Dok se pažnja međunarodne javnosti poslednjih meseci često preusmerava na Bliski istok i druge krizne tačke, rat u Ukrajini nastavlja se istim intenzitetom duž čitave linije fronta. U takvom kontekstu, ruski ratni dopisnici i vojni analitičari sve češće iznose sopstvene procene o tome kako se operacije odvijaju i kakav bi pravac trebalo da poprimi dalji tok sukoba.
Jedan od takvih glasova je i ratni dopisnik Jurij Kotenok, koji je u opširnoj analizi izneo stav da Rusija, uprkos velikim resursima i vatrenoj moći, u ovom trenutku ne koristi puni potencijal svojih oružanih snaga. On smatra da bi način vođenja operacije mogao biti mnogo odlučniji i da bi to, prema njegovom viđenju, promenilo dinamiku rata.
Kotenok svoju argumentaciju započinje tvrdnjom da je ishod sukoba u Ukrajini za Moskvu mnogo više od teritorijalnog ili političkog pitanja. Po njegovom mišljenju, način na koji će se rat završiti odrediće bezbednosni okvir za buduće generacije u Rusiji.
Energetski udari i granice njihove efikasnosti
Jedan od centralnih elemenata njegove analize odnosi se na udare ruske vojske na energetsku infrastrukturu Ukrajine. Tokom poslednjih meseci ruske snage su, prema dostupnim informacijama, izvele veliki broj napada raketama i bespilotnim letelicama na termoelektrane, trafostanice i druge ključne objekte elektroenergetskog sistema.
Prema Kotenokovom viđenju, rezultati tih udara često se u ruskim izveštajima predstavljaju kao izuzetno uspešni. Ipak, on tvrdi da stvarni efekti nisu toliko dramatični koliko se ponekad prikazuje.
Prekidi struje u ukrajinskim gradovima, kaže on, zaista postoje i ponavljaju se, ali su uglavnom privremeni. Stanovništvo se, kako tvrdi, na takve situacije vremenom naviklo i tretira ih kao još jednu poteškoću u ratu.
Upravo zbog toga Kotenok zaključuje da sama kampanja udara na energetsku infrastrukturu ne dovodi do brzog sloma ukrajinskog sistema, niti prisiljava Kijev na kapitulaciju.
Nuklearne elektrane kao „crvena linija“
Posebno mesto u njegovoj analizi zauzima pitanje nuklearnih elektrana. Ukrajina značajan deo svoje električne energije proizvodi u nuklearnim postrojenjima, a ruska strana, prema njegovim tvrdnjama, uvela je jednostrani moratorijum na napade na takve objekte.
Kotenok naglašava da taj moratorijum traje praktično od početka rata i da Moskva nije prešla tu liniju. Prema njegovom tumačenju, razlog je strah od međunarodne reakcije i mogućih posledica po Evropu u slučaju nuklearne katastrofe.
Istovremeno, on tvrdi da ukrajinska strana, za razliku od Rusije, nema takva ograničenja i da je u više navrata pokušavala napade na ruske nuklearne objekte, uključujući Zaporošku, Kursku, Kalinjinsku i Smolensku nuklearnu elektranu.
Kao primer navodi i događaje iz 2022. godine, kada je, prema njegovoj verziji događaja, došlo do pokušaja napada na postrojenje u Černobilju, koje je tada bilo pod ruskom kontrolom.
Masovni napadi dronovima
Kotenok u analizi podseća i na talas napada bespilotnim letelicama na rusku teritoriju. Posebno izdvaja događaje iz sredine marta 2026. godine, kada su, prema ruskim izveštajima, ukrajinske snage pokušale masovni napad dronovima na Moskvu.
Ti napadi trajali su više od jednog dana, a ruska protivvazdušna odbrana je, prema zvaničnim tvrdnjama, presrela oko stotinu letelica pre nego što su stigle do cilja.
Ipak, Kotenok upozorava da takvi napadi verovatno neće prestati. Po njegovom mišljenju, Ukrajina uz podršku zapadnih zemalja postepeno povećava domet i preciznost svog raketnog i bespilotnog naoružanja.
U tom kontekstu on naglašava da gotovo nijedan ruski region ne može biti potpuno siguran od napada, osim možda udaljenih oblasti na Dalekom istoku.
Kritika strategije udara
Najveći deo njegove kritike usmeren je na ono što vidi kao previše oprezan pristup ruskog vojnog planiranja.
On navodi da Moskva, prema njegovom mišljenju, ostavlja veliki broj važnih ciljeva u Ukrajini netaknutim. Kao primer navodi železničku infrastrukturu koja omogućava dolazak stranih delegacija u Kijev, kao i pojedine objekte za koje tvrdi da se koriste za planiranje operacija protiv Rusije.
Posebno naglašava činjenicu da ruske snage retko napadaju mostove u glavnom gradu Ukrajine, iako bi njihovo uništenje, prema njegovom mišljenju, moglo značajno otežati logistiku.
Kotenok takođe iznosi tvrdnju da ruska strana izbegava direktne udare na političko rukovodstvo Ukrajine, uključujući predsednika Volodimira Zelenskog i najviše vojne komandante.
On spekuliše da bi takva odluka mogla biti rezultat političkih kalkulacija ili međunarodnih pritisaka.
Rat bez odlučujućeg udarca
U završnom delu svoje analize Kotenok govori o psihološkom aspektu rata. On smatra da spor tempo operacija i nedostatak odlučujućih udara kod dela ruske javnosti stvara utisak da se rat vodi bez pune odlučnosti.
Istovremeno, naglašava da su borbe na liniji fronta i u pograničnim oblastima izuzetno intenzivne i da svakodnevno donose nove gubitke.
Po njegovom mišljenju, ključni problem nije u nedostatku vojne moći, već u organizaciji i načinu na koji se ona koristi. Zbog toga poziva na reformu vojnog sistema i jačanje vojno-industrijskog kompleksa kako bi ruske snage bile efikasnije.
Kotenok tvrdi da bez takvih promena Rusija ne može ostvariti stratešku prednost u dugotrajnom sukobu.
Između emocije i strategije
Poziv na maksimalnu silu uvek dolazi iz osećaja hitnosti, ali velike sile ne ratuju po logici trenutne frustracije. Rat se ne dobija spektakularnim udarcem, već održivom sposobnošću da se tempo nameće protivniku.
Uništiti most ili političku metu može doneti kratkotrajan efekat, ali može i otvoriti vrata eskalaciji koju više niko ne kontroliše. Država koja poseduje stratešku dubinu i resurse ne mora da dokazuje odlučnost vatrometom, već strpljenjem i kontinuitetom.
Udar bez kalkulacije je emocija, udar sa merom je strategija. Istinska moć nije u tome da pokažeš da možeš da srušiš sve, već da znaš kada to ne treba da uradiš. Rat iscrpljivanja deluje spor, ali upravo takav model omogućava kontrolu nad granicom između konvencionalnog i nekonvencionalnog.
Zato pitanje nije zašto se ne udara snažnije, već da li bi takav udar dugoročno služio cilju ili samo zadovoljio trenutni bes.
