Sjedinjene Države se trenutno nalaze u stanju vojne spremnosti za izvođenje ograničenih udara protiv Irana, ali su i dalje daleko od „odlučnog napada“ kakav je javno zagovarao predsednik Donald Tramp. Kako piše Volstrit Žurnal (WSJ), pozivajući se na izvore iz Pentagona, takav ograničeni udar mogao bi biti izveden gotovo odmah, ukoliko bi postojao jasan politički mandat. Ipak, zvaničnici ističu da se velika vojna operacija protiv Irana u ovom trenutku ne smatra verovatnom.
Prema procenama američkog vojnog vrha, svaka zaista odlučna kampanja protiv Irana zahtevala bi znatno snažniju regionalnu protivvazdušnu odbranu, ne samo radi zaštite Izraela, već i zbog bezbednosti američkih vojnih interesa širom Bliskog istoka. Upravo ta tačka predstavlja jednu od ključnih prepreka za eskalaciju.
Eskalacija kao glavna briga Pentagona
Pentagon eskalaciju smatra najvećim rizikom. Aktuelne procene ukazuju da bi Teheran, u slučaju američkog napada, odgovorio maksimalnom vatrenom moći. Sjedinjene Države već raspolažu značajnim sredstvima protivvazdušne odbrane u regionu, uključujući razarače sposobne za presretanje raketnih pretnji, ali se dodatno jačaju raspoređivanjem sistema Patriot i THAAD u vojnim bazama širom Bliskog istoka, uključujući Jordan, Bahrein, Kuvajt, Katar i Saudijsku Arabiju.
Američke vojne procene su nedvosmislene. U slučaju velike vazdušne kampanje, Iran bi gotovo sigurno odgovorio masovnom upotrebom balističkih raketa kratkog i srednjeg dometa, ciljajući kako američke objekte u regionu, tako i Izrael. Zbog toga se trenutna pojačanja ne posmatraju samo kao zaštita američkih snaga, već i kao pokušaj stvaranja šire odbrambene mreže koja bi mogla da apsorbuje prve talase iranske odmazde. I pored toga, čak i ovako ojačana mreža ne smatra se dovoljnom da garantuje bezbednost u slučaju dugotrajnog sukoba visokog intenziteta.
Protivvazdušna odbrana kao preduslov svake eskalacije
Ovakav scenario objašnjava zašto Vašington insistira na jačanju regionalne protivvazdušne odbrane pre bilo kakvog ozbiljnijeg vojnog koraka. Paralelno s tim, i države Zaliva deluju preventivno. Saudijska Arabija je, prema rečima regionalnih zvaničnika, kupila sedam THAAD baterija, od kojih je nekoliko već isporučeno, dodatno učvršćujući odbrambeni štit protiv potencijalnog iranskog odgovora.
Ukupna slika koja se nameće prilično je jasna. Sjedinjene Države imaju kapacitet za ograničenu vojnu akciju, ali izgledi za kratku, „čistu“ i odlučnu pobedu ostaju krajnje neizvesni i potencijalno eksplozivni za ceo region.
Ograničeni udari kao signal, ne kao rat
Vašington, prema dostupnim informacijama, pre svega razmatra scenarije ograničene vojne akcije. Takvi udari bili bi više upozorenje i sredstvo odvraćanja nego pokušaj strateške promene odnosa snaga. Najverovatnije bi ciljali odabranu vojnu infrastrukturu, sa namerom da se pošalje poruka snage bez prelaska praga otvorenog rata.
Međutim, iskustvo Bliskog istoka pokazuje da čak i „ograničeni“ udari nose visok rizik od nekontrolisane eskalacije. Iran je više puta jasno stavio do znanja da neće prihvatiti napade bez odgovora, što drastično sužava prostor za manevar na američkoj strani.
