Od trenutka kada su Sjedinjene Države pokrenule operaciju protiv Irana, postalo je jasno da Vašington ne računa na kratku demonstraciju sile, već na kampanju dubokih udara u kojoj glavnu reč vode najteži avioni u američkom arsenalu. U borbu su uključena sva tri strateška bombardera dugog dometa, B-1B Lancer, B-2 Spirit i B-52 Stratofortress, što je samo po sebi poruka da Amerika pokušava da slomi iransku vojnu infrastrukturu kombinacijom prodora, velikog tereta i stalnog pritiska iz vazduha. Reuters je još početkom marta objavio da je operacija otvorena velikim zajedničkim udarima na iranske ciljeve, dok su zvanični američki izvori istovremeno tvrdili da je cilj kampanje uništavanje raketnih, pomorskih i drugih bezbednosnih kapaciteta Teherana.
U takvoj kampanji svaki od ova tri bombardera ima drugačiji zadatak. B-2 Spirit je avion za prve i najrizičnije udare, za situacije kada treba probiti protivničku odbranu i pogoditi ciljeve koji su najdublje ukopani, najbolje čuvani i politički najvredniji. Reuters navodi da su upravo B-2 bombarderi učestvovali u početnoj fazi američkog napada na Iran, poletevši iz baze Vajtman u Misuriju u dugoj misiji koja je pokazala da SAD mogu da gađaju duboko u iransku teritoriju direktno sa svog tla. B-2 je prema zvaničnoj specifikaciji američkog vazduhoplovstva višenamenski bombarder male uočljivosti, sposoban da nosi i konvencionalno i nuklearno naoružanje, sa korisnim teretom od oko 40.000 funti i sposobnošću da prodre kroz odbranu koju drugi avioni teže savladavaju. Upravo zato se B-2 ne koristi za rutinsko bombardovanje, već za ciljeve koji treba da budu pogođeni brzo, precizno i uz najmanji mogući rizik od presretanja.
Njegova stvarna vrednost nije samo u stelt obliku, već u tome što omogućava Americi da prvu fazu rata vodi protiv onih tačaka koje protivnik najviše želi da sačuva. Kod B-2 spoj niske radarske uočljivosti, velikog dometa i ozbiljnog korisnog tereta čini ga idealnim za napade na komandne centre, raketne objekte, komunikaciona čvorišta i druge tvrde ciljeve. U američkoj logici rata, to je avion koji otvara vrata. On ne rešava sam ceo sukob, ali pravi uslove da posle njega uđu druge platforme sa mnogo većim ritmom i većom količinom ubojitih sredstava. Zato se B-2 i dalje tretira kao najsofisticiraniji bombarder u operativnoj upotrebi američkog vazduhoplovstva, uprkos tome što je program ograničen na mali broj letelica i što je izuzetno skup za održavanje.
Ako je B-2 alat za prodor, onda je B-1B Lancer alat za tempo, brzinu i masivni konvencionalni udar. Rojters je u martu prikazao B-1B kako poleće iz RAF Fairforda u Britaniji, što jasno pokazuje da je i ovaj bombarder deo šireg američkog raspoređivanja u okviru sadašnje kampanje. B-1B je nadzvučni bombarder sa promenljivom geometrijom krila, projektovan kao teški bombarder velikog dometa. Zvanična faktografija američkog vazduhoplovstva navodi da može da ponese do 75.000 funti municije, dakle najveći konvencionalni teret u američkoj bombarderskoj floti, kao i da može da nosi JDAM vođene bombe, oružje za udare sa distance i druge tipove savremenog naoružanja. Uveden je u službu osamdesetih godina kao deo američke nuklearne strategije, ali je posle Hladnog rata prebačen na konvencionalne zadatke i upravo se u toj ulozi pokazao kao izuzetno koristan.
Za rat protiv Irana B-1B ima gotovo idealnu funkciju. Nije “nevidljiv” kao B-2, ali može brzo da stigne, ponese ogroman teret i izvrši više udara u istoj misiji. To ga čini pogodnim za gađanje raketnih skladišta, lansirnih položaja, logističkih čvorišta i komandnih centara, posebno kada je prvi talas napada već narušio deo protivničke odbrane. Drugim rečima, B-1B je avion koji ulazi kada Amerika želi da pojača ritam i da nakon prvih preciznih udara počne ozbiljnije da melje čitave segmente vojne infrastrukture. Upravo zato njegovo prisustvo u Britaniji nije samo politički signal saveznicima, već i praktični deo ratnog rasporeda koji omogućava da se udari izvode sa evropskog pravca i sa bezbedne distance.
