Zašto kompas nikada neće nestati, čak ni u doba GPS-a

Kompas je deo opreme izviđača (skauta), planinara, hobista, pomoraca i, naravno, vojnika. Ima ih raznih vrsta, veličina i namena. Od onih najjednostavnijih, do složenih, brodskih. Bez obzira na to što je sada GPS preuzeo ulogu navođenja, u slučaju da on otkaže ili bude ometan, kompasu se to neće dogoditi. Njega najviše može da ugrozi neznanje korisnika.

Stoga je on i dalje nezamenjiv kao analogno sredstvo orijentacije. Njime nije baš lako ovladati jer se mnogi orijentiri iz prirode ne nalaze uvek na karti ili su uklonjeni, a i karata ima različitih razmera i nisu uvek dostupne. 

Pođimo od toga da ni kretanje po prirodi, u složenim meteorološkim ili  borbenim uslovima, nije za svakoga. 

Kompas (nem. Kómpass) jeime dobio od italijanske imenice compasso, odnosno šestar; u osnovi imena nalazi se glagol compassare – meriti koracima, izmeriti. To je predmet koji služi za orijentaciju navodeći nas pomoću geografskog ili magnetnog meridijana (meridianus, poludnevni).

Ta imenica ima i druga značenja, manje korišćena: kompasom se zovu i uređaji koji su usmereni prema izvoru radio-talasa (radio-svetionik, VOR – Very High Frequency Omnidirectional Range). Postoji više vrsta: magnetni, žirokompas, geološki ili planinski (služi za utvrđivanje pravca, azimuta i ugla strmine na planinama), astronomski; tu su i kompasi koji se orijentišu pomoću radija ili satelitske veze. 

Nastanak

Svet bi i bez ove ”sitnice” bio izučen i osvojen, ali bi to svakako išlo mnogo teže. Stoga on pripada velikoj četvorci izuma (uz papir, štampu i barut). Otkrili su ga, kao i većinu drugih izuma, Kinezi u vreme dinastije Sun. Manje se pominje podatak da je on smišljen najpre u okultne svrhe – da bi se određivao smer grobova (!).

Prvi put se uređaj koji koristi magnet radi orijentacije pominje u knjizi Zeng Gonglijanga ”Zbirka najvažnijih vojnih pravila”, koja se pojavila još 1044. godine. Uz pomoć kolege Šen Kua on opisuje dve vrste kompasa: prva je ”riba usmerena ka jugu” (tanka gvozdena pločica u obliku ribe koja je zagrejana na poseban način i potopljena u vodu).

Druga vrsta je ”igla usmerena ka jugu”, odnosno igla koja je namagnetisana trljanjem o magnet. U Šen Kuovom traktatu spominje se i složeniji, mehanički kompas – minijaturna kočija usmerena ka jugu; ona nije koristila magnetna svojstva. Kako je funkcionisala ne zna se, ali se nije zadržala. Čen Juanđing 1325. godine u svom traktatu ”Opširni zapisi o šumarstvu” takođe pominje dve vrste primitivnog kompasa, pri čemu je opisan samo jedan koji je imao drvenu ”ribu” s magnetom na donjem delu.  

Ta ”riba” pravljena je tako da se nalazi na površini vode u horizonalnom položaju, sasvim malo potopljena u nju. S prednjim krajem posudice magnet je povezan žicom, tako da se njegov zakrivljeni deo izdizao iznad vode. Kada bi ”riba” bila spuštena u vodu, odmah bi se okrenula prema jugu! Primitivno, ali uspešno; taj princip ni do danas nije zastareo, samo su tehnike izrade usavršavane. 

Kompas u Evropi

Evropljani su takođe stremili osvajanjima, pa su kasnije i oni došli do sličnih rešenja, možda kopirajući Kineze. Tokom XII i XIII veka primenjivan je vrlo jednostavan mehanizam – magnetna strelica pričvrćena za pampur i spuštena u sud s vodom. Strelica bi se odmah postavila kako treba, približno, razume se, ali to tada nije bio najveći problem.

