Nikolaj Drugi (Никола́й II Алекса́ндрович) okitio se brojnim titulama. Bio je imperator Sveruski, car Poljske i veliki knez Finske. Imao je čin pukovnika garde, nosio je i zvanje admirala flote Kraljevske ratne mornarice i feldmaršala oružanih snaga Velike Britanije; od 31. decembra 1915. godine bio i vrhovni glavnokomandujući kopnene vojske i ratne mornarice Ruske imperije. Krunisan je 1896. godine, a odrekao se prestola (abdicirao) tokom Februarske revolucije 1917. godine. Iduće, 1918. godine u okolini Jekaterinburga (Sverdlovska) streljan je zajedno s porodicom i četvoro slugu.
Uz svu brojnu pratnju i obezbeđenje nije uspeo da sačuva ni imperiju, ni krunu, a ni život. O samom činu streljanja i oružju koje je korišćeno podrobno je pisao Branko Bogdanović u časopisu ”Kalibar”.
Kako je čuvan Nikolaj Drugi? Čak pet dobro organizovanih formacija staralo se o suverenu i njegovoj bezbednosti.
Konvoj njegovog imperatorskog veličanstva
Do reforme ruskog jezika ova jedinica zvalase Собственный Его Императорскаго Величества Конвой. Ona je bila formacija Ruske carske garde (Росси́йская импера́торская гва́рдия, Лейб-гвардия). Bila je zadužena za obezbeđenje imperatora i članova njegove porodice.
Okosnicu Konvoja činili su kozaci Terečke i Kubanjske oblasti (Терское казачье войско, ime dobila po reci Terek u slivu Kaspijskog mora, Куба́нское каза́чье во́йско). S njima su služili i Osetijci, Čerkezi, Gruzini, Azerbejdžanci, planinski muslimani Kavkaza, Dagestanci, Čečeni, krimski Tatari, ali i drugi narodi Imperije. Očigledno je da je imperator imao najviše poverenja u ratnike čije su borbene kvalitete njegovi prethodnici dobro poznavali iz ranijih sukoba.
Konvoj je zvanično osnovan 18. maja 1811. godine. Tokom Bitke naroda kod Lajpciga 17. oktobra 1813. godine Kozački puk je spasao Aleksandra Prvog od zarobljavanja, potukavši tešku konjicu Napoleona Bonaparte. Taj podvig utemeljio je položaj Konvoja tako što je Crnomorska ”stotina” garde Kozačkog puka postala jezgro budućeg Konvoja kakav je najduže potrajao. Pripadnici su bili razmešteni u kasarnama Carskog Sela koje su izgrađene 1845. godine.
Kozaci su obezbeđivali pet glavnih punktova oko Zimskog dvorca, a od 1861. godine počeli su da prate imperatora i tokom njegovih izlazaka i putovanja. Početkom XX veka ovu jedinicu sačinjavali su isključivo kozaci. Oni su bili raspoređeni u četiri ”stotine” (сотни – jedinice koje su imale do 140 vojnika i starešina). Dve su bile kubanjske, a dve terečke. Na dužnosti su bile uvek samo dve, dok su dve bile u plaćenoj rezervi, smenjujući se na dve godine.
Početkom 1917. godine, posle abdikacije Nikolaja Drugog, jedinica je podeljena u dva samostalna gardijska kozačka diviziona – Terečki i Kubanjski. Car je napustio istog dana, drugog marta, i mesto vrhovnog komandanta. Konvoj je onda privremeno preimenovan u Konvoj vrhovnog komandanta. Novi gospodari žurili su da se što pre reše Nikolajevih pretorijanaca. Terečki divizion prebačen je u garnizon Mhajlkovska u predgrađu Vladikavkaza. Ratni događaji nemilosrdno su diktirali tempo pa je 13. marta usledilo naređenje №12835 vrhovnog komandanta trupa Petrogradskog vojnog okruga Kornilova.
Njime je Konvoj njegovog veličanstva i zvanično preimenovan u Kavkaski konjički gardijski puk. Nov raspored dobio je u trećoj gardijskoj konjičkoj diviziji. Konačno, 30. marta oba diviziona koja su obezbeđivala imperatora i činili jezgro Konvoja, preformirani su u dve gardijske kozačke divizije – Terečku i Kubanjsku. Tako su i formalno raskinule vezu sa suverenom koga u februaru nisu podržali oni kojima je najviše verovao –najviši vojni i politički vrh. Jedinice su potom učestvovale u Građanskom ratu tokom Oktobarske revolucije na strani Bele armije. Izbegavši iz zemlje 1924. godine udružili su se u diviziju terečkih i kubanjskih gardijskih ”sotni”.
