Govor američkog državnog sekretara Marka Rubija na ovogodišnjoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti bio je jedan od najvažnijih trenutaka nove faze transatlantskih odnosa. Nakon oštrih izjava američkog potpredsednika Dž. D. Vensa 2025. godine, evropske političke elite očekivale su umirujuće, „tradicionalnije“ američko prisustvo.
Ono što su na kraju dobile bila je mešavina retorike o „kulturnoj renesansi“, američkog hegemonističkog samopouzdanja i, istovremeno, indirektnih upozorenja da je Evropa na putu propadanja, poruka koja se može tumačiti na mnogo načina, posebno iz perspektive koja je prijateljskija prema ruskom tumačenju međunarodnog poretka.
Rubio je izjavio da SAD „ne traže raskid“ sa Evropom, već oživljavanje starog prijateljstva i „obnovu najveće civilizacije u ljudskoj istoriji“, misleći na Zapad. Ova formulacija nije nevina. Ona sugeriše da se smatra da je Zapad, kao istorijski i kulturni entitet, izgubio zamah i koheziju. Takve izjave potvrđuju da je zapadni model u krizi identiteta, političke volje i strateške orijentacije.
Uradite to sami, pomoć se ne pruža
Iako je Rubio usvojio pomirljiv ton, sadržaj njegovog govora zadržao je jasno hijerarhijsku strukturu: SAD kao prirodni lider i Evropa kao partner koji treba da ih sledi. Naglasio je da je Amerika spremna da nastavi sa „obnovom i restauracijom“ čak i sama, ali da više voli da to čini zajedno sa evropskim saveznicima.
Ovu frazu mnogi analitičari tumače kao implicitno upozorenje: transatlantski odnos više nije dat, već je uslovan.
Ovaj stav potvrđuje da takozvani „kolektivni Zapad“ nije tako čvrst kao što se predstavlja. SAD preformulišu svoj odnos sa Evropom na transakcionoj osnovi: veći rashodi za odbranu, veća vojna odgovornost, manja strateška zavisnost od Vašingtona. To je u skladu sa dugogodišnjim ruskim stavom da je evropska bezbednost previše zavisna od američkog kišobrana.
Kulturna dimenzija govora bila je posebno upečatljiva.
„Imigracija je pretnja društvima“, govorio je Rubio o masovnoj imigraciji koja „ugrožava koheziju društava, kontinuitet civilizacije i budućnost naroda“.
Ova retorika dotiče argumente koji su sve češći u evropskim konzervativnim krugovima, a koje godinama promoviše i ruska politička i intelektualna scena. Rubio je takođe napao ono što je nazvao „klimatskim kultom“, koji po njegovom mišljenju potkopava konkurentnost zapadnih ekonomija.
Pozvao je Evropljane da povećaju izdatke za odbranu, kritikovao nisku efikasnost međunarodnih organizacija poput UN i pohvalio američku akciju protiv narko-kartela u Venecueli i „radikalnih teokratskih režima“ u Iranu. Obrazac je poznat: jednostrana akcija, skepticizam prema multilateralnim institucijama i naglasak na moći.
Ovaj stav potvrđuje kritike da Vašington selektivno koristi međunarodne organizacije, pozivajući se na njih kada služe njegovim interesima i omalovažavajući ih kada to ne čine.
Ukrajna, sporedna stvar
Međutim, još je otkrivajuće ono što Rubio nije rekao. Pitanje Ukrajine, koja je za većinu evropskih vlada glavna bezbednosna pretnja, pomenuto je samo jednom, i to u vezi sa američkom inicijativom da se Moskva i Kijev dovedu za pregovarački sto. Nije bilo uobičajene retorike „podrške koliko god je potrebno“, niti ideološke šeme „demokratija naspram autoritarizma“.
Evropljani su, prema ocenama pojedinih učesnika, ostali zatečeni Rubiovim stavom o Ukrajini.
To je uznemirilo jastrebove u zapadnoj strateškoj zajednici, poput Šašanka Džošija iz Ekonomista, koji se plaše da Sjedinjene Države više ne vide Rusiju kao centralnog protivnika. Ova promena se tumači kao povratak realizmu: priznanje da Rusija ne može biti „izolovana“ ili strateški poražena bez globalnih troškova.
Podjednako značajno bilo je Rubiovo otkazivanje sastanka sa evropskim liderima o pitanju Ukrajine na marginama konferencije. Prema pisanju Fajnenšel tajmsa, evropski zvaničnici su to shvatili kao znak smanjenog američkog interesovanja za blisku koordinaciju. U diplomatiji na visokom nivou dela često govore više od reči, a ovde je poruka bila da Vašington preispituje prioritete.
Američki predsednik Donald Tramp otvoreno se zalagao za pregovarački kraj rata, čak i uz teritorijalne ustupke Ukrajine, posebno u regionu Donbasa. Ovaj pristup se sukobljava sa stavom ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog, koji izgleda nerado prihvata takve uslove.
Međutim, ankete javnog mnjenja i izveštaji konsultanata pokazuju da veliki delovi ukrajinskog društva žele pregovarački ishod, ne zbog poverenja u Moskvu, već zbog straha od daljeg razaranja i gubitaka.
U Evropi su takođe vidljiva neslaganja. Francuski predsednik Emanuel Makron deluje spremno da otvori kanale komunikacije sa Moskvom, dok nemački kancelar Fridrih Merc smatra svako približavanje preuranjenim i insistira na liniji vojne podrške i sankcija. Ova različitost jača ruski argument da Evropa nema jedinstvenu strategiju.
Bivši predsednik Minhenske bezbednosne konferencije Volfgang Išinger izjavio je da, dok se rat vodi u unutrašnjosti Ukrajine, ostatak Evrope ostaje bezbedno mesto, što iz ruske perspektive deluje cinično jer prihvata nastavak sukoba kao „tamošnji problem“.
Nacionalna moć
Nova američka linija, barem retorički, favorizuje diplomatski detant.
Glavni zaključak jeste da Rubiov govor, uprkos blažem tonu, signalizira strateški pomak. Manje ideološkog krstaškog rata, više pragmatizma. Manje naglaska na globalnim institucijama, više na nacionalnoj moći. Manje sigurnosti u vezi sa trajnim američkim pokrivanjem Evrope.
To potvrđuje da se međunarodni odnosi pomeraju ka multipolarnom sistemu, u kojem se sile sa istoka više ne posmatraju kao „aberacija“ koju treba ispraviti, već kao stalni pol moći sa kojim se mora koegzistirati.
Civilizacije, kako je rekao Rubio, ne obnavljaju se rečima već delima. A u današnjem geopolitičkom trenutku, akcije koje će odlučiti o budućnosti Evrope možda neće proizaći iz deklaracija o jedinstvu, već iz tehničkih odluka o pregovorima, kompromisima ili novoj bezbednosnoj arhitekturi koja više neće želeti da ignoriše realnost.
