Da li će ova izreka opet uspeti u paklu Bliskog i Srednjeg istoka i hoće li se Iran, višemilenijumska kultura, tome odupreti? Kako vidimo, nosači aviona nisu uvek dovoljni. Zato su nesloga, crv sumnje, zavade i podlost ponovo potegnuti iz arsenala kolonijalnih i neokolonijalnih sila.
Podsetimo se korena ove taktike, svakako jedne od najdugovečnijih manipulatorskih veština. Izreka divide et impera često se pripisuje Juliju Cezaru. Istoričari su skloni da tvrde kako je ona plod beskrupoloznosti i podlosti rimskih senatora ogrezlih u nemoralu i pokvarenosti, a da ju je Cezar samo glasno izrekao. Tu taktiku koristili su Filip Drugi Makedonski (kome se ustvari pripisuje originalno autorstvo), Luj XI (diviser pour regner – razdvojiti da bi vladao), a do visokog nivoa su je doveli Habzburgovci i Nikolo Makijaveli.
Međutim, istina je da su pravi velemajstori u njenom korišćenju bili (i ostali) Britanci koji su širom sveta produbljivali, gde god su mogli, verske, etničke i političke razlike. Odakle god da su otišli, ostavili su za sobom žarište koje tinja ili bukti. Ni Hitler nije bio nevešt. Od ruke mu je polazilo razbijanje saveza, izlovanje protivnika, bilateralni sporazumi kao lako sredstvo za produbljivanje razlika, itd.
Cela Afrika je žrtva takve strategije, no za nas je sada interesantan (i dugo će to još biti) Bliski i Srednji istok.
Pođimo od nukleusa problema. Izrael su instalirale zapadne sile – Velika Britanija uz podršku SAD i Francuske. Četrnaestog maja 1948. godine proglašena je Izraelska deklaracija nezavisnosti; dotadašnji građanski rat u Britanskom mandatu nad Palestinom smesta se, već sledećeg dana, pretvorio u Arapsko-izraelski rat. On je u Izraelu poznat kao Rat za nezavisnost, a kod Arapa kao Al Nakba (katastrofa). On, kako vidimo, traje i danas sa povremenim pikovima koje istoričari pedantno obeležavaju brojkama. Kad će se završiti? To nije pitanje ”od milion dolara”. Onog trenutka kada neka arapska zemlja bude napravila upotrebljivu nuklearnu bombu uslediće istorijska i sociološka lančana reakcija, u skladu sa mehanizmom rada ovog oružja.
Događaji se razvijaju takvom brzinom da analitičari nemaju vremena da se ozbiljnije podsete na istorijske uzroke. Za tako nešto treba osvrt od bar tri hiljade godina; dežurni komentatori nemaju za to nemaju prostora, a gledaoci (slušaoci, čitaoci) ni strpljenja. Tako sada medijski prostor uzima svoj danak i počinje da naplaćuje površnost koju su utemeljile društvene grupe i besomučna trka za novim vestima. Peti jahač apokalipse (medija) trenutno je u punom galopu i teško ga je zaustaviti. Nekada ozbiljna, istorijski važna saopštenja predsednika država, sada se mogu naći na istagramu, nekadašnjem tviteru, fejszbuku, tik-toku, itd. U tom galimatijasu istina je potisnuta u pozadinu, kao da su vesti same za sebe dovoljne.
Kako u praksi izgleda strategija zavadi pa vladaj? SAD, držeći se svoje spoljne politike tuđim rukama, huškaju Pakistan da napadne Afganistan – i obratno. Naravno, poruke su odmerene i prilagođene mentalnom sklopu protivnika, pa Afganistanci slušaju jednu priču, a Pakistanci drugu. Time bi se omogućila korist Izraelu. On bi mogao opuštenije pod šinjelom velikog saveznika da maltretira susede. Amerikanci mogu bez takvog uplitanja, ali pošto države imaju duže pamćenje od internet – radoznalaca, oni se drže onoga što su pomenutom Deklaracijom omogućili Izraelcima pre više decenija. Svaki od ovih manipulatorskih poteza koriste najpre Izraelu. Nije to neka posebna tajna, pogotovo sada kada na svakom koraku možemo pročitati klikbejtove tipa ”predstavljen tajni plan” (!) i slične. Mnogi to primete, ali tek kad je taj informacioni brod otplovio.