Krhka ravnoteža i logika odvraćanja
Sve ukazuje na postojanje izuzetno krhke vojne ravnoteže. Sjedinjene Države imaju sposobnost da deluju brzo, ali nemaju političku i stratešku sigurnost neophodnu za odlučnu kampanju. Iran, sa druge strane, raspolaže sredstvima koja mogu naneti ozbiljne troškove u slučaju napada, čime funkcioniše kao snažan faktor odvraćanja.
U takvom okruženju, ograničena akcija deluje kao najmanje rizična opcija, ali ne nužno i kao najbezbednija. Region u kojem se svaka vojna odluka može pretvoriti u varnicu šireg sukoba ostaje ekstremno nestabilan.
Hamnei: Svaki udar vodi u regionalni rat
Iranski vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei ranije je, odgovarajući na Trampov ratni ultimatum, upozorio da bi svaki američki napad doveo do regionalnog rata. Reč je o jednoj od najdirektnijih i najoštrijih pretnji koje je do sada izneo. Teheran otvoreno poručuje da bi u slučaju napada ciljao Izrael i američku vojnu imovinu širom Bliskog istoka.
Istovremeno, Tramp tvrdi da Iran „ozbiljno razgovara“ sa Vašingtonom, dok paralelno ponovo koristi hipermaksimalističku retoriku: prihvatite moje uslove ili se suočite sa totalnom kampanjom demontaže političkog sistema. Ovakva kombinacija poruka izazvala je talase anksioznosti širom regiona.
Čak i izraelsko rukovodstvo, uključujući i premijera Benjamina Netanjahua, izražava zabrinutost zbog mogućnosti dugotrajnog i krvavog sukoba sa nepredvidivim posledicama. Obaveštajne procene ukazuju da iranski režim nije na ivici kolapsa. Naprotiv, spoljni napad mogao bi da deluje kao faktor unutrašnjeg okupljanja, potiskujući postojeće pritiske. Istorija pokazuje da se otporni režimi ne ruše isključivo spoljašnjim bombardovanjem.
Izrael očekuje udar u martu
U međuvremenu, načelnik Generalštaba izraelskih oružanih snaga, general-potpukovnik Ejal Zamir, održao je krajem januara i početkom februara niz razgovora sa američkim zvaničnicima. Izrael se nalazi u stanju visoke pripravnosti i intenzivno se priprema, nakon što je Tramp zapretio vojnom akcijom protiv Irana.
Sjedinjene Države su dodatno premestile vojnu imovinu u region, jačajući i ofanzivne i odbrambene kapacitete. Zamir se nedavno sastao i sa komandantom Centralne komande SAD, u okviru nastojanja da se unapredi vojna koordinacija u slučaju američkog udara na Iran.
Izrael, prema dostupnim informacijama, insistira na pravovremenom upozorenju od strane SAD kako bi mogao da se adekvatno pripremi, ojača odbranu i pravovremeno informiše sopstvenu javnost.
Kakvu WSJ šalje poruku
WSJ ovde praktično signalizira da je institucionalni aparat, Pentagon, bezbednosni i obaveštajni sloj, odnosno ono što se kolokvijalno zove „duboka država“, zakočio Trampovu političku volju. Ne frontalno, ne javno, već klasično birokratski: kroz procene rizika, scenarije eskalacije, zahteve za dodatnim PVO, logističke „preduslove“ i stalno pomeranje crvene linije šta je izvodljivo a šta nije.
Poruka WSJ je dvostruka. Prva, mi smo racionalni odrasli u sobi, koji razumeju da Iran nije Irak, Libija ili Srbija, već država koja može da uzvrati regionalnim ratom. Druga, podjednako važna, predsednik može da preti, ali sistem odlučuje dokle se ide. Tramp je u tekstu sveden na politički impuls, dok se Pentagon prikazuje kao stabilizujuća sila.
I još jedna nijansa. Ovo nije liberal-demokratski pacifizam, već kontrola tempa nasilja. Ograničeni udari ostaju na stolu, ali veliki rat se odlaže dok cena ne postane „prihvatljiva“. To je čista realpolitika, ne moral.