Prvi u Evropi kompas opisao je engleski humanista iz XII veka, enciklopedista Aleksandar Nikam (Alexander Neckam, filosof, inženjer, bogoslov, kanonist) u svom delu ”De Naturis rerum” (O prirodi stvari). Kompasom su se bavili u to vreme i francuski hroničar Žak de Vitri (”Istočna istorija”, 1219-1221), a s njim i Italijan Flavio Džoja (početkom XIV veka). Oni su značajano uticali na njegov dalji razvoj. 

Tokom XVII veka kompas je dobio pelengator, detektor pravca koji je radio pomoću rotirajućeg dijametralnog lenjira sa tačkama za merenje na svakom kraju. Njegov centar bio je postavljen na poklopcu kutije kompasa iznad igle. Gradnjom brodova od metala brzo se pokazalo da to degradira vrednosti kompasa izazivajući neizbežne devijacije. Stoga su levo i desno od kompasa postavljane gvozdene masivne kugle koje su neutralisale taj uticaj. Sledeći korak bilo je konstruisanje specijalnog kućišta na kome se periodičnim održavanjem i rektifikacijom gotovo u potpunosti eliminisao uticaj velikog metalnog trupa broda. 

Bez obzira na zvaničnu verziju da su kompas Evropljani počeli koristiti tek u XII veku, postoje čvrsti dokazi istraživača antičkog Sredozemlja da su stanovnici obalskih država još hiljadu godina pre naše ere koristili razne vrste primitivnih kompasa. Tajna kompasa smatrana je vrhunskom. Široku upotrebu kompasa sprečavalo je i nepoznavanje tehnologije materijala – u to vreme nije se mnogo znalo o namagnetisanom metalu i njegovim preciznijim svojstvima.

Smatra se da su u to vreme Indusi bili daleko ispred drugih naroda kada je reč o poznavanju problema magnetnog polja. Kompas je bio dragocen i stoga što su se mornari oslanjali i na sekstant, uređaj koji je merio uglovna rastojanja zvezda. Za njega je bilo potrebno mnogo više znanja iz astronomije i – vedro vreme. Kompas tih problema nije imao.    

Kako ”radi” kompas?

Sada to izgleda jednostavno. Princip rada zasniva se na interakciji stalnih magneta kompasa sa horizontalnom komponentom Zemljinog magnetnog polja. Slobodno rotirajuća magnetna igla okreće se oko svoje ose dok se ne poravna s linijama magnetnog polja. Zato je ona uvek paralelna s pravcem linije magnetnog polja.

Kada bismo se našli na Zemljinom magnetnom polu (koji se pomera i ne poklapa se uvek s geografskim) magnetna polja bi bila normalna u odnosu na površinu. Zato je kompas u krugu od 200 kilometara oko polova beskoristan. Na većim rastojanjima uračunava se odstupanje u odnosu na geografski i magnetni pol. Magnetni kompas može biti ometan u blizini drugog magneta, nalazišta ruda gvožđa ili velikih gvozdenih masa (brodova). 

Elektromagnetni kompas

On je korak napred jer je eliminisao devijacije i uticaje na klasični magnetni kompas. To je električni generator malih dimenzija u kome Zemljino magnetno polje deluje kao stator, a jedan ili više kalemova s namotajima kao rotor. Odnos napona indukovanih u namotajima ukazuje na smer.

U drugoj varijanti jedan kalem je stalno postavljen pod određenu osu aviona ili broda, pa pilot (ili kormilar) da bi održao smer samo treba da kormilom koriguje pravac kako bi igla bila uvek na nuli, pa ga tako kompas stalno upozorava i navodi. Jednostavan elektromagnetni kompas sa galvanometrijskim indikatorom zahteva brzo kretanje i prelazak većih rastojanja kako bi se lakše očitao. Stoga je prvi put korišćen za vreme preleta Čarlsa Lindberga preko Atlantika 1927. godine. 

Žirkopompas

On sadrži jedan ili više žiroskopa. Primenjuje se u sistemima za navigaciju i upravljanje na velikim brodovima. Za razliku od magnetnog kompasa njegova očitavanja su povezana s pravim geografskim, a ne magnetnim, Severnim polom. On se obično koristi kao navigaciona referenca pri ručnom ili automatizovanom upravljanju.