Šta se dešava na terenu i kako Izrael koordinira svoje napore s Amerikancima? On je, po ko zna koji put, pokrenuo protiv Libana vojnu operaciju. Oni je predstavljaju kao stvaranje bezbednosne tampon zone. Pošto su tako (usput) objasnili svoje namere, krenuli su u realizaciju. To će proći gotovo nezapaženo jer nikoga više nije briga ni za Liban ni za Bejrut koji je bio dugo pojam za uništeno mesto bez vlasti. Nekada lep grad postao je poligon za ispitivanje razornosti izraelskog oružja. Sve, naravno, zarad mira u regionu i bezbednosti Izraelaca. Aspiracije Izraela su da uzme najmanje 15% teritorije Libana. Oni su tako procenili i to će tako biti. Stvari se ponavljaju, ali i u tom ponavljanju ima mnogo opasnih poruka. Jedna od njih je upućena Libancima: ”Oni moraju napustiti ovu teritoriju ili će biti istrebljeni”.
Bez ikakve zlonamerne insinuacije, svi ćemo se lako setiti ko je takvu rečenicu promovisao u Nemačkoj tridesetih godina XX veka nakon dolaska na vlast.
Šta na to kaže takozvana ”međunarodna zajednica”? Ništa, naravno. Ona se samo oglasi kada su u pitanju Rusija ili Belorusija, ili ko im tog trenutka ne odgovara. Za sada se samo nakašljavaju kada su u pitanju Mađarska, Češka i Slovačka jer imaju mehanizme da s njima izađu na kraj. Naći će se već neko u tim zemljama koji će uzeti u ruke šibice i potpaliti vatru nesloge, produbivši zavadu. Sada je to, pod okriljem formalne demokratije, veoma lako izvesti. Toga smo se bar nagledali. To se odavno u šali zove ”obojena revolucija”. Glavni dirigent je izdao nalog da se Izrael ne ometa bez obzira na deklaracije OUN. Međunarodno pravo odavno ne postoji u stvarnosti, ali to znaju čak i najpovršniji komentatori.
Ako neko misli da je ovo paranoja ili teorija zavere koja tvrdi da SAD nema saveznike, već samo saradnike i potčinjene (a oni su svi od nje zavisni) neka se seti nedavnog događaja: kada su se Španci usprotivili (imaju već iskustvo sa gubljenjem američkih nuklearnih bombi na svojoj teritoriji) i odbili zahtev Amerikanaca za korišćenje baza, odgovor je odmah stigao: ”Ako želimo, doćićemo i stacioniraćemo se. I neće moći ništa da nam urade”.
Da li treba kraće i jasnije? Ne verujemo. To je međunarodno pravo u kaubojskoj interpretaciji.
Na prvi pogled (koji je često površan) sve to teče nekim svojim tokom. A šta ćemo s nijansama? Pođimo od jedne veoma značajne. Dve nuklearne sile koje se vrlo temeljno mrze, već decenijama su s prstom na obaraču. To su Indija i Pakistan. Da li da podsećamo kako su stekli nezavisnost i kako je nastala pakistanska istočna enklava Bangladeš? U doba Hladnog rata svima je to odgovaralo. SAD i SSSR su bili dovoljno moćni i uticajni da kontrolišu lokalne sukobe. Sada smo svedoci da je blickrig protiv Irana propao jer ni SAD ni Izrael nisu očekivali da će to trajati duže od tri-četiri dana. Izlaznu taktiku oni još neće obelodaniti (mada se po otvorenim izvorima može ponešto naslutiti) ali će doći trenutak kada će pokušati da uključe ”države drugog reda” da se bore protiv srčanih Iranaca (Persijanaca, da budemo precizniji, sile koju je tek Aleksandar Makedonski zaustavio na granicama Evrope). Sada treba naći nekoga ko će ratovati umesto dvojne koalicije.
Ko bi to mogao da bude? Amerikanci priželjkuju Kurde, Arape svakako, a Izraelci bi bili najsrećniji kada bi se neko u Rusiji prevario i krenuo u neku avanturu kao u Siriji; ali tada bi sigurno Amerikancima pokvarili neke dugoročne računice. Nikad dva dobra zajedno.
Američki predsednik (ili ti koji ga savetuju), sukob predstavlja kao sekvence filma ”Tačno u podne”. Idealno za njega bilo bi da se povede religiozni rat među muslimanima. Po toj strategiji Šiiti i Suniti će klati jedni druge, a reditelji tog rata gledaće taj sukob s pristojne udaljenosti, s mnogo radoznalosti i malo žrtava, jer svaki američki vojnik košta mogo. Ne vredi mnogo, ali mu je cena visoka. Poznato je, međutim, da muslimani umeju da se ujedine po nepredvidivim šavovima. Ipak, ”zavadi pa vladaj” i ovde bi moglo imati svoj efekat, podržan dolarima, ustoličenjem marionetskog predsednika, itd. Videli smo to u Siriji. Jedan od religijskih vođa je nedavno izjavio ”da je zaštita američkih baza sveti dug muslimana”. U svakoj religiji bilo je potkupljivih.
Da li posle ovoga nekome ova taktika deluje kao amaterska improvizacija ?
