Napetosti između Sjedinjenih Država i država članica EU i NATO-a ulaze u novu fazu, ovog puta na polju odbrambene industrije i javnih nabavki. Vašington je zvanično obavestio Brisel da će pribegavati ekonomskim merama odmazde ukoliko EU implementira klauzule „Kupuj evropsko“ u nove propise o vojnim nabavkama.
Ministarstvo odbrane SAD podnelo je formalni stav protiv svakog pokušaja ograničavanja pristupa američkih kompanija nacionalnim odbrambenim ugovorima država članica EU. Poruka Vašingtona je jasna, svaka regulativa koja favorizuje domaće proizvođače na račun američkih dobavljača biće smatrana protekcionističkom merom sa posledicama.
Prema navodima Politika, američka intervencija usmerena je na ažuriranje EU direktive o nabavci naoružanja, čije je usvajanje planirano za treći kvartal 2026. godine. Reč je o reformi kojom EU želi da ojača sopstvenu industrijsku bazu i smanji zavisnost od spoljašnjih dobavljača.
Američki argument definiše EU nameru da razvije sopstvenu odbrambenu industriju kao ekskluzivnu i protekcionističku politiku. Pentagon upozorava da bi usvajanje pravila koja favorizuju lokalne proizvode moglo dovesti do suspenzije izuzeća iz zakona „Kupuj Američko“, od kojih trenutno koristi 19 evropskih država.
U praksi bi to značilo da evropske kompanije poput Leonardoa ili Saaba izgube olakšani pristup američkim državnim ugovorima. Svaka buduća transakcija morala bi da prođe pojedinačnu analizu i odobrenje, i bila bi dopuštena samo ako se proceni kao neophodna za interoperabilnost unutar NATO-a.
Statistički podaci pokazuju stepen zavisnosti država članica EU i NATO-a od američkih dobavljača. U periodu 2020–2024. godine, Sjedinjene Države obezbedile su 64 procenata uvoza vojne opreme evropskih članica NATO-a. Istovremeno, odbrambeni rashodi zemalja EU procenjuju se na oko 381 milijardu evra za 2025. godinu, što predstavlja značajan finansijski tok koji Vašington nastoji da zadrži.
Kontradiktoran pritisak na saveznike
Vašington istovremeno vrši pritisak na EU saveznike da povećaju izdvajanja za odbranu i preuzmu veći deo bezbednosne odgovornosti za kontinent, ali se protivi korišćenju tih povećanih budžeta za jačanje evropske industrije. Ovaj pristup otvara pitanje da li se vojna odgovornost Evrope uslovljava očuvanjem komercijalne zavisnosti od američkih proizvođača.
Evropska komisija je već započela integraciju kriterijuma minimalnog lokalnog sadržaja u pojedine programe. Među njima su fond SAFE od 150 milijardi evra i zajmovi za Ukrajinu, gde je predviđeno da značajan procenat vrednosti projekata ostane unutar evropske industrijske baze.
Pentagon ocenjuje da su takve mere u suprotnosti sa trgovinskim sporazumom postignutim prošlog leta, u kojem se Brisel obavezao da poveća kupovinu američke vojne opreme. Iz američke perspektive, evropske klauzule „Kupuj evropsko“ potkopavaju taj dogovor.
Sa druge strane, pojedini EU lideri, među njima i španski premijer Pedro Sančez, ističu da prihvatanje američkih uslova vodi ka dugoročnoj tehnološkoj podređenosti Evropske Unije. Prema tom stavu, kontinent bi ostao pre svega potrošač bezbednosti, bez razvoja sopstvenih proizvodnih kapaciteta u kritičnim sektorima.
Strateška dilema za EU
Napetost se dodatno pojačava u kontekstu novog cilja NATO-a, prema kojem bi članice trebalo da dostignu izdvajanja za odbranu od 5 procenata BDP-a do 2035. godine. Evropske vlade suočavaju se sa dilemom, kako istovremeno ispuniti finansijske obaveze prema Alijansi i obezbediti dugoročnu industrijsku autonomiju.
Podsekretar američkog Stejt departmenta Elbridž Kolbi pokušao je u Minhenu da ublaži ton, sugerišući pragmatičan pristup i određeni prostor za jačanje lokalne industrije. Ipak, zvanični stav Pentagona ostaje čvrst i upozorava na moguće ekonomske protivmere.
Za evropske aktere pitanje nije samo komercijalno. Reč je o očuvanju sposobnosti proizvodnje kritične vojne opreme u globalnom okruženju koje se menja, uz percepciju da su Sjedinjene Države postale nepredvidiv partner, spreman da pristup tržištu koristi kao instrument geopolitičkog pritiska.
Spor oko klauzula „Kupuj evropsko“ tako prerasta u širu raspravu o strateškoj autonomiji, transatlantskom poverenju i budućoj strukturi odbrambene industrije unutar NATO-a.
