Rat između Izraela i Irana ulazi u fazu u kojoj više nije dovoljno govoriti samo o broju lansiranih raketa ili procentu presretanja. Pravo pitanje sada glasi koliko dugo izraelska protivraketna odbrana može da izdrži ritam udara, i šta se dešava kada i mali broj projektila ipak prođe. Upravo to se dogodilo tokom najnovijeg iranskog napada, kada su dve balističke rakete pale na Dimonu i Arad, izazvale veliku štetu, ranile više od stotinu ljudi i naterale samog Benjamina Netanjahua da prizna da je to bila „veoma teška noć u borbi za našu budućnost“.
Prema podacima koje je iznela izraelska vojska, Iran je od 28. februara lansirao više od 400 balističkih raketa na Izrael. Zvanična tvrdnja je da je oko 92 odsto tih projektila presretnuto, što Tel Aviv predstavlja kao veoma visok procenat uspeha. Međutim, upravo u tom procentu krije se i problem koji više nije moguće sakriti formulama o „odličnoj stopi presretanja“. U ratu ovakvog intenziteta čak i ako uzmemo zdravo za gotovo osam procenata nepresretnutih raketa, to znači realne udare, realne rupe u odbrani i realnu štetu na terenu.
Kada te rupe nastanu u južnom delu zemlje, u blizini Dimone, onda priča dobija mnogo širu težinu. Dimona nije bilo koji grad. To je tačka koja se uvek posmatra kroz prizmu izraelske strateške infrastrukture i nuklearnog centra koji se tamo nalazi. Dve rakete koje su pale u Dimoni i Aradu nisu samo pogodile stambena područja i izazvale paniku. One su pokazale da ni jug Izraela više nije prostor koji može da računa na relativnu poštedu od velikih udara. Upravo zato su vlasti nakon napada pojačale mere zaštite u tom delu zemlje, uvele nova ograničenja za javna okupljanja i zadržale zatvorene škole.
Izraelska strana pokušava da umanji političku težinu tog proboja. Prema tumačenju vojnih novinara i objašnjenjima koja dolaze iz vazduhoplovstva, dva neuspešna presretanja u istoj zoni u razmaku od dva sata navodno su posledica nepovezanih okolnosti i „čiste slučajnosti“. Takvo objašnjenje možda može da posluži kao kratkoročno umirivanje javnosti, ali ne menja glavni utisak. Kada dve balističke rakete prođu i pogode ciljeve u tako osetljivom sektoru, javnost ne gleda statistiku nego posledicu, a posledica je da je raketni štit probijen tamo gde je to najmanje smelo da se desi.
Zato nije slučajno što je Netanjahu već ujutru otišao u Arad i odatle poslao jednu od najtvrđih poruka od početka ovog talasa udara. Poručio je da će Izrael napasti iranski režim, Revolucionarnu gardu, njihovu finansijsku imovinu, objekte i same vođe. To nije bila samo uobičajena ratna retorika za domaću publiku. To je bio pokušaj da se posle vidljivog udara na izraelskoj teritoriji vrati utisak kontrole, odlučnosti i lične osvete.
Ipak, sama činjenica da je premijer morao da izađe na lice mesta i govori o „čudu da niko nije poginuo“ pokazuje koliko je situacija ozbiljna. Jer kada politički vrh počne da govori jezikom čuda, to obično znači da se sistem našao veoma blizu scenarija koji je mogao da bude mnogo gori. U ovom slučaju, blizina Dimone čini celu stvar još težom, pošto svaki pogodak u tom pojasu automatski dobija i stratešku i simboličku dimenziju.
Iran je, sa svoje strane, preko državne televizije predstavio udar na Dimonu kao odgovor na izraelski napad na nuklearni objekat u Natanzu. Time Teheran jasno pokušava da uspostavi logiku direktne odmazde, udar na udar, nuklearna lokacija za nuklearnu lokaciju, pritisak za pritisak. To je važna poruka i prema Izraelu i prema regionu. Iran pokušava da pokaže da i dalje ima kapacitet da bira politički i psihološki osetljive mete, čak i kada ne probija odbranu u velikom procentu.