Vratimo se Indijskom potkontinentu. Amerikanci imaju načine da nateraju Pakistance u rat protiv Indusa. Islamabad deluje kao moćna čelična kugla, ali pod presom. Teško ju je sabiti, ali nije sigurno koliko može da izdrži jer je pritiskaju istovremeno i Amerikanci i Kinezi. Indijci to svakako neće gledati skrštenih ruku jer među njima ima mnogo pametnih ljudi. Ako su dali najbolje matematičare, šahiste i filosofe, znaće i s ovim da se izbore, našavši način da manevrišu između Amerikanaca, Pakistanaca i tradicionalnih neprijatelja Kineza (koje su, usput, lako pretekli u brojnosti). U tom slučaju bi i Indija i Pakistan, na zadovoljstvo podstrekača, imali značajne ekonomske gubitke, za razliku od Amerike i Kine.
Da preciziramo, pošto ove tvrdnje još uvek deluju kao teorijske pretpostavke: šta će Amerikancima ratoborni Pakistan? Reč je o geografiji, ne samo ekonomiji. Znamo šta se dešava u Ormuskom moreuzu, pisali smo nedavno o tome. Na prvi pogled energetski će biti ugroženi SAD, Evropa i Kina, ali to nije baš tako! Svi oni imaju alternativne izvore veoma ozbiljnih kapaciteta. Možemo stoga govoriti da oni neće zarađivati koliko su navikli do sada, ali sasvim sigurno neće biti na gubitku.
Iran to odlično zna jer Kina nije neprijatelj Irana. Njoj stiže nafta preko druge luke – Čabahara, a ona je izvan moreuza, u Oranskom zalivu! Ali, nije Kina jedina koja se odatle snabdeva. I Indija odatle preuzima naftu. Kako ide plaćanje? U kineskoj valuti. Šta ćemo sad? Rat između Pakistana i Afganistana ugrozio je uobičajene trgovinske puteve. Ako Pakistan okupira baš ovu luku, koja je samo 130 kilometara udaljena od njegove granice, to bi moglo ugroziti ne samo dotur nafte već i druge robe. Amerikanci se nadaju u teoriju ”šta bi bilo kad bi bilo”, pa bi u tom slučaju intervenisali Kina i Indija (!), inače tradicionalni neprijatelji.
Paradoks? Ne, tamo ništa odavno više nije paradoks.
Ta lančana reakcija ima dalje svoje korake. Ako se to dogodi, onda će Indija morati da zaustavi Islamabad, a to neće ići pregovorima, bar smo se u to više puta uverili. Pošto je tu u igri i Peking, gotovo ni iz čega imamo mogući ”lokalni” sukob u kome bi učestvovale tri nuklearne sile. Izrael ne računamo. Po zamisli glavnog scenariste i reditelja, on bi tada imao još više prostora da nastavi sa svojim ”oslobodilačkim” idejama.
Ako neko misli da će se tu zaustaviti ambicije korisnika strategije ”zavadi pa vladaj”, da nastavimo dalje jer nismo zaboravili još jednog ”igrača”: bivša sovjetska republika koja se graniči s Iranom i ima prilično veliku dijasporu u toj državi – Azerbejdžan. On već ima ratobornih iskustava iz nedavnih okršaja oko Nagornog Karabaha. Baku je već stavio svoje oružane snage u stanje visoke pripravnosti. Pre toga se grozničavo naoružavao. Po čijem savetu? Reklo bi se – ništa čudno, u njihovom susedstvu jer rat. Tu je i gomilanje trupa na granici, tradicionalno nazvano vežbama.
Stižemo do mogućeg kraja lanca, ali s lančanom reakcijom se nikad ne zna. Da li će Rusi krenuti ukoliko Azeri napadnu Iran? Nekadašnje sovjetske republike i sada imaju iskonski strah i respekt od najveće među njima. Kada svemu tome dodamo Kurde (samo baš usko usmeren istraživač može tačno utvrditi koliko ima struja i koja je protiv koje), vidmo da se zagreva i sprema ozbiljan haos. Podseća pri tom na tridesete godine prošlog veka u Evropi samo što je sada ”teatar zbivanja” Azija.
Prizivamo? Slutimo? Ni slučajno. Samo gledamo otvorenih očiju. U ovom slučaju dovoljno je što je vrata sukoba otškrinuo Izrael. Ostalo će uraditi promaja istorije u kojoj svoje lagodno mesto (za sada) imaju Amerikanci i ostale kolonijalne sile. One imaju spremne trupe i sede udobno zavaljeni u svojim foteljama, brojeći minimalne gubitke. Bogatstva koja su svojevremeno izvukli iz svojih kolonija sada mogu da nastave plasirati sa kamatama. Opet će politika tuđim rukama odneti prevagu – ako se u međuvremenu ostatak sveta ne opameti i saglasi. A videli smo kako to teško ide.
