Ko su oficiri i kako su nastali: od rimskih legija do moderne srpske vojske

Visoki starešinski sastav, oficiri, imaju dugu istoriju zasnovanu na ratnom iskustvu i potrebi. Vojska, kao što znamo, funkcioniše na subordinaciji kao osnovnom modelu rukovođenja, pa zato postoje tri stepenovane grupe starešina: vojnici (oni koji čin stiču u toku dobrovoljnog služenja vojnog roka i vojnici po ugovoru), podoficiri i oficiri. Oficiri se tradicionalno dele u tri podgrupe – niži, viši i generali. Značajan teret odgovornosti nose oficiri zahvaljujući svom obrazovanju, znanju i istorijskom mestu. 

Afirmacija kroz istoriju

U antičko doba starešine su dobijale imena prema brojnosti jedinica ili svojoj ulozi u njima (gr. sintagmarsi, hilijarsi, melarsi;  rim. centurioni, legatusi, tribuni, itd). Bez obzira na to što su se oficiri u savremenom smislu reči pojavili tek pod kraj XV veka, naziv su dobili iz latinskog – officium (dužnost), officiarius (službeno lice). Tako danas u svim jezicima ovaj naziv imamo gotovo neizmenjen: engl. officer, fr. officier, nem. offizier, rus. офицер. 

Omasovljenjem najamničke vojske nametnula se složenija hijerarhija. Vreme vitezova koji su predvodili masu pešaka ili konjanika počelo je da se povlači pred novom organizacijom. Pojavom landknehta (Landsknecht, najamnici, službenici zemlje – servant of the land, squire of the country),u doba nemačkog cara Maksimilijana Prvog, počinje i rangiranje po vertikali komandovanja. Ovo iskustvo pokazalo se kao veoma dobro pa već krajem XVI veka biva prihvaćeno od svih armija.

Oficirski kor nosio je nacionalno obeležje vojske u kojoj je služio i bio je glavni oslonac suverena. Zvanično, prvi put se naziv oficir pojavljuje 1573. godine u spisu Filipa Kleva (fr. Philippe de Clèves, hol. Filips van Kleef 1459-1527, Lord of Ravenstein). On nije nepoznato ime u vojnoj istoriji. Delo koje je tek posle njegove smrti postalo slavno zvalo se Instructions de toutes manieres de guerroyer tant par terre quer par mer er choses y servantes (Upustvo za sva lica koja imaju državnu funkciju). Objavljeno je u Parizu 1558. godine.

Francuzi krajem XVI veka prihvataju ovaj naziv i on se brzo širi Evropom. Holandski vojskovođa  Moric Oranski Nasaurski (Maurits van Oranje, Maurice of Nassau) zahteva da oficiri ne samo predvode vojsku već i da je obučavaju. Dalekovidost ovog čoveka bila je presudna. Tražio je od oficira da uče vojnike latinskom jeziku kako bi lakše pronikli u tekstove vojnih teoretičara. Švedski kralj Gustav Drugi Adolf upravo njemu šalje svoje elitne ratnike na školovanje. Pronicljivi kralj ustoličio je oficirsku hijerarhiju kakvu bismo najlakše prepoznali: on uvodi pukovnike, potpukovnike, majore, kapetane, poručnike, administraciju. Konačno, Tridesetogodišnji rat (1618-1648) postaje prava škola, provera i dokaz ovog koncepta. 

Tokom XVIII veka oficirski kadar se profesionalizuje. Regrutuje se velikim delom iz plemstva, osim za artiljeriju i inžinjeriju. Te rodove popunjava građanski kadar, zanatlije, majstori. U Engleskoj, Francuskoj i Austriji pukovnički i  kapetanski (najunosniji) činovi često se i kupuju. Otvaraju se prve vojne škole i oficirski kor postaje prva linija odbrane vlasti. Luj XIV uspostavlja striktnu hijerarhiju, ograničeva kupovinu položaja, a napredovanje se reguliše godinama službe ili ličnim kraljevim izborom. Kasni srednji vek koji je označio pojavu nacionalnih država, opredelio je sudbinu i značaj oružanih snaga, pa i oficira u njima.

Ratna praksa dozvolila je da profesionalni oficiri mogu steći plemićki čin, istovremeno ograničavajući besmislenu kupovinu pukova i bataljona od strane plemića, koji su tako ostvarili pravo na činove. Bojište je pokazalo vrlo jasno gde je kome mesto i kako se do zvanja može doći. Kod konzervativnih komšija, Engleza, kupovina činova zadržala se sve do 1875. godine, pa su oficiri bez plemićkog porekla bili retkost.

Oficiri u srpskoj vojsci

Srbija je hitala da sustigne svoje uzore. Već 1825. godine ona formira stajaću vojsku. U to vreme imala je samo dva oficira, da bi 1830. godine taj broj porastao na sedam, a 1833. godine na 25. Reč je, uglavnom, o starešinskom kadru poreklom iz austrougarske ili ruske vojske koji su bili srpske nacionalnosti. Oni su u srpsku vojsku primani najpre kao egzercir-majstori.