Treći član ove trojke je B-52 Stratofortress, avion koji po godinama pripada drugoj epohi, ali po upotrebnoj vrednosti još uvek ima ozbiljno mesto u savremenom ratu. Reuters je takođe zabeležio dolazak i aktivnosti B-52 bombardera u RAF Fairfordu, što potvrđuje da je i ova platforma uključena u američku pripremu i izvođenje dugodometnih napada. Prema zvaničnom opisu američkog vazduhoplovstva, B-52H je teški bombarder dugog dometa koji može da leti velikom podzvučnom brzinom na visinama do 50.000 stopa, sa dometom od oko 8.800 milja bez dopunjavanja gorivom i nosivošću do 70.000 funti mešovitog naoružanja. To znači da može da poleti iz duboke pozadine, iz bezbedne baze, i da ipak pogodi ciljeve duboko u neprijateljskoj teritoriji bez potrebe za rizičnim isturenim baziranjem.
B-52 nema prednost niske uočljivosti, ali ima nešto drugo, izdržljivost, fleksibilnost i sposobnost da dugo ostane relevantan u kampanjama iscrpljivanja. To je avion koji je preživeo čitave generacije ratova, od Vijetnama do Iraka i Avganistana, i koji i dalje predstavlja platformu za masovne i dugotrajne udare. U aktuelnom sukobu njegova uloga ne bi bila toliko u probijanju najtvrđe odbrane, koliko u održavanju stalnog pritiska, zasićenju ciljeva i gađanju velikog broja objekata sa velike udaljenosti. Zato njegovo prisustvo na evropskoj bazi govori da Vašington ne razmatra samo kratki šok i povlačenje, već i scenario u kojem će trebati dugotrajnije vazdušno iscrpljivanje Irana.
Kada se posmatraju zajedno, ova tri bombardera pokazuju kako Amerika zapravo vodi rat. B-2 je za prve, najdelikatnije i politički najvrednije mete. B-1B je za brzi i teški konvencionalni udar na širi spektar ciljeva. B-52 je za održavanje kontinuiranog vazdušnog pritiska i za dugačku kampanju iscrpljivanja. To nije improvizacija, već klasična logika američke bombarderske moći, probijanje, širenje udara, pa zatim održavanje ritma dok protivnik ne počne da gubi kapacitet za odgovor. Reuters je već u prvim izveštajima saopštio da je operacija otvorena sa više od stotinu letelica i velikim brojem napada na raketne, pomorske i komandne ciljeve, što se uklapa upravo u takvu doktrinu.
Važan deo ove priče je i geografija. B-2 pokazuje da SAD mogu da tuku Iran direktno iz kontinentalne Amerike, dok B-1B i B-52 raspoređeni u Britaniji pokazuju da evropske baze ostaju ključni deo američkog operativnog lanca. RAF Fairford i Dijego Garsija sada imaju mnogo veći značaj nego na početku krize, jer omogućavaju da bombarderi deluju sa različitih pravaca, da rotiraju misije i da se smanji zavisnost od jedne zone raspoređivanja. Reuters je 20. marta objavio da je Britanija odobrila korišćenje svojih baza za američke udare na iranske raketne položaje koji ugrožavaju brodove u Ormuskom moreuzu, čime je i formalno potvrđena dublja britanska uloga u logistici i podršci operaciji.
Naravno, sama činjenica da su u igri B-1, B-2 i B-52 ne znači automatski da će Iran brzo biti slomljen. Naprotiv, to može da znači i suprotno, da Amerika procenjuje kako protivnik i dalje ima dovoljno dubine, otpornosti i razuđenih ciljeva da zahteva upotrebu najtežih platformi u arsenalu. Kada na jedan rat šalješ i stelt bombarder za prodor, i nadzvučni bombarder za masivne konvencionalne napade, i stari teški bombarder za dugačku kampanju iscrpljivanja, onda to više nije ograničena operacija. To je znak da Vašington želi maksimalnu fleksibilnost i da računa na više mogućih scenarija, od brzog slamanja određenih kapaciteta do mnogo dužeg i skupljeg vazdušnog rata.
Pa da, mogu da bombarduju banana države. Protiv jedne Rusije i Kine sigurno se ne bi proslavili.