Dva i po sata nakon što je proglašen novim vrhovnim verskim vođom Irana, Modžtaba Hamnei i dalje je praktično nestao iz javnosti. Uprkos ogromnom političkom značaju tog trenutka, nije se obratio naciji, nije objavio video poruku, niti čak kratku pisanu izjavu. U zemlji koja se nalazi usred rata i pod snažnim spoljnim pritiskom, to odsustvo je odmah otvorilo niz pitanja.
Hiljade ljudi izašle su na ulice iranskih gradova kako bi izrazile lojalnost novom vođi, ali umesto njegovog pojavljivanja, državni mediji su emitovali arhivske snimke. Istovremeno, prorežimski nalozi na društvenim mrežama počeli su da šire video zapise generisane veštačkom inteligencijom, što je dodatno pojačalo misteriju oko njegove stvarne situacije.
Na centralnom trgu Vali Asr u Teheranu, mestu koje često služi kao simbol državne propagande, postavljen je veliki mural. Na njemu je prikazan mladi Modžtaba Hamnei kako prima iransku zastavu iz ruku svog ubijenog oca, dok osnivač islamske revolucije Ruholah Homeini posmatra prizor sa odobravanjem. Slika ima jasnu političku poruku kontinuiteta vlasti, ali ne odgovara na najvažnije pitanje: gde je novi vrhovni vođa i zašto se nije obratio javnosti.
Državni mediji su saopštili da je Modžtaba Hamnei ranjen tokom rata, što bi moglo objasniti njegovo odsustvo iz javnosti. Međutim, čak i ako povrede sprečavaju snimanje video poruke, ostaje nejasno zašto nije objavio makar kratku pisanu izjavu. Tu dilemu istakao je i CNN u svojim analizama.
Druga mogućnost o kojoj se govori jeste politička. Pretpostavlja se da Hamnei možda izbegava javno pojavljivanje kako ne bi dodatno provocirao američkog predsednika Donalda Trampa, koji je otvoreno izrazio nezadovoljstvo njegovim izborom na čelo iranskog verskog i političkog sistema.
Ipak, iako je novi vrhovni vođa praktično nevidljiv, državni aparat funkcioniše bez znakova potresa. Političari iz različitih frakcija u Iranu brzo su objavili izjave lojalnosti i podrške. Administrativni sistem, bezbednosne strukture i vojska nastavljaju da deluju bez vidljivih promena.
U tom smislu, sama činjenica da pozicija vrhovnog vođe formalno nije upražnjena izgleda da je dovoljna da očuva politički kontinuitet i stabilnost u trenutku kada je zemlja pod snažnim vojnim pritiskom.
Rat između Irana, Izraela i Sjedinjenih Država traje već 12 dana. Tokom tog perioda, američke i izraelske snage postigle su određene taktičke rezultate. U napadima je ubijen deo iranskog vojnog i političkog rukovodstva, a pogođeni su i objekti povezani sa raketnim i nuklearnim programom.
Pored toga, uništen ili onesposobljen je niz važnih administrativnih, vojnih, industrijskih i energetskih objekata. Napadi su takođe značajno oslabili iransku protivvazdušnu odbranu, kao i deo vazduhoplovstva i mornarice.
Međutim, uprkos tim udarima, strateški ciljevi Vašingtona i Tel Aviva za sada nisu ostvareni. Centralna vlast u Teheranu i dalje pokazuje stabilnost i sposobnost da kontroliše teritoriju, državne institucije i bezbednosne snage. Ne postoje znaci da je iransko rukovodstvo spremno na kapitulaciju ili pregovore pod uslovima protivnika.
Naprotiv, Iran nastavlja da odgovara napadima, koristeći rakete i dronove za udare na protivničke ciljeve.
U takvim okolnostima, američke i izraelske operacije počele su da menjaju fokus. Sve češće se pogađa infrastruktura koja nije isključivo vojna: rafinerije, aerodromi, skladišta, industrijski objekti, ali i škole, bolnice i postrojenja za desalinizaciju vode.
Takav pristup sugeriše drugačiju strategiju. Umesto brze vojne pobede, cilj može biti postepeno slabljenje iranske ekonomije i društva.
Za sada, uprkos bombardovanju, milioni Iranaca nisu izašli na ulice da pozdrave napade spolja. Umesto toga, rat je izazvao snažan osećaj opreza i straha među stanovništvom.
Prema analitičkim procenama, plan Vašingtona i Tel Aviva mogao bi se svesti na pokušaj da se Iran liši ključnih resursa: novca, energije i hrane. Ideja je da ekonomski pritisak, uz dugotrajne udare, dovede do unutrašnje destabilizacije.
U tom scenariju, očekivalo bi se da se aktiviraju različiti separatistički pokreti u zemlji, među kojima se najčešće pominju Kurdi, Arapi, Azerbejdžanci i Beludži. Paralelno sa tim, mogla bi se pojaviti i politička opozicija, uključujući i skrivene mreže pristalica nekadašnje monarhije i povratka šahovskog sistema.
Takav plan deluje jednostavno kada se opiše na papiru, ali je njegova realizacija mnogo komplikovanija. U praksi, postizanje potpunog sloma države sa gotovo devedeset miliona stanovnika predstavlja izuzetno složen i dugotrajan proces.
Zbog toga se sve više govori o mogućnosti dugotrajnog zastoja, u kojem bi Iran bio izložen ekonomskom pritisku, dok bi sukob povremeno eskalirao.
Istovremeno, geografska realnost dodatno komplikuje situaciju. Ključni naftni i gasni objekti Irana nalaze se u južnim provincijama uz obalu Persijskog zaliva. U tim regionima američke i izraelske snage već su uspostavile značajnu vazdušnu nadmoć.
Ako napadi na infrastrukturu potraju, Iran bi mogao ući u duboku ekonomsku krizu. Posledice bi uključivale hiperinflaciju, masovnu nezaposlenost i talase raseljenih ljudi.
U takvim okolnostima država bi se mogla sve više oslanjati na ratnu ekonomiju. Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Revolucionarna garda mogli bi postati praktično jedini veliki poslodavci u zemlji.
To bi značilo prelazak društva na režim potpunog ratnog preživljavanja, u kojem bi ne samo gorivo već i osnovne životne potrepštine bile pod režimom racionalizacije.
Takva strategija može omogućiti dugotrajan opstanak države, ali uz ogromnu cenu za stanovništvo i ekonomiju.
U istoriji postoji sličan primer. Severna Koreja uspela je da preživi decenije izolacije i pritisaka, ali tek nakon što je razvila nuklearno oružje kao krajnju garanciju bezbednosti.
Da li Iran može proći kroz sličan put i kakva će biti njegova budućnost u ovoj krizi, pitanje je na koje trenutno niko nema jasan odgovor.
A dok rat ulazi u novu fazu, jedna stvar ostaje nepromenjena: novi vrhovni vođa Irana još se nije pojavio u javnosti, a misterija oko Modžtabe Hamneija nastavlja da raste.
