Globalna geopolitička šahovska tabla više ne liči na diplomatsko polje, već na ogromnu klanicu u kojoj su Sjedinjene Države, pod nepredvidivim i brutalnim vođstvom Donalda Trampa, pretvorile „napade obezglavljivanja“ u redovnu praksu.
Strategija eliminisanja lidera, nekada poslednje sredstvo i moralno osporavana metoda, sada se predstavlja kao jedno od glavnih oruđa američke spoljne politike, gurajući planetu u novu eru neizvesnosti i straha.
Hronika krvi: od Madura do Hamneija
Sve je počelo neviđenom otmicom venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura i njegove supruge Silije Flores 3. januara 2026. godine. Njihov transfer u Sjedinjene Države bio je prvi ozbiljan signal da se ulazi u novu fazu međunarodnih odnosa.
Ali operacija „Epski bes“ protiv Irana nadmašila je sve presedane. Atentat na vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hamneija nije bio samo vojni uspeh. Za mnoge analitičare to je predstavljalo rušenje samog koncepta nacionalnog suvereniteta.
Strategija „obezglavljivanja“ polazi od pretpostavke da se neprijatelj može paralizovati udarom na njegov politički i vojni vrh. Politolog Robert Pejp opisuje ovu logiku jednostavno: ako uništite mozak, telo umire.
Međutim, ovaj pristup često ignoriše dugoročne posledice. Uklanjanje vrha vlasti neretko stvara vakuum moći, koji može otvoriti prostor za haos, radikalizaciju i kult mučeništva.
Ko je sledeći? Strah u Pjongjangu
U takvom kontekstu postavlja se pitanje ko bi mogao biti sledeća meta.
Jedno od imena koje se pominje u analitičkim krugovima jeste severnokorejski lider Kim Džong Un. Prema mišljenju pojedinih analitičara, među kojima je i Go Mjong Hjun, Pjongjang pažljivo prati razvoj događaja.
U političkom sistemu kakav postoji u Severnoj Koreji, gde je vlast snažno personalizovana, ideja o „obezglavljivanju“ režima ne doživljava se kao teorijska mogućnost već kao egzistencijalna pretnja.
Zbog toga se lideri i komandni centri sve više sklanjaju, raspršuju svoje strukture i izbegavaju direktnu komunikaciju. Takva situacija, prema nekim procenama, pretvara pojedine države u svojevrsne „države duhova“ pod stalnim osećajem opsade.
Izraelsko „nasleđe“ i američko licemerje
Sjedinjene Države nisu izmislile ovaj model delovanja, ali su ga značajno razvile oslanjajući se na iskustva svog bliskog saveznika Izraela.
Knjiga Ronena Bergmana „Ustani i ubij prvi“ opisuje obim izraelskih operacija ciljnih likvidacija tokom poslednjih decenija. Prema autoru, izraelske obaveštajne službe sprovele su hiljade atentata širom sveta.
U samim Sjedinjenim Državama ova praksa ima složen politički kontekst. Tramp je često predstavljen kao njen najvidljiviji izvršilac, ali pravni okvir za ciljane likvidacije postavljan je godinama ranije.
Tokom administracije Baraka Obame broj takvih operacija značajno je porastao. Tada je uveden koncept „zakonite upotrebe smrtonosne sile“, čime su operacije likvidacije predstavljene kao deo legitimnih vojnih akcija.
Na taj način zaobiđena je izvršna naredba Ronalda Regana 12333, koja je eksplicitno zabranjivala politička ubistva.
Taktička pobeda, strateška dilema
Ipak, jedno pitanje i dalje ostaje bez jasnog odgovora: šta se događa posle toga?
Kada su Donalda Trampa novinari pitali sa kim će Sjedinjene Države pregovarati nakon bombardovanja, njegov odgovor izazvao je iznenađenje.
„Većina ljudi koje smo imali na umu su mrtvi. Uskoro nećemo poznavati nikoga“, rekao je on, prema transkriptu CNN.
Ova izjava, zajedno sa činjenicom da američki državni sekretar Marko Rubio nije predstavio jasan plan političke rekonstrukcije posle vojnih operacija, navela je neke komentatore na zaključak da se američka strategija sve više svodi na vojnu taktiku bez dugoročne političke vizije.
Novinar Dejvid Ignatijus ovu pojavu opisuje kao transformaciju „obezglavljivanja“ u standardni model američkog ratovanja, u svojoj kolumni za Vašington Post.
U takvoj logici, taktički uspeh često nadjačava strateško planiranje. Rušenje struktura vlasti i eliminacija protivnika može doneti kratkoročne rezultate, ali istovremeno stvara nove sukobe i nove protivnike.
U svetu koji ulazi u 2026. godinu, mnogi smatraju da je međunarodni poredak nestabilniji nego ikada. U takvim okolnostima postavlja se pitanje da li strategija sile može dugoročno da zameni diplomatiju, ili samo produbljuje spiralu sukoba.
A upravo na tom pitanju završava se i ova priča: svet se menja brže nego što politički sistemi mogu da ga prate, dok odluke donete danas mogu imati posledice koje će trajati decenijama.
