Pentagon je pokrenuo novu inicijativu vrednu 68 miliona dolara s ciljem razvoja visoko manevarskih hipersoničnih raketa brzine veće od 5 Maha. Ugovore je dobilo šest kompanija kroz program Zajedničke kancelarije za tranziciju hipersonike, JHTO, ali iza ambicioznih planova stoje realni tehnički i infrastrukturni izazovi koji već godinama usporavaju američki hipersonični program.
JHTO je, u partnerstvu sa NSWC Crane, odabrao kompanije Leidos, GoHypersonic i Kratos, kao i Purdue Applied Research Institute, Halo Engines i Special Aerospace Services. Ugovori su zaključeni kroz OTA mehanizam, koji omogućava fleksibilniji pristup nego klasične vojne nabavke. Cilj je da se kroz trogodišnji program unaprede ključni podsistemi, posebno aerodinamika, pogon i kontrola leta pri ekstremnim brzinama.
Međutim, problem hipersoničnog leta nije samo brzina. Let brzinom većom od 5 Maha generiše ekstremna termička opterećenja, jaku plazmu oko projektila i poremećaje u komunikaciji i senzorskim sistemima. Standardni materijali i elektronika ne mogu dugotrajno da izdrže takve uslove bez ozbiljnih kompromisa u pouzdanosti. Upravo su to barijere koje američki program pokušava da savlada već godinama.
Jedan od razloga za oslanjanje na modeliranje i simulacije jeste činjenica da Sjedinjene Države nemaju dovoljno razvijenu infrastrukturu za testiranje hipersoničnih sistema u realnim uslovima. Postojeći poligoni i vazdušni tuneli imaju ograničenja u pogledu trajanja i opsega testova. Zato će veliki deo rada u naredne tri godine biti zasnovan na digitalnim modelima i simulacijama, uz selektivne eksperimente na zemlji i u letu.
Digitalni pristup smanjuje troškove i rizik, ali ne može u potpunosti da zameni realna ispitivanja. Razlika između kompjuterske simulacije i stvarnog leta pri hipersoničnim brzinama često se pokaže tek u završnim fazama testiranja, kada su troškovi već veliki. To je obrazac koji je viđen i u drugim američkim programima naprednog naoružanja.
Program vredan 68 miliona dolara, iako medijski predstavljen kao važan korak, realno je ograničenog obima u odnosu na složenost zadatka. Ta suma pokriva razvoj tehnologija podsistema, ali ne znači da će rezultirati operativnim sistemom spremnim za masovnu proizvodnju. Radi se pre svega o pokušaju da se ubrza prelazak iz istraživačke u primenjenu fazu.
Hipersonično oružje je politički i vojno prioritet, posebno u kontekstu konkurencije sa Kinom i Rusijom, koje već imaju operativne ili poluoperativne sisteme ove klase. Međutim, američki program je više puta suočen sa kašnjenjima, tehničkim problemima i neuspešnim testovima. Osnivanje JHTO 2020. godine upravo je bio pokušaj da se koordinacija i tempo razvoja poboljšaju.
Novi koncept oslanjanja na netradicionalne dobavljače i manje, specijalizovane kompanije ima za cilj da ubrza inovacije i zaobiđe sporost velikih odbrambenih korporacija. Ipak, integracija rešenja iz više različitih firmi u jedinstven sistem predstavlja dodatni rizik u pogledu kompatibilnosti i pouzdanosti.
Hipersonične rakete, ukoliko postanu zaista pouzdane i manevarski sposobne tokom celog leta, predstavljaju ozbiljan izazov za postojeće sisteme protivvazdušne i protivraketne odbrane. Ali razlika između koncepta i operativne realnosti ostaje velika. Ekstremna fizika leta, problemi sa upravljanjem, zaštitom elektronike i stabilnošću putanje i dalje su otvorena pitanja.
Pentagon ovim programom pokušava da skrati razvojni ciklus i dobije prototip spreman za let u roku od tri godine. Da li je to realno, zavisiće od toga koliko će digitalne simulacije zaista moći da predvide ponašanje sistema u stvarnim uslovima.
U ovom trenutku, inicijativa predstavlja korak napred u organizacionom smislu, ali ne i garanciju brzog tehnološkog proboja. Hipersonična trka se nastavlja, ali sa znatno više inženjerskih ograničenja nego što to zvuče političke najave.
