Opisali smo dovoljno detaljno kako je bilo organizovano obezbeđenje Adolfa Hitlera. Kao rezultat planiranja, promišljanja i organizovanosti koja nije trpela šablone, imamo činjenicu da nijedan atentat na firera nije uspeo. Međutim, nepobitna je istina da je nekoliko puta atentat izbegao i preživeo – sasvim slučajno! O tome svedoči ovaj tekst.
Ni svemoćne bezbednosne, fanatično odane službe nisu mogle baš sve. Firer je neuspeh atentata zvao proviđenjem, a u praksi se to zove drugačije. Na Hitlera je u periodu od 1921. do 1944. godine izvršeno između 24 i 30 atentata. Brojka varira jer su neki atentati predstavljali zbir više aktivnosti s istim ciljem ili istom osobom. Pogledajmo kako je to hronološki izgledalo.
● 4. XI 1921. godine u Hofbrojausu (Hofbräuhaus am Platzl, dvorska pivara) u Minhenu, na početku njegove karijere dogodio se prvi atentat. Bilo je to vreme uličarskih tuča i obračuna. Dok je Hitler govorio usledila je tuča. Nepoznati atentator ispalio je dva metka, ali je promašio. To je bilo razlog da Hitler u svojoj knjizi ”Moja borba” ovaj događaj nazove vatrenim krštenjem svojih paravojnih snaga.
● 1932. godine hotel Kajzerhof (Kaiserhof na Vilhelmovom trgu u Berlinu) bio je mesto sledećeg atentata. Nekoliko njegovih gostiju razbolelo se posle namernog trovanja hranom. Vođu je spaslo to što je vegetarijanac i nije jeo što i drugi. Nepoznati atentator to nije znao.
● Devetog februara 1933. godine Ludvig Azner (Ludwig Aßner), poslanik u Bavarskom državnom paralmentu, poslao je Hitleru otrovno pismo iz Francuske. Njegov poznanik je upozorio Hitlera o kakvoj pošti je reč. Ružna navika da se lizne prst kako bi se prelistao papir dovela bi do trovanja, što je bila uobičajena praksa u vreme Lujeva.
● U Berlinu 1934. godine član jedne dobrovoljačke paravojne formacije (Freikorps) Bepo Remer (Beppo Römer) zakleo se da će se osvetiti Hitleru za Noć dugih noževa. I on je bio isuviše glasan za nekim šankom pa ga je uhapsio Gestapo pre nego što je uspeo da realizuje plan. Poslat je u Dahau gde je bio do 1939. godine. Posle puštanja ponovo je uhapšen zbog antinacističkih aktivnosti i na kraju pogubljen u zatvoru Brandenburg-Gorden 1944. godine. Smrtne kazne u tom zatvoru izvršavane su nemačkom verzijom prenosne giljotine.
● Ponovo u Berlinu, iste, 1934. godine dr Helmut Milijus, šef desničarske Radikalne partije srednje klase (Radikale Mittelstandspartei), ubacio je u SS 160 ljudi i počeo s temeljnim prikupljanjem informacija o Hitlerovom kretanju. Gestapo je radio svoj posao pa su svi uhapšeni, a Milijusa su spasili uticajni prijatelji među kojima se nalazio i feldmaršal Erih fon Majnštajn.
● Te, 1934. godine atentatori su baš bili uporni, kao da su osetili kakva je greška napravljena Hitlerovim osvajanjem vlasti. Pisac govora za Franca fon Papena, novinar Edgar Jung, iskoristio je službeno poznanstvo s Hitlerom planirajući da ga ubije tokom zavere. Neki od njegovih bliskih prijatelja ubedili su ga u suprotno govoreći da bi smrt od Hitlera napravila mučenika (!). Gestapo je uhapsio Junga 25. juna i ubio ga u šumi severno od Berlina noću između 30. juna i prvog jula.
● Slična altruistička ideja sprečila je Britance da na vreme likvidiraju Hitlera. Potpukovnik Noel Mejson Makfarlan (Noel Mason Macfarlane), vojni ataše u Berlinu, imao je ideju da iz svoje sobe snajperom gađa Hitlera. Odatle se pružao pogled na ulicu Šarlontenburger (Charlottenburger Chaussee) u kojoj je sa bine Hitler primao rođendanske čestitke 20. aprila tokom parade. Plan koji je razmatran između 1934. i 1939. godine lord Halifaks je odbio rečima da ”nismo dostigli tu fazu…kada moramo da koristimo atentat kao zamenu za diplomatiju”. Ko je bio u pravu nije teško proceniti.
