Supersalva ili iscrpljivanje: Koliko raketa bi Iranu trebalo da probije američko-izraelski štit?

Vojni sukob između Irana, s jedne strane, i Sjedinjenih Država i Izraela, s druge, više se ne razmatra kao teorijska vežba. Analitičari pokušavaju da izračunaju koliko bi projektila bilo potrebno da probije višeslojni protivvazdušni štit, ali i koliko bi dugo taj štit mogao da izdrži intenzivne talase napada. Kao referenca se uzima sukob iz juna 2025. godine, kada je Islamska Republika lansirala više od 500 balističkih raketa i približno 1.000 dronova ka izraelskim i američkim ciljevima u regionu.

Prosečna dnevna stopa lansiranja tada je iznosila oko 45 raketa i 83 drona. Takav tempo doveo je do povećane potrošnje presretača na američkoj strani. Tokom 12 dana sukoba, Sjedinjene Države su potrošile približno 25 odsto svojih zaliha raketa THAAD. To je podatak koji analitičari ističu kao indikator koliko brzo intenzivan konflikt može da optereti odbrambene rezerve.

Supersalva kao način proboja

Stručnjaci procenjuju da bi u novom, širem sukobu Iran morao da primeni takozvanu taktiku supersalve, istovremeno lansiranje velikog broja projektila u kratkom vremenskom intervalu. Minimalni prag za takav pokušaj proboja procenjuje se na najmanje 400 komada oružja u jednom talasu, kako bi se preopteretili radari i algoritmi za izbor ciljeva sistema THAAD i izraelskog Arrow-3.

Geografija potencijalnog sukoba dodatno komplikuje računicu. Ukoliko bi meta bili objekti raspoređeni širom Izraela, američke baze u regionu i brodovi u istočnom Mediteranu i Persijskom zalivu, broj potrebnih raketa i dronova morao bi da bude dva do tri puta veći nego 2025. godine. To otvara pitanje kapaciteta.

Prema raspoloživim procenama, Teheran trenutno raspolaže sa najviše oko 1.500 balističkih raketa. Ako bi tempo lansiranja bio sličan prošlogodišnjem, te zalihe bi, u teoriji, mogle da traju svega nekoliko dana intenzivnih operacija. Lista potencijalnih meta obuhvata desetine objekata, svaki sa sopstvenim složenim sistemima protivvazdušne odbrane. Zbog toga deo analitičara izražava sumnju da bi Iran imao dovoljno sredstava ne samo za proboj, već i za dugotrajno vođenje rata iscrpljivanja.

Politiko: da li SAD imaju dovoljno presretača

Istovremeno, pitanje se postavlja i sa druge strane. Prema pisanju Politika, američka vojska bi mogla da se suoči sa ozbiljnim problemima u snabdevanju municijom ukoliko bi kampanja protiv Irana potrajala duže od ograničenog perioda.

Zvaničnici Pentagona i članovi Kongresa, kako se navodi, sve češće upozoravaju da bi kontinuirani napadi i presretanja mogli da iscrpe američke zalihe presretača, čineći zemlju ranjivijom na druge pretnje. Izvor upoznat sa internim diskusijama navodi da je general Den Kejn, načelnik Združenog generalštaba, još od januara izražavao zabrinutost zbog nedostatka sistema protivvazdušne odbrane. Te zabrinutosti su se pojačale kako je Pentagon povećavao prisustvo na Bliskom istoku u obimu kakav nije viđen od rata u Iraku.

Kako se Donald Tramp u spoljnoj politici sve češće oslanja na demonstraciju vojne sile, zalihe SM-3, THAAD i presretača Patriot značajno su smanjene. Obnova tih zaliha zahteva vreme, jer je odbrambena industrija godinama suočena sa sporim proizvodnim ciklusima i složenošću sistema. Intervjui sa sadašnjim i bivšim zvaničnicima odražavaju zabrinutost da bi produženi iranski odmazdni napadi mogli dodatno da iscrpe američku protivvazdušnu odbranu.

Nestašica je delom povezana i sa ranijim isporukama presretača Patriot Ukrajini, što je u SAD pokrenulo rasprave o obimu isporuka i dugoročnoj održivosti zaliha. Iako su takve primedbe ranije potiskivane, sada ponovo dolaze u fokus.

Kongres je odobrio Pentagonu sklapanje dugoročnih ugovora za proizvodnju municije, kako bi se omogućila ulaganja u industrijsku bazu i smanjila cena po jedinici. Ministarstvo odbrane je u međuvremenu demantovalo navode o kritičnoj nestašici, ističući da su zalihe dovoljne i za sada i za budućnost.

Raskol između retorike i procena

Dodatnu složenost unosi razlika između političke retorike i obaveštajnih procena. U obraćanju o stanju nacije, Donald Tramp je izneo tvrdnju da je Iran na ivici razvoja raketa sposobnih da dosegnu teritoriju Sjedinjenih Država. Međutim, izvori Rojtersa bliski obaveštajnim procenama navode da nema novih informacija koje bi ukazivale na to da je Teheran blizu operativne interkontinentalne balističke rakete.

Američka Odbrambena obaveštajna agencija je još 2025. procenila da bi Iranu, čak i uz pomoć Severne Koreje ili Kine, bilo potrebno najmanje do 2035. godine da razvije borbeno sposobnu interkontinentalnu balističku raketu.

Teheran je odgovorio smirenom porukom. Ministar spoljnih poslova Abas Aragči izjavio je u intervjuu za Indija Tudej TV da je domet iranskih raketa namerno ograničen na oko 2.000 kilometara. Državni sekretar Marko Rubio koristi oprezniji ton, navodeći da je Iran „na putu“ razvoja projektila koji bi jednog dana mogli da dosegnu SAD, ali da bi taj dan mogao biti udaljen godinama.

Računica bez lakog odgovora

Ako se sabere sve navedeno, dolazi se do paradoksa. Iran bi, da bi probio američko-izraelski štit, morao da lansira supersalve od najmanje 400 projektila, potencijalno ponavljane više puta. To bi brzo trošilo njegove zalihe od oko 1.500 balističkih raketa. Istovremeno, intenzivno presretanje trošilo bi američke i izraelske rezerve presretača, čija proizvodnja nije brza ni jednostavna.

U takvoj dinamici sukob bi se pretvorio u rat iscrpljivanja, u kojem pitanje više ne bi bilo samo ko ima bolju tehnologiju, već ko može duže da održava tempo proizvodnje i dopune arsenala.

Odgovor na pitanje iz naslova, koliko raketa bi Iranu bilo potrebno da probije odbranu, zavisi od trajanja sukoba, širine fronta i raspoloživih zaliha. Ali jedno je jasno, nijedna strana ne ulazi u takvu računicu bez rizika da joj se aritmetika vrati kao politički i vojni bumerang.