U trku američke mornarice za budući palubni lovac nove generacije ušao je neočekivani kandidat. Dok su se do sada kao gotovo sigurni favoriti pominjali industrijski giganti, malo poznata vazduhoplovna kompanija Stavatti Aerospace predstavila je koncept koji je izazvao i znatiželju i skepticizam širom vazduhoplovne zajednice. Njihov SM-39 Razor, prema tvrdnjama same kompanije, cilja performanse koje daleko nadmašuju sve ostale predloge u okviru programa F/A-XX američke mornarice.
Prema detaljima koji su se pojavili prošlog meseca, Stavatti promoviše SM-39 kao kandidata za program F/A-XX, odnosno pomorsku komponentu američkog projekta lovca šeste generacije koji bi tokom 2040-ih trebalo da zameni F/A-18E/F Super Hornet. Za razliku od Ratnog vazduhoplovstva SAD, koje razvija sopstveni koncept vazdušne dominacije, mornarica je jasno naglasila da su joj potrebna drugačija rešenja, prilagođena zahtevima operacija sa nosača aviona.
Šta mornarica traži od F/A-XX
Američka mornarica ne traži čistu platformu za vazdušnu nadmoć, već višenamenski avion sposoban da sa palube nosača aviona vodi borbu u vazduhu, izvodi udare na površinske ciljeve na velikim daljinama i učestvuje u elektronskom ratovanju. Budući F/A-XX morao bi da deluje u okruženjima zasićenim neprijateljskim radarima, raketama i senzorima, uz visok stepen preživljavanja.
Jedan od ključnih zahteva jeste i uloga „vazdušnog komandnog čvora“. Novi lovac treba da upravlja rojevima bespilotnih kolaborativnih borbenih aviona, koji mogu nositi dodatne senzore ili oružje. To automatski nameće zahteve za velikim dometom, snažnim procesorskim kapacitetima i izdržljivošću konstrukcije, sposobne da izdrži stres katapultiranja i sletanja na nosač aviona.
Do sada su se kao glavni kandidati za ovaj program pominjali Boeing i Northrop Grumman, kompanije sa višedecenijskim iskustvom u razvoju i isporuci mornaričkih borbenih aviona. Upravo zbog toga, pojava Stavatija kao potencijalne „treće opcije“ deluje neuobičajeno i izaziva dodatnu pažnju.
Radikalni dizajn koji odudara od svega poznatog
SM-39 Razor je već privukao našu pažnju svojim izgledom. Prema dostupnim renderima i konceptualnim crtežima, avion ima trostruki trup povezan sa krilom promenljivog nagiba, koje je integrisano u telo kombinovanog krila. Ovakav oblik više podseća na futurističku ilustraciju ili fiktivni stelt avion nego na klasični palubni lovac.
Međutim, još više od izgleda, pažnju privlače deklarisane performanse. Stavatti tvrdi da bi SM-39 mogao da dostigne maksimalnu brzinu od čak 4 Maha, što je približno dvostruko više od brzina koje se obično pominju za druge koncepte u okviru programa F/A-XX. Pored toga, navodi se i superkrstarenje brzinom od oko 2,5 Maha, kao i prednosti u dometu, plafonu leta, nosivosti, brzini penjanja i potisku.
Posebno neobična je tvrdnja da bi konstrukcija aviona koristila titanijumsku penu umesto klasičnih ugljeničnih kompozita. Ako bi se sve ovo uzelo zdravo za gotovo, SM-39 bi po performansama daleko nadmašio konkurenciju, što je upravo razlog zbog koga su se u stručnim krugovima gotovo istovremeno pojavili radoznalost i sumnja.
Fizika protiv marketinga
Skepticizam prema SM-39 ne tiče se samo ambicioznih brojki, već i osnovnih ograničenja fizike. Mnogi analitičari dovode u pitanje mogućnost da turboventilatorski motor, čak i u najnaprednijoj konfiguraciji, pogura palubni lovac do brzine od 4 Maha. Upravljanje protokom vazduha pri takvim brzinama izuzetno je složeno, naročito kod dizajna sa više trupova koji mogu izazvati kompleksne udarne talase i aerodinamičke interakcije.
Dodatni problem predstavlja toplota. Pri brzinama bliskim hipersoničnim, temperatura spoljašnje obloge mogla bi da dostigne i oko 400 stepeni Celzijusa. U takvim uslovima, održavanje stelt premaza postaje izuzetno teško, a avion bi mogao da dobije snažan infracrveni potpis, što kritičari slikovito opisuju kao pretvaranje lovca u „leteću baklju“. U savremenoj borbi, takav termalni potpis bio bi ozbiljan hendikep.
Ko je zapravo Stavatti Aerospace
Pored tehničkih dilema, dodatni znak pitanja predstavlja i sama kompanija. Stavatti Aerospace je osnovana 1994. godine, sa sedištem u Nijagarinim vodopadima u saveznoj državi Njujork. Tokom tri decenije postojanja, firma je predstavila veliki broj ambicioznih koncepata, ali nikada nije proizvela prototip u punoj veličini.
Prema javno dostupnim procenama, kompanija ostvaruje oko tri miliona dolara godišnjeg prihoda i zapošljava približno 25 ljudi. Finansiranje dolazi iz kombinacije privatnih ulaganja, državnih podsticaja, predloga ugovora i zahteva vezanih za intelektualnu svojinu. U poređenju sa finansijskim i industrijskim kapacitetima velikih odbrambenih konglomerata, ovaj obim je zanemarljiv.
Dodatnu sumnju izaziva činjenica da američka mornarica do sada nije potvrdila da je od Stavatija uopšte primila zvaničnu prijavu u okviru programa F/A-XX. Iako istorija avijacije poznaje primere neočekivanih proboja malih igrača, SM-39 Razor za sada ostaje ideja na papiru, impresivna po ambiciji, ali potpuno nedokazana u praksi.
Za američku mornaricu, koja traži pouzdan, operativan i dugoročno održiv borbeni avion, pitanje nije samo koliko daleko koncept može da ide na crtežu, već da li uopšte može da pređe prag realnosti.