● Ni 1935. godina nije bila siromašna kada je reč o atentatima. Nekoliko zvaničnika u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, poznati pod imenom Marvicova grupa (Marwitz group) podsticalo je vojni vrh na vojni puč. Poslali su nekolicini generala pismo u kome su tvrdili da je ”zakletva vernosti Hitleru izgubila na značenju otkako je on spreman da žrtvuje Nemačku…i da je sada vreme za delovanje”. Konzervativni generali više su voleli svoje epolete nego Nemačku.
● Te godine dr Paul Jozef Šturmer (Paul Josef Stuermer) predvodio je malu grupu pokreta otpora u kojoj su se nalazili neki oficiri, univerzitetski profesori, poslovni ljudi i vladini činovnici. Asistirali su kod nekoliko atentata, uključujući atentat na pomenutog Bepa Remera (Josef “Beppo” Römer). Nisu uspeli da prodru do Hitlera jer je njegovo obezbeđenje bilo već u najširem krugu neprobojno za njih.
● Dvadesetog decembra 1936. godine Helmut Hirš, nemački Jevrej i član štraserističkog Crnog Fronta (Kampfgemeinschaft Revolutionärer Nationalsozialisten – KGRNS, Schwarze Front) dobio je zadatak da postavi dva kofera puna eksploziva u sedištu nacističke partije u Nirnbergu povodom Hitlerove posete. Zaveru je otkrio dvostruki agent Gestapoa, a Hirš je završio obezglavljen pod giljotinom četvrtog juna 1937. godine.
● Iduća, 1937. godina takođe je bila obeležena atentatima jer je 26. novembra mentalno oboleli Jozef Tomas krenuo iz Elberfelda za Berlin da bi ubio Hitlera i Geringa. U tome ga je sprečio svemoćni Gestapo, a on je tokom istrage priznao svoju nameru. Duševni bolesnici su u Nemačkoj često završavali u dušegupkama, pa nije nemoguće da se to i njemu dogodilo.
● Iste godine neidentifikovani atentator u SS uniformi pokušao je da puca na Hitlera tokom njegovog govora u Berlinskom dvorcu sportova. Neobjašnjivo je kako je u tome sprečen i kako ga nisu uhvatili. U sveopštoj gužvi on se najbolje snašao jer su svi oko njega imali iste uniforme i oružje.
● U Berlinu je 28. septembra 1938. godine organizovan atentat kasnije poznat kao Osterova zavera. General major Hans Oster (Hans Paul Oster) i drugi visoko rangirani konzervativni oficiri u Vermahtu, uključujući i pukovnika Helmuta Groskurta (Helmuth Groscurth, pripadnik Abvera), skovali su plan puča ukoliko Hitler objavi rat Čehoslovačkoj. Trebalo je da upadnu u Rajhskancelariju, uhapse ili ubiju Hitlera, preuzmu kontrolu i vrate prognanog Vilhelma Drugog na presto. Plan koji se oslanjao na britansku podršku napušten je pošto su se Britanija i Francuska saglasile sa nemačkom aneksijom Sudeta. Mnogi od njih su kasnije učestvovali u najpoznatijoj zaveri, 20. jula 1944. godine.
● Devetog novembra 1938. godine švajcarski student teologije Moris Bavo (Maurice Bavaud) predstavljajući se kao reporter namerio je da puca na Hitlera dok je posmatrao paradu u Minhenu. Pogled mu je zaklonila oduševljena masa i on je odustao. Posle toga je pokušao da prati Hitlera, ali nije u tome uspeo. Na povratku u Pariz otkrio ga je kondukter i predat je Gestapou. I on je završio pod giljotinom u berlinskom zatvoru Pletcenze (Justizvollzugsanstalt Plötzensee) rano ujutru 14. maja 1941. godine.
● Petog oktobra 1939. godine u Varšavi general Mihail Kraševič Tokarževski (General Michał Tadeusz Tokarzewski-Karaszewicz, pseudonimi Doktor, Stolarski, Torvid) je s drugim članovima Poljske armije tokom Hitlerove pobedničke parade u Varšavi pokušao da aktivira skriven eksploziv mase pola tone TNT(!). Kolona je promenila smer i atetant nije uspeo.
