Iza ratne retorike o pobedi sve jasnije se vidi druga slika, Vašington ne traži samo način da nastavi pritisak na Iran, već i način da iz ovog rata izađe bez političkog poraza. Upravo to je suština nove faze krize na Bliskom istoku. Dok Donald Tramp javno govori kao da je Iran već slomljen, američki Axios piše da je njegova administracija već započela preliminarno planiranje mogućih mirovnih pregovora sa Teheranom. To znači da iza bombastičnih izjava o uspehu postoji i mnogo prizemnija računica, rat traje duže nego što je očekivano, cena raste, a Bela kuća pokušava da ostavi otvorena vrata za kontrolisani izlaz.
Prema Axiosu, ljudi iz Trampovog kruga, uključujući Stiva Vitkofa i Džareda Kušnera, razmatraju kako bi mogao da izgleda eventualni diplomatski kanal prema Iranu. U tekstu se navodi da Vašington procenjuje da bi rat mogao da traje još dve do tri nedelje, ali i da želi da bude spreman za trenutak kada bi Teheran eventualno pristao na dijalog. Drugim rečima, američka strategija trenutno izgleda dvostruko, javno se prodaje slika pobede i potpune kontrole, a iza scene se traži formula da se rat privede kraju pre nego što dodatno pogodi ekonomiju, energente i unutrašnju političku situaciju u SAD.
Ali tu dolazimo do glavnog problema. Američki uslovi ostaju maksimalistički. Axios navodi da Vašington traži da Iran odustane od obogaćivanja uranijuma, demontira ključne delove oštećenih nuklearnih postrojenja, prihvati strogi spoljašnji nadzor, ograniči raketni arsenal i prekine finansiranje saveznika i posredničkih grupa poput Hezbolaha, Huta i Hamasa. To praktično znači da Bela kuća ne nudi klasične pregovore između dve strane koje traže kompromis, već model u kojem bi Iran morao da prihvati duboko strateško povlačenje. Upravo zato je prostor za stvarni dogovor i dalje vrlo uzak.
S druge strane, ni Iran ne pokazuje spremnost da sedne za sto po svaku cenu. Prema porukama koje su, kako piše Axios, prenošene preko posrednika kao što su Katar i Egipat, Teheran traži prekid udara, garancije da neće uslediti novi napadi i određeni oblik nadoknade ili deeskalacionog paketa. To znači da i Iran pregovore vidi iz pozicije sile i izdržljivosti, ne kao kapitulaciju. Ako se ove dve početne pozicije stave jedna pored druge, odmah postaje jasno zašto pregovori za sada postoje više kao opcija u pripremi nego kao proces koji je stvarno počeo.
U celoj priči posebno je važan raskorak između onoga što Trampov tim privatno priprema i onoga što Tramp javno govori. Axios piše da Bela kuća razmatra mogući mirovni okvir, ali je sam Tramp gotovo istovremeno poručio da je Iran praktično razoren i da mu dogovor nije potreban. Taj raskorak nije sitnica. On pokazuje da u Vašingtonu postoje dve paralelne potrebe, da se prema domaćoj publici zadrži slika apsolutne dominacije, a da se istovremeno ne zatvore vrata za izlaz koji bi mogao da se predstavi kao nametnuti mir, a ne kao povlačenje pod pritiskom.
Dok Amerika traži izlaznu rampu, Izrael signalizira suprotan pravac. Times of Israel prenosi izjavu izraelskog ministra odbrane Izraela Kaca da će intenzitet udara ove sedmice značajno porasti, i to ne samo protiv Irana već i protiv infrastrukture na koju se oslanja iranski regionalni blok. To znači da izraelski vrh u ovom trenutku ne šalje signal smirivanja, već signal širenja i pojačavanja pritiska. Ako Vašington želi kontrolisani kraj rata, a Izrael najavljuje novu rundu jačih udara, onda je jasno da američko-izraelska strana možda deluje vojno zajedno, ali politički ne mora nužno imati potpuno isti tajming i istu završnicu.
Iran je, sa svoje strane, počeo da odgovara upravo tamo gde Zapad i njegovi saveznici ostaju najranjiviji, na energetici i pomorskim tokovima. Reuters danas javlja da je Tramp zapretio Iranu udarima na elektroenergetsku infrastrukturu ako u roku od 48 sati ne omogući potpuno otvaranje Ormuskog moreuza. Sama ta pretnja dovoljno govori koliko je pitanje prolaska kroz Ormus postalo centralno. Kroz taj moreuz prolazi oko petine svetske trgovine naftom i gasom, što znači da Iran ne mora da dobije klasičnu vojnu bitku da bi naneo ogromnu ekonomsku štetu. Dovoljno je da zadrži sposobnost da ugrožava energente, osiguranje tankera i nervni sistem globalne trgovine.
Upravo tu leži najopasnija dimenzija trenutne faze sukoba. Iran nema potencijal da vojno parira SAD u klasičnom smislu, ali zato udara na cenu rata. Svaki novi napad na energetsku infrastrukturu u Zalivu, svaki poremećaj plovidbe, svaka pretnja tankerima, automatski podiže globalni pritisak. Taj pritisak ne oseća samo Vašington, već i Evropa, Azija i svi uvoznici energenata. Drugim rečima, Teheran pokušava da nadoknadi vojni disbalans tako što širi ekonomski račun sukoba na ceo svet. Reuters upravo na to ukazuje kada povezuje Hormuz sa rastom cena energije i političkom nervozom na Zapadu.
Zato ova tri procesa sada teku istovremeno. Prvi je američki pokušaj da se sačuva narativ pobede, dok se paralelno priprema teren za pregovore. Drugi je izraelska težnja da se udari dodatno pojačaju kako bi se Iran i njegov regionalni oslonac slomili pre bilo kakvog političkog dogovora. Treći je iranska strategija da rat ne vodi samo kroz direktne razmene vatre, već kroz infrastrukturu, pomorske prolaze i ekonomsku ucenu energentima. Kada se ta tri pravca spoje, dobija se vrlo nestabilna slika, svi govore o snazi, a svi istovremeno traže kako da protivniku nametnu cenu koju neće moći da podnese.
