Američko ratno vazduhoplovstvo napravilo je još jedan korak ka integraciji pilotiranih i bespilotnih platformi u borbenim operacijama. U vazduhoplovnoj bazi Edvards u Kaliforniji izvedena je demonstracija u kojoj je lovac pete generacije F-22 Raptor u realnom vremenu komandovao bespilotnim mlaznjakom MQ-20 Avenger kompanije General Atomics.
Vežba je potvrdila razmenu podataka u realnom vremenu, donošenje odluka u avionu i koordinaciju taktičkih manevara tokom leta. Fokus nije bio na spektaklu, već na proveri funkcionalnosti, pouzdanosti i komandne arhitekture.
Timski rad u vazduhu
Tokom testa, pilotirani F-22 služio je kao komandni avion. Pilot u kokpitu izdavao je komande MQ-20 bespilotnoj letelici putem vladinog referentnog softvera za autonomiju i bezbedne taktičke veze za prenos podataka.
MQ-20 je reagovao na komande promenom tačaka puta, izvođenjem obrazaca borbene vazdušne patrole, takozvanih CAP misija, i simuliranjem sukoba sa vazdušnim pretnjama. Letelice su razmenjivale taktičke poruke u kontinuiranoj komandnoj petlji, bez prekida komunikacije.
General Atomics je MQ-20 opremio sopstvenim autonomnim interfejsom za upravljanje, koji omogućava direktno slanje komandi sa F-22 na bespilotni avion. Taj sistem je usmeravao MQ-20 da prilagođava rutu, izvršava zadatke borbene patrole i reaguje na simulirane vazdušne pretnje.
Senzori na Avengeru nezavisno su obrađivali podatke, a letelica je koordinisala manevre na osnovu komandi pilota F-22, uz oslanjanje na sopstvenu obradu informacija.
Predsednik General Atomicsa Dejvid R. Aleksander ocenio je da je misija izvedena bez zastoja i da je demonstrirana integracija elemenata misije uz sposobnost autonomnog sistema da koristi senzore u avionu za donošenje odluka i izvršavanje komandi iz pilotiranog lovca.
Čovek u komandi, autonomija u izvršenju
Test u Edvardsu naglasio je osnovni koncept koji Ratno vazduhoplovstvo razvija poslednjih godina, čovek zadržava kontrolu i konačnu odluku, dok se autonomnim sistemima delegiraju taktički zadaci, posebno oni visokorizični ili repetitivni.
Ovaj pristup uklapa se u širu strategiju razvoja takozvanih kolaborativnih borbenih aviona, CCA, koji bi delovali kao multiplikatori sile za lovce pete generacije.
Validacija šire autonomne arhitekture
Demonstracija sa F-22 i MQ-20 nadovezuje se na širu mapu puta ka autonomiji. Dana 12. februara Ratno vazduhoplovstvo je objavilo da je validirana referentna arhitektura za autonomiju poznata kao A-GRA kod više dobavljača.
Taj pomak uključivao je integraciju softvera Sidekick kompanije Collins Aerospace na eksperimentalni zajednički borbeni avion YFQ-42A kompanije General Atomics. Letelica je završila svoju prvu poluautonomnu misiju u vazduhu u okviru programa.
U saopštenju od 23. februara Ratno vazduhoplovstvo je potvrdilo i zvanični nadimak YFQ-42A, „Mračni Merlin“. Avion je leteo više od četiri sata pod kontrolom operatera sa zemlje, a misija je potvrdila pouzdanu razmenu podataka i izvršavanje autonomnih funkcija.
General Atomics koristi MQ-20 Avenger kao surogat za koncept CCA već više od pet godina, dok paralelno razvija namenski projektovane platforme kao što su XQ-67A i YFQ-42A.
Nastavak procesa koji je već započet
Ratno vazduhoplovstvo SAD vidi CCA platforme kao multiplikatore sposobnosti za lovce pete generacije. Uparivanjem pilotiranih letelica sa autonomnim dronovima cilj je proširenje dometa senzora, povećanje vatrene moći i unapređenje preživljavanja u osporavanim okruženjima.
Prema ovom modelu, pilot zadržava komandna ovlašćenja i odgovornost za složene odluke, dok autonomne letelice preuzimaju deo visokorizičnih ili ponavljajućih taktičkih zadataka.
Važno je naglasiti da ovo nije prvi put da F-22 komanduje MQ-20 u letu. O sličnom testu, u kojem je pilot Raptora preuzeo kontrolu nad Avenger dronom, već smo pisali prošle godine. Tada je demonstriran osnovni koncept komandovanja u vazduhu. Ovoga puta naglasak je bio na dubljoj integraciji autonomnog softvera, razmeni taktičkih podataka u realnom vremenu i simulaciji borbenih scenarija.
Drugim rečima, demonstracija u bazi Edvards ne predstavlja revolucionarni početak, već sledeću fazu u evoluciji istog koncepta. Tehnička osnova je već potvrđena, a sada se testira proširena arhitektura autonomije i realnija taktička primena.
Operacionalizacija ovog modela i dalje zahteva dodatna testiranja, integraciju različitih softverskih rešenja i prilagođavanje doktrine upotrebe. Međutim, smer razvoja je jasan, pilot ostaje u centru odlučivanja, dok autonomne platforme postepeno preuzimaju sve veći deo borbenog opterećenja.