● Minhen je ponovo bio mesto atentata, osmog novembra 1939. godine. Nemački stolar Georg Elser postavio je bombu u čuvenoj minhenskoj pivskoj hali Bürgerbräukeller. U njoj je Hitler trebalo da održi memorijalni govor povodom godišnjice Pivskog puča. Hitler je otišao ranije. Bomba je detonirala i usmrtila 62 čoveka. Elser je bio u zatvoru više od pet godina da bi ga u logoru Dahau pogubili samo mesec dana pre predaje nacističke Nemačke. Esesovci su imali svoj sadistički smisao za osvetu.
● U Berlinu je 1939. godine nemački diplomata i borac pokreta otpora Erih Kord, udružen sa oficirom Hasom fon Ecdorfom, isplanirao da postavi veliku količinu eksploziva na put Hitlerove kolone. Plan je osujećen jer je nabavka eksploziva i njegovo postavljanje bilo previše otežano i riskantno.
● Pomenuti Bepo Remer je više puta u periodu od 1941. do 1943. godine udružen s pokretom otpora Solf-Kreis planirao atentate. Dobijao je sredstva od saučesnika Nikolausa fon Halema i pratio Hitlerovo kretanje preko svojih preostalih veza u Komandi Berlina.
● Ukrajina se našla u centru zbivanja 1943. godine jer je u Vinici bio jedan od najvećih ratnih štabova Hitlera. Međutim, ovaj događaj zbio se u mestu Valki u Zapadnoj Ukrajini. General brdsko-planinskih jedinica Hubert Lanc i generali Hans Špajdel, Hijancit Graf Štrahvic i Paul Lening planirali su da uhapse i ubiju Hitlera tokom posete odredu Kempf. Štrahvic je trebalo da tenkovima opkoli Hitlerovu kolonu. U slučaju otpora pobili bi celu grupu. Hitler je otkazao posetu i plan je propao. Neki istoričari dovode u sumnju ovaj atentant smatrajući da je Štrahvic (Hyazinth Graf Strachwitz von Groß-Zauche und Camminetz) bio isuviše pruski vaspitan da bi pucao u komandanta.
● Trinaestog marta 1943. godine Hitler je, vraćajući se s fronta, posetio štab Grupe armija Centar u Smolensku. Tokom posete organizovano je nekoliko atentata. Najpre major Georg fon Beselager je sa nekoliko oficira trebalo da postavi zasedu na putu od aerodroma do štaba. Hitlera je čuvala impresivna esesovska pratnja pa je plan odbačen. Tokom ručka nekoliko oficira planirali su da ustane i zapucaju na Hitlera i njegovu pratnju. Fon Kluge, komandant Grupe armija znao je za plan, ali nije intevrenisao. Plan je definitivno napušten kada se saznalo da Hitler neće biti na ručku. Kluge je potom zabranio ostale planove otvoreno govoreći kolegama da se boji građanskog rata koji bi počeo sukobima brojnih esesovskih formacija i regularne vojske.
● Poslednji atentat izveo je Fabijan fon Šlabrendorf (Fabian Ludwig Georg Adolf Kurt von Schlabrendorff) koji je paket u kome su se nalazile dve flaše likera (tempirane bombe) dao jednom oficiru iz Hitlerove pratnje kao navodni poklon zajedničkom prijatelju u Nemačkoj. Bomba je trebalo da eksplodira iznad Poljske. Paket je stavljen u prtljažnik gde se zaledio pa je došlo do otkaza detonatora. Šlabrendorf (koji je poživeo do 1980. godine) shvatio je o čemu je reč i smesta je odleteo u Nemačku, srećno presretnuvši ”poklon” pre nego što je okriven. Ovaj događaj nije tražio nikavu scenarističku maštu jer se zaista tako dogodio.
