rat protiv Irana 28. februara 2026. godine.
U ukrajinskoj vojsci, efikasnost sistema Patriot protiv ruskih raketnih napada je naširoko dovedena u pitanje, a ukrajinski i zapadni izvori su mesecima upozoravali da je njegova sposobnost presretanja napada ograničena. Portparol ukrajinskog vazduhoplovstva Juri Ignat je 24. maja 2025. godine istakao je nedostatke sistema i potvrdio da se služba suočava sa sve većim izazovima u presretanju ruskih balističkih raketnih napada.
Međutim, nakon velikih muka protiv ekstremno komplikovanih za presretanje balističkih raketa u Ukrajini, najnoviji događaji na Bliskom istoku sve ozbiljnije otvaraju novo neprijatno pitanje: šta ako problem ovde nije samo u raketama koje Patriot gađa, već u ljudima koji njime upravljaju?
Sve češće se pominje teza da povećana potrošnja raketa Patriot na pojedinačne iranske dronove i slabiji rezultati protiv ozbiljnijih ciljeva nisu samo posledica gustine napada, već i načina na koji sistem radi tokom udara. Suština je krajnje neprijatna po one koji su ga godinama reklamirali kao skoro nepogrešiv štit. Naime, više zapadnih medija već danima iznosi tezu da operateri tokom intenzivnih napada napuštaju položaje i sklanjaju se u zaklon, dok sistem ostaje da radi u potpuno automatskom režimu.
U teoriji, Patriot PAC-3 zaista može da funkcioniše bez neposredne intervencije posade. Kada se izda komanda za borbeni rad, računar sistema sam detektuje cilj, prati ga, izračunava putanju i određuje tačku presretanja, a zatim izdaje komandu za lansiranje. Na papiru to zvuči impresivno. U stvarnosti, upravo tu može da leži deo problema s kojim se ovaj PVO sistem suočava. Jer rat nije laboratorija, a automatika nije isto što i razumevanje situacije na bojištu.
Kada sistem radi bez punog ljudskog nadzora, raste rizik da reaguje šablonski, da troši presretače na manje važne ciljeve, da pogrešno proceni prioritete i da otvara vatru tamo gde iskusna posada možda ne bi. Drugim rečima, ako je Patriot zaista ostavljan da sam „misli“ dok su operateri u zaklonu, kao što parafrazira i ukrajinski Kijev Post, onda je to objašnjenje zašto se u poslednje vreme sve češće viđaju rafali lansiranja na ciljeve koji ni izbliza ne opravdavaju takvu potrošnju.
Upravo to je jedna od najupečatljivijih slika iz bliskoistočnog rata. Više puta su zabeleženi slučajevi u kojima američki i saveznički sistemi Patriot ispaljuju veći broj presretača, a da rezultat ne izgleda ni približno onako impresivno kako bi javnost očekivala od tako skupog sistema. Iranske rakete i dronovi, uprkos masovnoj PVO vatri, i dalje uspevaju da prolaze. To automatski ruši osnovnu propagandnu priču da je dovoljno rasporediti Patriot i problem je rešen.
Još je teža tvrdnja da je stvarna stopa uspešnog presretanja iranskih raketa možda mnogo niža nego što se javno predstavlja u zapadnim medijima. Podsetimo da je kompanija Planet Labs, jedna od najpoznatijih zapadnih firmi za satelitsko snimanje Zemlje, uvela cenzuru na snimke sa Bliskog istoka. Ukoliko se ispostavi da je efikasnost Patriota u realnim uslovima zaista daleko ispod zvaničnih predstava, onda više ne govorimo o pojedinačnim greškama, već o ozbiljnom raskoraku između onoga što je sistem obećavao i onoga što zaista daje kada počne pravi rat.
Dodatni problem je i način na koji radar Patriota navodno prepoznaje ciljeve. Pominje se da sistem u pojedinim situacijama može da zameni telo odvojenog pojačivača rakete sa samom bojevom glavom. To nije tehnička sitnica, već potencijalno katastrofalna greška u logici presretanja. Ako sistem gađa pogrešan deo cilja, onda može formalno da „dejstvuje“, da lansira rakete i da na ekranu izgleda aktivno, a da u stvarnosti ne rešava glavnu pretnju.
Tu i dolazimo do najvažnije tačke. Ovo više nije priča samo o jednom američkom sistemu PVO, već o čitavoj filozofiji modernog zapadnog ratovanja. Godinama se javnosti prodavala slika da tehnologija rešava sve, da su računari, senzori i automatika skoro nepogrešivi i da ljudski faktor postaje sve manje važan. Sada se pokazuje ono što rat uvek pokaže pre ili kasnije: kada krene pravi pritisak, kada dođe strah, haos, zasićenje ciljevima i psihološki lom, nijedan lepo dizajniran reklamni katalog više ne pomaže. Onda ostaje samo pitanje ko je ostao na položaju, ko je zadržao kontrolu i ko je bio spreman da donosi odluke pod vatrom.
Ako je tačno da se operateri sklanjaju, kao što piše britanski Tajms, a sistem ostaje da radi sam, onda problem Patriota nije samo u raketama, ni u radaru, ni u softveru. Problem je mnogo dublji. To znači da se pod udarom raspada poverenje u samu proceduru upotrebe, a kada sistem odbrane vredan milijarde dolara zavisi od toga da li je posada ostala uz konzolu ili pobegla u zaklon, onda je jasno da se iza sjajnog imena krije mnogo više slabosti nego što su njegovi tvorci spremni da priznaju.
Ova priča nije zanimljiva zato što ruši jedan mit, već zato što ruši više njih odjednom. Ruši mit o skoro savršenom presretanju. Ruši mit o apsolutnoj nadmoći automatike i ruši mit da su američki PVO sistemi sami po sebi garancija bezbednosti. Jer ako Patriot zaista troši preskupe presretače na pogrešne ciljeve dok operateri sede u zaklonu, onda problem više nije samo u sistemu. Problem je u čitavoj doktrini koja je verovala da se rat može dobiti pritiskom na dugme.