U međuvremenu, raketna i protivvazdušna aktivnost nastavila se i tokom jutra konstantnim tempom, a novi udari i uzbune dodatno su zasuli Izrael. Povređeni su prijavljeni i u području Tel Aviva, dok je hitna služba Magen David Adom intervenisala na više lokacija. Kada se rat ovako produži, onda više nije važno samo koliko je raketa oboreno, već koliko dugo jedna država može da funkcioniše pod neprekidnim pritiskom sirena, skloništa, zatvorenih škola i stalne neizvesnosti.
Izraelska štampa sve otvorenije govori da rat ulazi u četvrtu nedelju sa više pitanja nego odgovora. U početku je dominirala slika o brzoj kampanji koja će slomiti iranski kapacitet i nametnuti novu realnost. Sada, međutim, sve više raste strah da bi se Izrael mogao naći uvučen u rat iscrpljivanja, i to ne samo protiv Irana, već paralelno i na drugim frontovima, uključujući Liban. To znači dugotrajan pritisak, visoku cenu i neizvesnost oko toga da li se glavni ciljevi uopšte mogu ostvariti u razumnom roku.
Širenje sukoba
Istovremeno, rat sve očiglednije izlazi iz okvira direktnog iransko-izraelskog sukoba i ulazi u mnogo opasniju zonu, onu u kojoj bi i monarhije Persijskog zaliva mogle biti gurnute u otvoreniji obračun sa Teheranom. Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan izjavio je da su zalivske države Iranu poslale praktično poslednje upozorenje, uz poruku da bi mogle da preduzmu mere ako se sadašnji napadi nastave. Prema njegovim rečima, te zemlje tvrde da od početka nisu dozvolile da se njihov vazdušni prostor ili baze koriste za napade na Iran i da ne žele da budu deo ovog rata, ali istovremeno poručuju da više ne mogu da ignorišu udare na sopstvenu teritoriju i infrastrukturu, a na vama je da poverujete.
Taj signal dolazi u trenutku kada su iranski udari već pogodili energetske i industrijske tačke širom Zaliva. Rojters navodi da su iranski napadi izazvali veliku štetu na gasnim i naftnim objektima u Kataru, Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Kuvajtu, uz nagli rast cena energije i ozbiljnu nervozu na tržištima. Uz to, sve veći značaj dobija i pitanje Ormuskog moreuza, pošto su G7 zemlje već javno naglasile da su spremne da štite globalne energetske tokove i pomorsku bezbednost u toj zoni. To znači da više nije reč samo o lokalnim udarima i odmazdama, već o pritisku na samu energetsku arteriju svetske ekonomije.
U takvom okviru Fidanova poruka dobija dodatnu težinu. Ako zalivske države procene da ih Iran sistematski uvlači u rat koji pokušavaju da izbegnu, prostor za njihovu formalnu neutralnost brzo se sužava. Problem za Teheran je u tome što napadima na energetsku infrastrukturu možda podiže cenu rata za Vašington i njegove saveznike, ali istovremeno povećava verovatnoću da i arapske monarhije počnu da gledaju na sopstveno neuključivanje kao na luksuz koji više ne mogu da priušte. Tu je i drugi sloj priče: kako se napadi umnožavaju, rastu i potrebe za presretanjem, zaštitom rafinerija, gasnih terminala, luka i civilnih čvorišta, što dodatno troši kapacitete protivvazdušne odbrane širom regiona. Reuters i AP su prethodnih dana već pokazali koliko su zalivske države osetljive čak i kada deo štete ne nanese direktno iranski pogodak, već haos presretanja i eksplozije u blizini urbanih zona.