● Samo osam dana kasnije, 21. marta 1943. godine u Berlinu sledio je nov atrentat. Vodeći zaverenik grupe armija Centar pukovnik (kasnije general-major) Hening fon Treskov nagovorio je general – majora Gersdorfa (Rudolf-Christoph Freiherr von Gersdorff) da učestvuje u zaveri. Kada je atentat od 13. marta propao, general Gersdorf je prihvatio da učestvuje u atentatu koji je podrazumevao samoubilački napad. Tog 21. marta Hitler je trebalo da poseti Cojghaus Berlin (Zeughaus) staru oružarnicu u čuvenoj ulici Pod lipama (Unted den Linden) kako bi razgledao zaplenjeno sovjetsko oružje. U njegovoj pratnji bio je najviši vrh – Gering, Himler, Kajtel i Denic. General je trebalo da bude vodič kroz izložbu. Nekoliko trenutaka pre ulaska on je aktivirao dva desetominutna fitilja eksploziva u džepovima svog šinjela. Hteo je da se samoubilački zagrli s Hitlerom. Hitler je, međutim, praktično projurio kroz muzej bez zadržavanja. Po njegovom odlasku Gersdorf je u javnom toaletu u poslednjem trenutku deaktivirao eksploziv. Posle toga vratio se na Istočni front i uspešno sklonio od moguće istrage. Inače, on je poznat po tome što su istog meseca njegovi vojnici otkrili masovne grobnice u Katinskoj šumi, pa je pažnja potpuno skrenuta na drugu stranu.
● Te godine Hitler je srećno izbegao još jedan atentat koji je planiran da se izvede 16. novembra u Vučjoj jami (Wolfsschanze, Wilczy Szaniec), Hitlerovom prvom ratnom štabu na Istočnom frontu. Ohrabren od strane Klausa Štaufenberga, major Aksel fon dem Buše (Axel Ernst-August Clamor Franz Albrecht Erich Leo Freiherr von dem Bussche-Streithorst) pristao je na samoubilački bombaški napad. On je bio visok preko dva metra, plav i plavih očiju, ideal nordijskog čoveka. Stoga je odabran da lično prikaže novu zimsku uniformu pred Hitlerom. U svom rancu sakrio je minu koja je trebalo da bude detonirana tokom zagrljaja. Međutim, prezentacija je otkazana nakon što je voz sa odećom uništen u avionskom napadu na Berlin.
● U februaru 1944. godine Vučja jama ponovo je bila mesto atentanta. Evald fon Klajst (Ewald-Heinrich Hermann Konrad Oskar Ulrich Wolf Alfred von Kleist-Schmenzin), pripadnik čuvene loze Klajst, hteo je da izvede isti napad kao major Buše. Međutim, smotra novih uniformi je ponovo odložena, a konačno i otkazana.
● Već devetog marta 1944. godine ukazala se nova prilika jer su Buše i njegovi pomoćnici tog dana pozvani da referišu Hitleru u njegovom štabu Berghof u Bavarskoj. Referisanje je bilo zakazano za 11. mart. Tada je Fon Brajtenbuh (Arthur Eberhard Börries Wolf von Breitenbuch, konjički oficir) trebalo da izvrši samoubilački napad bombom. Umesto toga, namerio je da puca u glavu Hitleru pištoljem Brauning 7,65 mm koji je imao skriven u džepu pantalona. Buše i Brajtenbuh su odleteli u Babarsku i dozvoljen im je ulazak u Berghof. Međutim, esesovsko obezbeđenje dobilo je naređenje da ne dozvole nikome ulazak u salu za sastanke pa je atentan propao. Oficir se srećno izvukao i poživeo do 1980. godine.
● Konačno, 20. jula 1944. godine u Vučjoj jami dogodio se i najpoznatiji atentat, predmet mnogih filmova i knjiga u kojima je glavni junak bio Klaus fon Štaufenberg (Claus Philipp Maria Justinian Schenk Graf von Stauffenberg), ratni heroj, pukovnik. Mi ćemo nekom prilikom posvetiti tekst i ovom događaju, mada se o njemu već mnogo toga zna.
U ovom tekstu nismo razmatrali tvrdnje o tome da su Sovjeti odustali od atentata na Hitlera, najpre zato što su te tvrdnje protivrečne i opšteg tipa. Po svom karakteru predstavljaju klasičan medijski eho gde jedni od drugih preuzimaju podatke bez dodatne provere. Pozivanje na jednu, jedinu izjavu kontroverznog Kulikova (Куликов, Анатолий Сергеевич) jeljcinovskog ministra unutrašnjih poslova (1995-1998), koji je nagrađen najvišim generalskim činom pošto su njegove jedinice pucale na nenaoružane demonstrante, nije čvrst dokaz pa ćemo to pitanje ostaviti otvorenim dok ne istražimo validne izvore.
