Indijske oružane snage suočavaju se sa jednim od najozbiljnijih problema unutrašnje kohezije u poslednjih nekoliko decenija, a u njegovom središtu nalazi se jurišni helikopter AH-64E Apache, jedan od najpoznatijih sistema u savremenom ratovanju. Umesto da predstavlja multiplikator borbene moći, Apač je postao simbol institucionalnog sukoba između Indijskog ratnog vazduhoplovstva i Indijske vojske, sa potencijalno ozbiljnim operativnim posledicama.
Suština problema leži u postojanju dve paralelne strukture koje polažu pravo na isti borbeni sistem. Ratno vazduhoplovstvo već upravlja flotom od 22 helikoptera Apač, dok je indijska vlada 2020. godine potpisala poseban ugovor o nabavci dodatnih šest primeraka, namenjenih isključivo Kopnenoj vojsci. Time je stvoren presedan u kojem dve grane oružanih snaga koriste identičnu platformu, ali pod različitim komandama, doktrinama, obukom i logističkim lancima.
Vojska insistira da jurišni helikopteri moraju biti pod njenom direktnom kontrolom zbog prirode savremenog kopnenog ratovanja. Argument je jednostavan: bliska vazdušna podrška mora biti dostupna odmah, bez prolaska kroz birokratske procedure Ratnog vazduhoplovstva. Komandanti na terenu, tvrdi vojska, moraju imati mogućnost da helikoptere koriste kao produžetak oklopno-mehanizovanih snaga. Plan je da se Apač integriše u nove avijacijske brigade zajedno sa domaćim helikopterima LCH Prachand i ALH Rudra, čime bi se stvorile kompaktne udarne formacije sposobne za brzo reagovanje.
Ratno vazduhoplovstvo, međutim, ovaj pristup vidi kao strateški rizičan. Njihov stav je da jurišni helikopteri nisu samo sredstva taktičke podrške, već deo šire vazdušne kampanje. Iz ugla avijacije, fragmentacija komande vodi gubitku situacione svesti, povećava rizik od incidenata u vazdušnom prostoru i otvara mogućnost prijateljske vatre. Takođe, vazduhoplovstvo ukazuje na činjenicu da već poseduje infrastrukturu, obučeno tehničko osoblje i višedecenijsko iskustvo u upravljanju složenim letelicama, što vojska tek treba da izgradi.
Ekonomska i logistička dimenzija ovog sukoba dodatno komplikuje situaciju. Postojanje dve odvojene flote istog tipa helikoptera zahteva duple lance snabdevanja, odvojene zalihe rezervnih delova, posebne ugovore o održavanju i paralelne programe obuke pilota i tehničara. Sve to višestruko povećava troškove i umanjuje operativnu fleksibilnost, upravo u trenutku kada Indija pokušava da racionalizuje odbrambeni sistem i unapredi međugransku saradnju.
Poseban paradoks predstavlja činjenica da je Indija nedavno uvela funkciju načelnika Generalštaba nacionalne odbrane, sa ciljem jačanja zajedničkog planiranja i smanjenja rivaliteta između rodova. Slučaj Apač, međutim, pokazuje suprotan trend: institucionalni ego i borba za nadležnosti jačaju, dok se operativna efikasnost potiskuje u drugi plan.
U celu priču uklapa se i domaći laki borbeni helikopter Prachand, koji su naručile obe grane oružanih snaga u velikim količinama. Umesto jasne podele uloga, Indija ulazi u hibridni model koji podseća na sovjetsku praksu paralelnih struktura, ali bez jasnog centralnog autoriteta kakav je postojao u tom sistemu. U uslovima mogućeg sukoba sa Pakistanom ili Kinom, ovakva fragmentacija nosi realan rizik operativne konfuzije.
Analitičari upozoravaju da je trenutna situacija dugoročno neodrživa. Bez jasne političke odluke o objedinjavanju komande nad jurišnim helikopterima ili preciznom razgraničenju uloga, Indija rizikuje da u realnom sukobu plati cenu birokratskog rivaliteta. Slučaj Apača tako postaje ilustrativan primer kako čak i najsavremeniji sistemi mogu izgubiti vrednost kada se nađu zarobljeni između institucija koje više brinu o nadležnostima nego o zajedničkoj borbenoj efikasnosti.
