Iran podiže „uništene“ S-300 oko Teherana, SAD gomilaju avione okolo – u pripremi zabrana zone leta?

Iran je započeo premeštanje sistema protivvazdušne odbrane S-300 oko Teherana i Isfahana, navodno u pripremi za moguće američke ili izraelske napade. Međutim, detaljna tehnička analiza satelitskih snimaka koje su obezbedile kompanije Planet Labs i Airbus ukazuje da se ne radi o punom jačanju odbrambenih kapaciteta, već o improvizovanoj reorganizaciji sistema nakon ranijih gubitaka.

Snimci potvrđuju raspoređivanje „prethodno uništenih“ lansera S-300PMU-2, izvozne varijante ruskog sistema S-300, na strateškim tačkama oko prestonice i grada Isfahana. Međutim, na lokacijama nisu snimljeni radari za angažovanje i kontrolu vatre 30N6E1, niti senzori za dugodometnu akviziciju 64N6E. Bez tih komponenti lanseri ostaju operativno inertni, jer rakete 48N6E funkcionišu u režimu „praćenje preko rakete“, gde projektil prenosi podatke nazad ka zemaljskom radaru, koji zatim obrađuje informacije i šalje korektivne komande presretaču.

U takvim uslovima brzina leta od šest maha i interval lansiranja od tri sekunde postaju irelevantni bez osvetljenja cilja i stabilne veze za prenos podataka. Odsustvo centralnih radara sugeriše da je iranska odbrambena arhitektura ili još uvek u fazi oporavka nakon gubitaka pretrpljenih u izraelskim napadima ili da režim pokušava hibridnu integraciju preostalih ruskih komponenti sa domaćim sistemima. Postoji, naravno, mogućnost da su dodatne komponente sakrivene ili nisu još raspoređene.

U Isfahanu je primećeno prisustvo lansera sistema Bavar-373, koji koriste rakete Sajad-4 i radare Meraž-4 sa aktivnim elektronskim skeniranjem. Ovaj raspored ukazuje na pokušaj kompenzacije uništene ili neispravne ruske tehnologije. Međutim, integracija preostalih ruskih elemenata u domaći okvir komandovanja i kontrole otvara pitanje interoperabilnosti i kompatibilnosti tokova podataka, što može smanjiti preciznost praćenja i otpornost na elektronsko ometanje.

Standardna baterija S-300PM uključuje do dvanaest lansera i komandni punkt 54K6E. Njena sposobnost jeste da istovremeno deluje protiv više ciljeva najboljih performansi u posedu zapadnih sila, uključujući krstareće i balističke rakete, ipak, sve zavisi od slojevite radarske pokrivenosti. Trenutno je iranska mreža deluje fragmentirana. Upotreba sistema Hordad-15 zajedno sa ruskim komponentama nagoveštava da Iran nema homogen i potpuno funkcionalan inventar dugodometne protivvazdušne odbrane.

Takva konfiguracija ograničava pokrivanje vazdušnog prostora i povećava ranjivost na protivradaraske rakete i sofisticirane elektronske napade iz Sjedinjenih Država ili Izraela. Iako prisustvo ovih sistema komplikuje vojno planiranje Vašingtona i njegovih saveznika, njihova realna odbrambena vrednost može biti umanje nemogućnošću Teherana da prikaže potpuno operativan sistem. Vizuelno raspoređivanje lansera može projektovati sliku spremnosti, ali tehnička realnost ukazuje na sistem koji se oslanja na improvizovana rešenja.

SAD gomilaju avione nadomak Irana

Paralelno sa iranskim potezima, Sjedinjene Države intenziviraju vojno prisustvo na Bliskom istoku. Satelitski snimci koje je 21. februara objavila kineska kompanija MizarVision pokazuju značajno gomilanje vazduhoplovnih kapaciteta u neposrednoj blizini Irana.

U vazduhoplovnoj bazi Princ Sultan u Saudijskoj Arabiji primećeno je šest aviona E-3G Sentry za rano upozoravanje i kontrolu iz vazduha. Ova modernizovana varijanta sistema baziranog na Boingu 707 poseduje unapređen radar, snažnije računarske sisteme i poboljšane komunikacione kapacitete, omogućavajući 360-stepeni nadzor u svim vremenskim uslovima, upravljanje borbenim operacijama i praćenje ciljeva iznad kopna i mora.

Na istim snimcima uočena su i tri aviona E-11A BACN, leteći komunikacioni čvorovi koji premošćavaju različite taktičke sisteme za prenos podataka i glasovne komunikacije. U složenim borbenim scenarijima oni omogućavaju kontinuirani protok informacija između aviona, kopnenih jedinica i komandnih centara.

Posebno se ističe prisustvo najmanje 21 aviona za dopunu gorivom u vazduhu, uključujući šest KC-46 Pegasus i 15 KC-135 Stratotanker u bazi Princ Sultan. Dodatnih osam KC-135 primećeno je u vazduhoplovnoj bazi Al Udeid u Kataru. Ovakva koncentracija tankera omogućava produžene operacije i predstavlja osnovu svake dugotrajne vazdušne kampanje.

U vazduhoplovnoj bazi Muvafak Salti u Jordanu raspoređeni su borbeni avioni F-35 Lightning II i F-16 Fighting Falcon, najmanje 18 F-35 i 12 F-16, uz desetine F-15E Strike Eagle i bespilotnih letelica MQ-9 Reaper koje su već bile prisutne u regionu.

Kombinacija sistema za nadzor, komunikaciju i dopunu gorivom, zajedno sa borbenim avionima pete i četvrte generacije, sugeriše pripremu za operacije koje bi mogle trajati nedeljama. Poređenja se povlače sa operacijom „Ponoćni čekić“, u kojoj su američki bombarderi i podmornice prošle godine gađali tri iranska nuklearna postrojenja tokom dvanaestodnevnog izraelskog rata.

Izveštaji Rojtersa i Aksiosa navode da Vašington razmatra višenedeljnu kampanju protiv Irana. Pojedini analitičari procenjuju da bi u slučaju otvorenog sukoba mogla biti uvedena zona zabrane leta iznad Islamske Republike, za šta su E-3G, BACN i veliki broj tankera ključna infrastruktura.

Predsednik Donald Tramp još nije doneo konačnu odluku o eventualnoj vojnoj akciji, dok indirektni razgovori sa Teheranom nisu pokazali jasne znake približavanja sporazumu. Istovremeno, gomilanje snaga sugeriše da američka vojska želi da bude spremna za scenario dugotrajnog i intenzivnog vazdušnog sukoba.

U takvim okolnostima, premeštanje iranskih S-300 lansera i američko raspoređivanje vazdušnih kapaciteta predstavljaju dve strane iste jednačine. Pitanje više nije samo da li će doći do udara, već kakvu bi formu eventualna operacija poprimila i da li bi uključivala trajnu kontrolu vazdušnog prostora iznad Irana.