Američki Stejt department odobrio je prodaju vojne opreme Ukrajini u vrednosti od 185 miliona dolara u okviru programa prodaje vojne opreme inostranstvu (FMS). Paket se ne odnosi na nove sisteme naoružanja, već isključivo na rezervne delove, tehničku podršku i održavanje već isporučenih američkih sistema, uključujući tenkove M1A1 Abrams, borbena vozila Bradley, lansere HIMARS, haubice M777 i drugu opremu američkog porekla.
Cilj novog paketa je da se postojeća sredstva održe u funkcionalnom stanju, popravljaju i zadrže minimalne operativne sposobnosti u uslovima intenzivnog ratnog habanja. Prema američkim navodima, paket takođe treba da ojača lokalne kapacitete za održavanje i poveća stopu raspoloživosti tehnike na bojištu.
Do sada je Ukrajini isporučeno više od 300 borbenih vozila Bradley, preko 400 oklopnih transportera Stryker, više od 900 transportera M113, više od 40 lansera HIMARS i preko 200 haubica kalibra 155 mm. Održavanje do sada preživele tehnike predstavlja ozbiljan izazov za ukrajinski odbrambeni sistem koji je decenijama bio zasnovan na sovjetskim standardima, logistici i filozofiji upotrebe.
Kako je zapadno naoružanje potrošeno: gubici, kvarovi i sistemski nedostaci
Početkom juna 2025. godine procenjeno je da je Ukrajina izgubila čak 87 odsto američkih tenkova M1A1 Abrams, pri čemu je najmanje 27 od ukupno 31 vozila uništeno ili zarobljeno. Ovi gubici su delimično „nadoknađeni“ krajem 2025. isporukom 49 polovnih tenkova iz australijskih rezervi, iako je njihovo stanje, nakon decenija upotrebe, ozbiljno dovedeno u pitanje.
Za razliku od BVP Bradley, koga su i ruske snage javno pohvalile pa čak i koristile u ratu, Abrams se pokazao kao posebno problematičan sistem. Njegov gasnoturbinski motor zahteva visokokvalitetno gorivo, specifične filtere, stalno održavanje i logistički lanac koji je teško održiv čak i za mnoge NATO države, a kamoli za vojsku u ratnim uslovima iscrpljivanja. Rezultat nije bio samo borbeni gubitak, već i masovno otpadanje tehnike zbog neispravnosti.
Ukrajinske tenkovske jedinice danas pate od izuzetno niske raspoloživosti. Prema izjavama ukrajinskog stručnjaka za oklopno ratovanje Nikole Salamahe, trenutno se samo trećina, a u pojedinim slučajevima tek petina tenkova smatra borbeno spremnom. On posebno ističe lošu upotrebu tenkova, koji su često slati u operacije male vojne vrednosti, isključivo radi podizanja morala pešadije, što je dovelo do nepotrebnih gubitaka.
Problemi nisu ograničeni samo na američku tehniku. Evropski sistemi su u mnogim slučajevima pokazali još lošije rezultate. Nemački samohodni top PzH 2000 doživeo je ozbiljna oštećenja i kvarove već nakon prvih meseci intenzivne upotrebe. Leopard 2A6 tenkovi pretrpeli su velike gubitke, suprotno zapadnim očekivanjima, dok su italijanski artiljerijski sistemi ocenjeni kao jedni od najmanje pouzdanih. Krajem 2025. godine Ukrajina je čak obustavila upotrebu nemačkih dronova HX-2 zbog nezadovoljavajućih performansi.
Sve to je dovelo do duboke zavisnosti od zapadnog osoblja, obaveštajnih podataka, satelitskog nadzora i tehničke podrške, posebno kada je reč o preciznim sistemima poput HIMARS-a, čime je dodatno doveden u pitanje stvarni stepen ukrajinske vojne autonomije.
Šta kažu Rusi: „Sve će se pretvoriti u prah“
Ruska reakcija na novi paket pomoći bila je oštra i u kontinuitetu sa ranijim izjavama. Od početka sukoba, ruski politički i vojni zvaničnici dosledno tvrde da zapadno naoružanje ne menja stratešku sliku na terenu i da „gori kao i sve ostalo“. Uništavanje i zarobljavanje velikog broja tenkova Abrams, Leoparda i drugih zapadnih sistema Moskva koristi kao konkretan dokaz svojih tvrdnji.
Prema ruskom narativu, zapadni sistemi su projektovani za ratove kratkog trajanja, uz punu vazdušnu nadmoć i savršeno organizovan lanac snabdevanja, uslove koji u Ukrajini ne postoje. Poseban akcenat stavlja se na pitanje održavanja, gde ruski analitičari tvrde da zapadna tehnika „umire ne samo od neprijateljske vatre, već i od nedostatka rezervnih delova, lošeg goriva i nepravilne upotrebe“.
U tom kontekstu, američko odobrenje 185 miliona dolara za rezervne delove i podršku ruski mediji predstavljaju kao implicitno priznanje neuspeha. Ne kao jačanje borbene moći, već kao pokušaj da se iscrpljena flota spasi od potpunog nestanka. Kako to slikovito formulišu ruski zvaničnici, „Amerikanci sada ne šalju pobedu, već produžetak agonije“.