Kombinovani gardijski puk
O imperatoru se brinula još jedna formacija: prvobitno je to bila kombinovana četa počasnog Konvoja, osnovana 1881. godine. Godine 1883. proširena je i preimenovana u Kombinovani gardijski bataljon (Сводно-гвардейский батальон) koji je kao takav postojao do avgusta 1907. godine, kada dobija rang puka. U njegovom sastavu bilo je do 860 ljudi. Bio je potčinjen dvorskom komandantu.
Njegovi delovi bili su raspoređeni u Carskom Selu i u Livadiji (Ливадийский дворец ) na Krimu. To je bila letnja rezidencija koja se posle Drugog sv. rata koristila kao psihijatrijska ustanova, a zatim kao muzej. Za vreme pregovora u Jalti u njoj je bio smešten Ruzvelt sa saradnicima. Četvrtog marta 1917. godine preimenovan je uKombinovani pešadijski puk, a rasformiran je drugog maja 1917. godine.
Četa dvorskih greadira
Specijalna samostalna četa (Рота дворцовых гренадер, Дворцовые гренадеры, Георгиевская гренадерская рота), bila je elitna jedinica potčinjena Ruskoj imperatorskoj gardi Oružanih snaga Rusije. Njen zadatak bio je i da kao ekspedicioni sastav pomogne, po potrebi, saveznicima u posebnim operacijama.
Ova vrhunska jedinica obavljala je počasne radnje prilikom ispraćaja i dočeka suverena, kao i tokom raznih svečanosti najvišeg nivoa. S pravom je nosila naziv ”Zlatna četa”. Osnovana je drugog oktobra 1827. godine, a rasformirana četvrtog februara 1921. godine. Imala je 145 pripadnika i bila je stacionirana u Zimskom dvorcu. Poseban odred nalazio se u Kremlju i nazivan je samostalni moskovski odred.
Železnički puk
Tada osnovno, najbrže i najkonfornije sredstvo imalo je svoju ulogu u opsluživanju i zaštiti imperatora. Službeno je nazivan Železnički puk njegovog imperatorskog veličanstva (Собственный Его Императорского Величества железнодорожный полк). On je takođe je pripadao Gardi i starao se o nesmetanom prevozu carske porodice, obezbeđujući kompoziciju i ogranak pruge prema Carskom selu. Osnovan je 1878. godine. Štab mu je bio u Gatčini u okolini Sankt Peterburga gde se nalazila i jedna četa obezbeđenja, blizu stanice Carsko Selo. Bio je potčinjen Ministarstvu imperatorskog dvora.
Dvorska policija
To je bio diskretan deo obezbeđenja (Дворцовая полиция). Ona je bila deo državnog aparata zadužen za zaštitu rezidencija. Osnovana je osmog decembra 1861. godine kao samostalna gradska straža od 30 ljudi. Obezbeđivala je unutrašnjost Zimskog dvorca i njegovu neposrednu okolinu.
Takođe je obezbeđivala imperatora za vreme šetnji po okolnim parkovima (Letnji i Aleksandrovski). U tu jedinicu prebačeni su najbolji podoficiri naredničkog čina, kao i reonski policajci koji su nosili propisanu policijsku uniformu. Komandna odgovornost kretala se od načelnika dvorske policijske jedinice preko dvorskog komandanta do ministra carskog dvora.
Pet formacija (ne računajući tajanstvenu Ohranu) staralo se neposredno za obezbeđenje imperatora i njegove porodice. Ipak, ni to mu nije pomoglo. Istina je da je on krupnim koracima spahijsku državu pretvarao u savremenu proevropsku tvorevinu. Međutim, u zanosu revizionizma Nikolaju je zaboravljen surovi apsolutizam zbog koga najviši vojni i politički vrh nije želeo da stane uz njega, pa ni njegovi rođaci iz Evrope koji su odbili da ga evakuišu, potpuno svesni njegovog kraja.
Prvog novembra 1981. godine kanonizovala ga je Ruska pravoslavna crkva u inostranstvu koja tada nije bila u saglasju s Moskovskom patrijaršijom. Smrt njegove porodice precizno je predstavljena u filmu ”Romanovi, krunisana porodica” (Романовы. Венценосная семья), pa preporučujemo da ga odgledate. Tek 2000. godine i pomesna Ruska pravoslavna crkva kanonizovala ga je zajedno sa suprugom i decom proglasivši ih za mučenike.
