Pustinjska grupa za dаleka izviđanja. Ovo je slobodan prevod naziva jedne od najelitnijih formacija Drugog sv. rata, Long Range Desert Group (LRDG). U našem vojnom rečniku nema tako slikovitog naziva (long range), osim možda daljinska, dubinska izviđanja. Pustinjska grupa za izviđanje u dubokoj pozadini bilo bi najpribližnije, ali za žurnalističku upotrebu je predugo. Ostanimo stoga kod popularnog naziva po kome su i najpoznatiji – pustinjski taksi.
Na fotografijama oni izgledaju kao junaci filma ”Wild Bunch” Sema Pekinpoa, kod nas poznatog kao Divlja horda. Zbog čega su postali slavni? Ne samo zbog svoje uspešnosti, već i zbog uslova u kojima su delovali i kojima su uspeli da se prilagode i da ih pretvore u saveznika. Posle polarnih predela, pustinje su svakako najveće iskušenje za ljudsku vrstu. Razlike u temperaturi su šokantne; preko dana živa u termometru ide i preko 55ºC, dok temperatura peska dostiže i do 80ºC. Noću se spušta do nule, pa i niže. Orijentacija je vrlo složena, a pustinjski pesak kao teren potpuno nepredvidiv.
Dine koje vetar vrlo često premešta, odroni, nemogućnost maskiranja i korišćenja prirodnih zaklona, sve to je protiv njih. Najveće iskušenje je voda. Ako se ne planira kako treba, kraj je izvestan. Sa sobom treba poneti sve zalihe, od vode, goriva, municije, odeće, do hrane i lekova. Lična higijena (brijanje, umivanje) je mislena imenica. Daljine su velike, a mogućnost otkrivanja ništa manja jer izviđački avioni spokojno krstare, spremni da se ustreme na sve što se kreće. Iskusnog neprijatelja koji se bori s istim izazovima i da ne spominjemo.
Bez obzira na sve te probleme Pustinjski taksi je postizao zadivljujuće rezultate. Najveća pohvala stigla je od protivnika. Ervin Romel je smatrao da su patrole LRDG pravile više štete nego bilo koja jedinica tog ranga. Nepredvidivi, lukavi, pojavljivali su se iznenada, nanosili pustoš i – nestajali.
Počeci
U početku ova jedinica zvala se Patrola za duga rastojanja br. 1 (Long Range Patrole). Osnovana je u Egiptu trećeg juna 1940. godine. Nadređeni komandant bio je general Arčibald Vejvel (Archibald Percival Wavell, first Earl Wavell), a izvršni organizator major Ralf Begnold (Ralph Alger Bagnold).
Njegovi asistenti bili su kapetani Patrik Klejton (Patric Clayton) i Viljem Šo (William Shaw). Većina pripadnika bila je sa Novog Zelanda da bi im se kasnije pridružilo nekoliko dobrovoljaca iz Južne Rodezije i Velike Britanije. Tada je grupa promenila naziv u već spomenuti – Long Range Desert Group i nije imala nikada više od 350 ljudi.
Unitrašnja organizacija
Begnold je smatrao da će novozelandski farmeri, energični, inovativni, samostalni, pri tom fizički i mentalno stameni, moći da ispune potrebne zahteve i odgovore izazovima. Regrutna baza bila je Druga novozelandska divizija. Iz nje su probrana dva oficira uz 85 pripadnika nižih činova i 18 članova tehničkog i administrativnog osoblja. Oni su bili u sastavu divizijskog konjičkog puka i 27. mitraljeskog bataljona.
Priključili su im se britanski dobrovoljci, uglavnom pripadnici Garde i tradicionalnih Jomenskih pukova (Yeoman – samostalni zemljoradnici srednjovekovne Engleske). Početni sastav imao je dva oficira i 28 osam vojnika. U voznom parku nalazili su se kamion ford 15 CMP (kandaska licenca) i deset teretnih džipova, lakih kamiona ševrolet 30 cwt.
U martu 1941. godine dobili su nova vozila, a patrolne jedinice su podeljene u niže, pokretljivije sastave. U svakoj grupi bili su oficir i 15 do 18 ljudi, koristeći šet ili šest vozila. Patrola je imala bolničara, navigatora, radistu i mehaničara, a vozila su bila prepravljena u terenskim radionicama +- za sve posebne namene.
Izloženost iz vazduha i veoma nepovoljan pustinjski teren naterali su Britance da formiraju ovako malu jedinicu s ciljem proboja u duboku pozadinu neprijatelja. To su isto pokušavali Nemci i Italijani, s promenjivim uspehom. Linije odbrane bile su veoma rastegnute i bez obzira na preglednost, moglo se provući kroz njih. Najveća veština tokom pokreta bila je navigacija i u tome su ”taksisti” bili nenadmašni.
Stoga su oni isturani kao vodiči drugim jedinicama, čak i poznatoj Specijalnoj vazdušnoj službi (Special Air Service). Ni oni nisu mogli bez ovih neobrijanih, na prvi pogled zapuštenih pustinjskih vukova. Njihove prave vrednosti nisu se mogle spolja videti, a mogućnosti su bile, za pustinjske uslove, fantastične. Samostalno su delovali u pozadini neprijatelja po petnaest dana bez prekida.
Pored niza redovnih akcija kojima su zagorčavali život Nemcima i Italijanima, najviše su se proslavili tokom operacije ”Karavan”. Ona je bila deo operacije ”Sporazum” (Operation Agreement) u toku koje su izvršena četiri istovremena napada na važne komunikacije sila Osovine tokom septembra 1942. godine. Napadi su bili usmereni na Tobruk (operacija ”Sporazum”), Bengazi (Operation ”Bigamy”, ili Operation Snowdrop – visibaba), oazu Džalu (operacija ”Nicety” – finoća) i ”Barcu” (operacija Karavan). To je bilo i najvažniji deo operacije i jedini uspešan. Odred je prešao 1859 kilometara (!)i napao italijanski aerodrom i kasarnu. Uništeno je 35 aviona.
Posle kapitulacije Nemaca i Italijana u Tunisu, maja 1943. godine LRDG je promenila svoju prvobitnu namenu. Prebačena je u istočno Sredozemlje gde je delovala na grčkim ostrvima, u Italiji i na Balkanu. Posle završetka rata u Evropi zahuktali pripadnici poslali su molbu Ministarstvu vojske sa željom da budu poslati na Daleki istok kako bi se borili protiv Japana.
Molba je iz razumljivih razloga odbijena i jedinica je, uz sve počasti, rasformirana 1945. godine. Posedovali su i džipove vilis, a oružje je bilo standardno iz arsenala SAS i Oružanih snaga. Pored navedenog nadimka (Libyan Desert Taxy Service) Italijani su ih zvali Patrola duhova (Pattuglia Fantasma). O njima je napisano mnogo istorijske i beletrističke građe, ušli su u FPS igre i postali široko poznati.
