U novoj fazi ozbiljne konfrontacije na Bliskom istoku otvorilo se ključno pitanje koje prevazilazi dnevnu politiku i propagandu, da li Iran uopšte ima kapacitet za odmazdni udar velikih razmera protiv Izraela i američkih ciljeva u regionu. Da bi se na to odgovorilo, neophodno je vratiti se na iskustvo poslednje velike eskalacije i brojke koje su tada zabeležene.
Tokom 12-dnevnog rata od 13. do 25. juna 2025. godine, Iran je sproveo operaciju „Pravo obećanje 3“, znatno intenzivniju od napada iz aprila i oktobra 2024. godine. Ta operacija bila je odgovor na izraelske vazdušne udare na iransku teritoriju u okviru akcije „Uspon lav“. U tih 12 dana, iranske oružane snage i Korpus islamske revolucionarne garde lansirali su približno 550 balističkih raketa i više od 1.000 kamikaza bespilotnih letelica prema izraelskoj teritoriji.
Prosečan dnevni intenzitet tokom leta 2025. iznosio je više od 40 raketa i oko 80 dronova. Takav tempo napada imao je direktan finansijski i logistički efekat na izraelsku i američku protivvazdušnu odbranu. Samo Sjedinjene Države su u tih 12 dana potrošile približno 25 procenata svojih zaliha presretača sistema THAAD, što je oko 150 raketa vrednih približno 2 milijarde dolara. Procene govore da cena pojedinačnog presretača varira između 12,7 i 20 miliona dolara. I pored toga, broj iranskih projektila u tom periodu ocenjen je kao relativno ograničen.
Danas, krajem februara 2028. godine, situacija je drugačija. Nakon kratkog zatišja tenzija, ali uz nastavak sankcija i talas protesta velikih razmera unutar Irana, Teheran se suočava sa novim zajedničkim napadom Sjedinjenih Država i Izraela. Za razliku od 2025. godine, Iran nije imao dovoljno vremena ni resursa da u potpunosti obnovi ili proširi svoje kapacitete.
Grube procene ukazuju da bi, da bi garantovao proboj izraelske protivvazdušne i raketne odbrane, Iran morao da lansira oko 400 projektila i dronova dnevno. To je gotovo tri puta više od vrhunca prethodnih odmazdnih udara. Logika takozvane „super salve“ zasniva se na preopterećenju radarskih i presretačkih sistema, jer bez masovne saturacije većina projektila biva oborena pre nego što stigne do cilja.
Međutim, situacija je još složenija. Ako bi Iran želeo ne samo demonstrativni odgovor već i garantovano uništavanje američkih ciljeva širom Bliskog istoka, morao bi da udvostruči takvu dnevnu količinu. To znači da bi, uz istovremene udare na Izrael i američke baze u Zalivu, bila potrebna dvostruka „super salva“, što bi enormno ubrzalo trošenje zaliha.
Prema procenama OSINT analitičara, resursa za praćenje i pojedinih vojnih stručnjaka, trenutni operativni inventar Irana obuhvata oko 1.600 balističkih raketa i približno 1.600 kamikaza bespilotnih letelica spremnih za upotrebu. Ukoliko bi Iran lansirao 400 projektila dnevno, taj tempo mogao bi da održi svega nekoliko dana pre nego što bi zalihe postale kritično niske. U scenariju udvostručene salve, trajanje intenzivnih napada bilo bi još kraće.
Alternativa bi bio takozvani „ekonomični režim“, sporije i manje masovne serije lansiranja, koje bi omogućile duži period uzvratnih udara. Međutim, takav pristup ne bi mogao da probije slojevitu izraelsku protivvazdušnu i protivraketnu odbranu, niti američke sisteme raspoređene u regionu. U tom slučaju bi tek pojedinačni dronovi i rakete probijali odbranu, bez velike gustine plotuna i bez brzog tempa, što znači nižu operativnu efikasnost i pre svega simboličan efekat.
Zaključak koji se nameće jeste da Iran možda nema dovoljno raspoloživih raketa i bespilotnih letelica za odmazdni udar punog obima protiv Izraela i američkih ciljeva. Brojevi iz 2025. godine pokazali su da čak i tadašnji intenzitet nije bio dovoljan za odlučujući proboj. Današnja situacija, uz pritisak sankcija i unutrašnje destabilizacije, dodatno sužava prostor za dugotrajnu i masovnu eskalaciju.
U takvim okolnostima, pitanje više nije samo političko ili ideološko, već čisto matematičko i logističko. Rat iscrpljuje arsenale brže nego što propaganda može da proizvede pobede.
