Američka priča o brzoj i potpunoj vazdušnoj nadmoći nad Iranom počinje da puca upravo tamo gde je najosetljivija, na pitanju gubitaka. Dok Pentagon i Centralna komanda pažljivo biraju reči i izbegavaju jasne brojke, američki Blumberg sada izlazi sa tvrdnjom da su Sjedinjene Države od početka rata sa Iranom izgubile najmanje 16 vojnih letelica. U toj računici, prema njihovim navodima, nalazi se 10 dronova MQ-9 Reaper pogođenih neprijateljskom vatrom, uz još šest drugih letelica teško oštećenih ili izgubljenih u napadima i nesrećama.
Blumberg dalje navodi da su među najozbiljnijim gubicima tri američka F-15 oborena prijateljskom vatrom u Kuvajtu, kao i jedan tanker KC-135 uništen tokom operacije dopunjavanja gorivom, pri čemu je poginulo šest članova posade. Takođe se navodi da je još pet tankera KC-135 oštećeno u iranskom raketnom napadu dok su bili parkirani u Saudijskoj Arabiji.
Rat koji je trebalo da pokaže nadmoć američke tehnologije sve više izgleda kao sukob u kojem i najskuplje platforme postaju potrošna roba. Problem za Vašington nije samo u tome šta je izgubljeno, već i u tome što zvanična strana odbija da zatvori prostor za ovakve tvrdnje. Blumberg navodi da je Centralna komanda SAD odbila da komentariše procene borbene štete. Kada država ćuti, medijski prostor automatski pune curenja, procene i verzije događaja koje kasnije postaju deo šireg narativa o ratu.
Deo ove priče ima potvrdu iz drugih izvora. Rojters je 2. marta objavio da su kuvajtske protivvazdušne snage greškom oborile tri američka F-15 u incidentu prijateljske vatre. Svih šest članova posade se katapultiralo i spašeno je. To znači da bar jedan od najupečatljivijih delova Blumbergove slike nije samo glasina, već događaj potvrđen i iz drugog velikog izvora. To ujedno pokazuje koliko je haotičan vazdušni rat nad regionom, jer deo američkih gubitaka ne dolazi samo od Irana, već i od sopstvene strane i haosa u zajedničkom borbenom prostoru.
Kada je reč o dronovima MQ-9 Reaper, upravo tu se vidi najveće curenje američke moći. Blumberg tvrdi da je do sada izgubljeno najmanje 10 Reapera pogođenih neprijateljskom vatrom, dok drugi izvori koji se pozivaju na isti izveštaj govore o 12 izgubljenih američkih dronova. Al Džazira navodi da je od početka borbi 28. februara prijavljeno 12 izgubljenih Reapera, uz napomenu da izveštaji o pet oštećenih tankera u Saudijskoj Arabiji nisu potvrđeni. Sama činjenica da se više izvora vrti oko sličnog raspona govori da gubici američkih bespilotnih letelica više ne mogu lako da se predstave kao izolovani incidenti.
Ipak, u toj računici postoji i drugačija vojna logika. Reaper je upravo zato i stvoren, da ulazi u opasniji vazdušni prostor gde je politički prihvatljivije izgubiti dron nego pilota. Međutim, kada broj takvih gubitaka počne da raste iz dana u dan, onda i “prihvatljiv gubitak” postaje veći problem. Nije isto kada padne jedna letelica u usputnoj operaciji i kada se gomila dvocifren broj izgubljenih platformi u svega par nedelja rata. To više nije tehnički trošak, već indikator da protivnik ipak nije ostao slep i nem. Blumberg upravo na tome insistira, na slici rata u kojem iranska protivvazdušna odbrana nije ugašena uprkos početnim američkim i izraelskim udarima.
Posebnu težinu celoj priči dao je incident sa američkim F-35. Business Insider i Al Džazira pišu da je američki F-35 morao prinudno da sleti nakon borbene misije iznad Irana, dok je pilot bio u stabilnom stanju. U oba izveštaja ostavljeno je otvoreno pitanje da li je avion zaista pogođen iranskom vatrom. Američka strana priznaje incident i istragu, ali ne potvrđuje uzrok, dok iranska strana tvrdi da je njihova protivvazdušna odbrana nanela ozbiljnu štetu avionu uz priloženi autentični snimak. Upravo tu nastaje očita manupilacija: avion prinudno sleće, SAD ne žele da kažu zašto, Iran tvrdi da ga je pogodio, a svet između ta dva pola dobija narativni rat u kojem činjenice kasne za propagandom.
Blumberg u istom tekstu otvara i izraelsku stranu priče. Prema izraelskim vojnim zvaničnicima koje prenosi Times of Israel, iznad Irana je oboreno više od desetak izraelskih dronova, a tačan broj je opisan kao manji od 20. Izraelska vojska te gubitke naziva prihvatljivim i tvrdi da nijedan izraelski borbeni avion nije oboren, iako su piloti više puta bili pod pretnjom iranskih raketa zemlja-vazduh. To znači da i Izrael, baš kao i SAD, očigledno gura isti obrazac, dronovi mogu da padaju i to se predstavlja kao podnošljiva cena, ali bi rušenje borbenog aviona sa posadom imalo sasvim drugačiju političku težinu.
Zato je možda najvažnije pitanje u celoj ovoj priči jednostavno. Ako su američki i izraelski udari zaista od početka bili usmereni na lomljenje iranske protivvazdušne odbrane, gde je Tramp trećeg dana rata izjavio da je iranska PVO potpuno uništena, kako je onda moguće da i posle više nedelja rata i dalje gledamo prinudna sletanja, oborene dronove i oštećene tankere?
Blumbergova teza je jasna, potpuno uništenje iranske PVO i uspostavljanje potpune vazdušne nadmoći očigledno nije uspelo onako kako je predstavljano na početku kampanje. To ne znači automatski da je Iran preokrenuo rat u vazduhu, ali znači da je priča o jednostranom vazdušnom gaženju ozbiljno načeta.
Nije presudno samo da li je broj 16 tačan, vrlo verovatno nije. Zanimljivo je što takvu sliku ne crta iranski medij, već američki. Kada upravo američki medij počne da govori o izgubljenim letelicama, pogođenim Reaperima, oborenim F-15 i prinudno spuštenom F-35, onda se menja i ton čitave priče o ratu, a šta se zaista događa postaje još veća magla. Više nije dovoljno ponavljati da je sve pod kontrolom. Sada se postavlja mnogo neprijatnije pitanje, koliko zaista košta rat protiv Irana i koliko još dugo Vašington može da skriva pravu cenu tog sukoba iza optimističkih saopštenja.
