Hoće li Kurdi ponovo platiti cenu tuđeg rata? Američki plan za Iran otvara staru ranu izdaje

Sa vojnim sukobom u Iranu koji traje već nedelju dana, ključno pitanje za analitičare nije da li Vašington želi promenu režima, već kako bi to uopšte moglo da se izvede.

Istorija pokazuje da vazdušni napadi sami po sebi retko ruše vlast, naročito u državama gde režim uživa makar delimičnu podršku stanovništva. Ako je cilj zaista politička promena u Teheranu, tada se logično nameće sledeće pitanje.

Ko će izvršiti kopnenu destabilizaciju?

Donald Tramp je još nije slanje američkih trupa, ali jeste prethodno ocenio takav scenario kao gubljenje vremena. Istovremeno je, u razgovoru za Rojters, naglasio da bi bilo poželjno da iranski Kurdi preuzmu inicijativu i pojačaju pritisak na iranske snage. Prema navodima, ohrabrio ih je da nastave.

Ako je to tačno, onda plan postoji.

A plan je star koliko i imperijalna politika. Zavadi pa vladaj.

Razgovori sa naoružanim grupama

Da će SAD igrati i na kartu Kurda, pisali smo 23.02.2026 godine. Fajnenšel tajms je 4. marta objavio da je Trampova administracija u kontaktu sa naoružanim kurdskim grupama u Iranu i da ispituje njihovu spremnost da odigraju pomoćnu ulogu u američko-izraelskoj kampanji protiv Teherana.

Ukoliko bi takav dogovor bio postignut, Vašington bi mogao da proširi pritisak na kopnu bez formalne invazije i bez slanja sopstvenih trupa.

Kurdski zvaničnici su navodno poručili da su irački Kurdi spremni da podrže američke napore protiv Irana. Međutim, kretanje je oprezno. Kurdi zahtevaju bezbednosne garancije.

I to nije bez razloga.

Ko su Kurdi i zašto su stalno između velikih sila

Kurdi su indoevropska etnička grupa iz planinskog regiona zapadne Azije poznatog kao Kurdistan. Njihov jezik pripada iranskoj grani indoevropske porodice. Broj Kurda u svetu procenjuje se na između 30 i 45 miliona, što ih čini jednom od najvećih etničkih grupa bez sopstvene države.

Najveća populacija živi u Turskoj, između 15 i 20 miliona na jugoistoku zemlje. Iran ima između 8 i 12 miliona Kurda. U Siriji ih je oko 1,5 miliona. U Iraku između 5,6 i 8 miliona, gde na severu deluje ustavno priznata Regionalna vlada Kurdistana.

Većinski su suniti. Jezički su bliži Irancima, verski bliži arapskim zajednicama. Upravo ta dvostruka pripadnost često ih je stavljala u položaj političke sumnje i represije.

Još od raspada Osmanskog carstva Kurdi se bore za sopstvenu državu. Sevrski sporazum iz 1920. godine predviđao je kurdsku državu, ali nikada nije ratifikovan. Lozanski sporazum iz 1923. podelio je kurdske oblasti između Irana, Iraka, Sirije i Turske.

Od tada, istorija kurdskog pokreta je istorija fragmentisane autonomije, pobuna i represije.

Prva velika izdaja, 1975.

Početkom sedamdesetih godina, pod administracijama Niksona i Forda, SAD su u koordinaciji sa Iranom i Izraelom snabdevale oružjem kurdske pobunjenike u severnom Iraku. Cilj je bio slabljenje Bagdada i ograničavanje sovjetskog uticaja.

U martu 1975. Iran i Irak su potpisali Alžirski sporazum. Teheran je odmah obustavio podršku Kurdima. Vašington je sledio taj potez i prekinuo operaciju CIA.

Kurdi su ostali bez zaštite.

Usledila je brutalna odmazda iračkih snaga, sa hiljadama poginulih i masovnim raseljavanjem.

Kada su se obratili Henriju Kisindžeru, odgovor je bio hladan. Izveštavanje ne treba mešati sa misionarskim delovanjem, rekao je tokom istrage.

Ta rečenica ostala je simbol američkog pragmatizma u odnosu prema kurdskim težnjama.

1991. Ponovljeni scenario

Nakon Zalivskog rata 1991. i povlačenja iračkih snaga iz Kuvajta, administracija Džordža Buša ohrabrila je Kurde da ustanu protiv Sadama Huseina.

Kurdi su poverovali da će dobiti podršku.

Zauzeli su gradove na severu Iraka.

Američka pomoć nije stigla.

Vašington je procenio da bi potpuni pad Sadama mogao da ojača Iran i uznemiri Tursku. Sadamova odmazda bila je brutalna. Prema procenama, više od 50.000 Kurda je ubijeno, a više od milion raseljeno.

2014. Saveznici protiv ISIS-a

Godine 2014. kurdske snage su ponovo postale ključni američki partner, ovog puta u borbi protiv Islamske države.

Administracija Baraka Obame sarađivala je sa YPG, a kasnije i sa Sirijskim demokratskim snagama. Kurdi su podneli ogroman teret kopnene borbe protiv ISIS-a.

Nakon sloma kalifata, formirana je autonomna kurdska administracija na severoistoku Sirije.

Ali 2024. godine, nakon pada Bašara el Asada, prioritet Vašingtona ponovo se pomerio ka odnosima sa Turskom. Sirijske snage uz podršku Ankare preuzele su kurdski autonomni region. U sukobima su ubijene hiljade ljudi, a stotine hiljada raseljene.

Obrazac je ostao isti.

Saradnja u trenutku interesa, povlačenje kada se interes promeni.

Iran i pitanje 9 procenata

Kurdi u Iranu čine oko 9 procenata stanovništva. To je značajna, ali ne presudna demografska snaga.

Iranski nacionalizam, bez obzira na unutrašnje podele, ostaje snažan kohezioni faktor. Kada je zemlja suočena sa spoljnim pritiskom, etničke razlike često se potiskuju u korist državnog identiteta.

U takvom kontekstu, kurdska oružana akcija podstaknuta spolja mogla bi da bude percipirana kao saradnja sa neprijateljem, što bi dodatno homogenizovalo većinsko stanovništvo protiv njih.

Strategija „zavadi pa vladaj“

Američka intervencija u Iraku 2003. godine oslanjala se na postojeće društvene podele. Šiiti protiv sunita, Kurdi protiv baasista. Režim je pao, ali posledice su bile godine sektaškog nasilja i destabilizacije.

Ako se slična strategija primeni na Iran, efekti bi mogli biti još razorniji.

U Iranu postoje etničke i verske napetosti. Na jugoistoku deluje baludžski pokret. Na severozapadu su kurdske oblasti. Na jugozapadu sunitske zajednice.

Ali istorija pokazuje da kada spoljna sila instrumentalizuje te podele, najviše stradaju upravo manjinske zajednice koje su poslužile kao poluga.

Hoće li istorija opet biti jača od nade

Kurdi danas traže garancije.

Ali istorija od 1975. do 2024. govori da su geopolitički interesi velikih sila promenljivi, dok su posledice po lokalne zajednice trajne.

Ako Vašington uspe da instalira politički prihvatljiv režim u Teheranu, malo je verovatno da će kurdsko pitanje imati prioritet u odnosima sa novim vlastima.

Ako interes oslabi, Kurdi bi mogli ostati sami.

Pitanje zato nije samo da li će Kurdi biti spremni da preuzmu rizik.

Pitanje je da li će ovaj put neko garantovati da se istorija neće ponoviti.