Kada su prvi pitomci počeli da se vraćaju posle trogodišnjeg školovanja iz Rusije, Srbija je 1837. godine imala već 89 oficira. To je bila tek petina ukupnog činovničkog sastava koji se brzo množio; mladoj državi bilo je potrebno sve, ali najpre školovani ratnici. Konačno, Srbija je bila spremna da sama školuje oficire. Dogodilo se to 1850. godine kada se osniva Artiljerijska škola. Ona 1880. godine prerasta u Vojnu akademiju. Do 1900. godine Srbija je odškolovala 1057 oficira. 

U drugoj polovini XIX veka počinje uža specijalizacija oficirskog kadra i oni postaju masovna pojava. Opet se događa isto što i u srednjem veku: stvara se i jača oficirski kor kao realna društvena snaga. Oficirima je zabranjeno da se bave politikom; u nekim zemljama nisu imali ni pravo glasa…ali su komandovali jedinicama, u njihovim rukama bilo je oružje i svaki vladar morao je da vodi računa o tome gde su granice lojalnosti. To nije novost. U Rimskoj imperiji vladalo je pravilo koje su postavili generali: ”Cara bira vojska; vojska – to smo mi”. 

Tako su mnogo puta direktnom odlukom vojnici odlučivali ko će voditi državu. Primer iz Majskog prevrata je takođe veoma slikovit. Tako je bilo i između dva svetska rata. U Kraljevini oficiri nisu mogli da se bave politikom, niti su mogli glasati, ali je u suštini njihovo napredovanje delom zavisilo od lojalnosti režimu, odnosno kralju. Mnogi oficiri su trpeli zbog svog integriteta, bivajući penzionisani više puta. Latentni oprez suverena uvek je postojao. 

Oficirski stalež kod nas je imao više talasa promena. Najveći je, svakako, bio u Drugom sv. ratu. Oružane snage Kraljevine Jugoslavije su kapitulirale, a vojska dospela u zarobljeništvo, zajedno s oficirima koji su bili smešteni u zasebne logore (oflag). Oni koji su ostali u zemlji izabrali su različite strane. Partizanski pokret uvodi oficirska zvanja tek prvog maja 1943. godine, ali im se značajno pojačava kontrola ulogom komesara, političkih rukovodilaca koji su ponekad bili važniji od samih komandanta. Tzv. JVuO doživljava svoju kalvadiju, a s njom i njeni oficiri od kojih su mnogi u poslednjim danima rata potražili utočište na Zapadu, u prihvatnim logorima; potom su se na različite načine uklapali u nove sredine. 

Prilikom formiranja oficirskog kora NOV i POJ (kasnije JA, pa JNA) u toku rata, vladao je sličan kriterijum kao i u počecima pojave ovog zvanja – lična hrabrost, pronicljivost, mentalitet vođe; odanost je bila važna, nekada i presudna. Nije to ni novo ni čudno, jer je država njima poveravala oružanu silu i sredstva. U JNA starešine su bile načelno članovi SKJ, a isključivanje iz te partije praktično je značilo i otpuštanje s posla. 

Kurioziteti – poručnik i major

Među oficirima pojavljuju se dva čina koja imaju interesantnu istoriju –poručnik i major. Čin poručnika vezuje za francuski jezik jer je nastao kao složenica lieu tenant još u XV veku. Francuzi su je uzeli iz latinskog (locum tenens – zameniti mesto, zameniti) i prilagodili sebi označavajući tako pomoćnika.

Naziv se masovnije pojavio za vreme Stogodišnjeg rata i njime su označavani komandanti ordonansnih četa, redovnih viteških formacija koje su se borile ne kao deo feudalne milicije već su bili plaćeni za to. U početku poručnik nije komandovao četom već je bio zamenik komandira. Tada su ljudi najrazličitijeg porekla mogli biti zamenici u zavisnosti od potreba situacije. Drugim rečima – poručnik nije bio čin već položaj. 

Čin majora je pravo jezičko bogatstvo za etimologe. Potiče iz latinskog jezika (maior, ranije magios), kao komparativ prideva magnus (krupan, važan, veliki, dok je superaltiv maksimus). U srednjoenglеskom majour označavalo je nešto veće, važnije. Bez obzira na deklarisanu važnost, on je smatran nižim od zamenika glavnog oficira. I druga dva oficirska zvanja iz kojih su izvedeni niži ili viši činovi imaju svoje istorijske korene zasnovane na građanskim tradicijama. Tako je kapetan (capitaneus) nastao od imenice kaput (caput, capitis – glava), a pukovnik je imenica nastala od staroslovenskog  пълкъ (puk, vojska, narod). 

U popularnoj kulturi ima mnogo filmova i serija koji u svom naslovu nose imenicu oficir ili oficiri. Često su i junaci popularne muzike, pa za ljubitelje ovog žanra predlažemo da se podsete jedne od najlepših. Po pravilu, na izvođenje ove pesme sala ustaje kao da je reč o himni. Zasluženo.