Štaviše, on je pouzdano sredstvo za usmeravanje artiljerije ratnih brodova. Takvi kompasi su glomazni i masivni, pa ih ima i s masom od preko 25 kilograma. Za pravilan rad takav kompas mora biti na stabilnoj platformi nepromenjive brzine koja je fiksirana u odnosu na površinu zemlje. Brzina kretanja je u tom slučaju zanemarljiva u poređenju s dnevnom rotacijom Zemlje na određenoj geografskoj širini.  

Busola

U našem svakodnevnom govoru pre ćete čuti ovaj izraz, nego kompas. U geodeziji i građevinarstvu koristi se kompas povišene preciznosti kojim se određuju uglovi. Ime je došlo iz italijanskog jezika ( bussola – kutijica, nlat. buxula, lat.puxis, kutija; grč.puxis – kutija od šimširovine). On ima uređaj za nišanjenje, najčešće diopter.

Da bi se povećala tačnost očitavanja, na njegovu ivicu može se montirati ravna magnetna igla. Umesto igle radije se koristi ruža kompasa. Skala je često usmerena suprotno kazaljci na satu, što olakšava direktno merenje magnetnih azimuta bez dodatnih proračuna. Busola je dopunsko sredstvo u geodetsko-katastarskim premeravanjima u kojima se koristi teodolit.

Rukovanje kompasom

Osnovni postupak je orijentacija, odnosno određivanje tačnog pravca kompasa. Bez poznavanja tog postupka kompas je neupotrebljiv. Prednji nišan se postavlja na nultu oznaku skale, pri čemu kompas mora biti na horizontalnoj podlozi. Posle toga se otkoči magnetna igla i kompas se zatim okreće u ravni dok se njegov severni kraj ne poravna s nultom oznakom.

Zatim se, bez promene položaja kompasa, nišanjenjem kroz zadnji i prednji nišan uoči udaljeni orijentir. On se koristi za označavanje severa. Pravci su međusobno povezani, pa kad je jedan od njih poznat, onda se određuju i ostali. Ovo svi znaju, ali da ponovimo: suprotno severu (N sa početnih 0º) je jug (S na 180º), desno je istok (E – 90º ) a levo je zapad (W – 270º). Naši vojni kompasi imali su oznake na našem jeziku. 

Podrobnije uputstvo možete pogledati u posebnom tekstu. To je dorađeno pravilo JNA iz nastave topografije na VA JNA. Zahvaljujemo članu Dexy s foruma Paluba na obrađenom tekstu. 

Vrste kompasa

Kompas se našao, kako vidimo u velikom broju profesija i oblasti. Oblici i način instaliranja i korišćenja su različiti, ali je suština ista – stići od tačke A do tačke B uz korišćenje poznatih orijentira na Zemlji. Postoje artiljerijski kompasi (po pravilu ugrađeni u nišanski sistem oruđa), aeronautički, mornarički, zglobni (naručni), džepni, urgentni (kao deo spasilačke opreme), sunčani, religiozno-ezoterički (!); tu su i kombinacije s ručnim satom, suveniri (olovke, razna poslovna galanterija sa najprostijim kompasima), itd, itd.

Mi se u svakodnevnom kretanju češće orijentišemo po uobičajenim pravcima (levo, desno, napred, nazad). Međutim, na severnoameričkom kontinetu orijentacija se tradicionalno zasniva na stranama sveta, pa nije čudo što se kompasi mogu naći na svakom koraku, kao deo automobilske opreme, motocikala, mobilnih telefona, itd. U Ajfonove telefone već je ugrađen program, dok se za android platforme preuzima aplikacija. I ovaj način navođenja takođe je podložan smetnjama, pa se mora povremeno kalibrisati.

Ručna busola M.53

Opis

Ručna busola M.53 koristi se za određivanje strana sveta i azimuta, kao i za merenje mesnih uglova, ugaonih rastojanja, duži na karti i dr.

Busola ima tri glavna dela: osnovu, srednji deo i poklopac.
Osnova je metalna ploča kvadratnog oblika. Njeni delovi su:
● Lenjirići sa centimetarskom i milimetarskom podelom, koji služe za merenje duži na karti, a koriste se i kao kraci koordinatomera za skidanje i nanošenje koordinata na kartu.
● Ispust, za koji se vezuje kanap i busola drži pri upotrebi.
● Tačka koja se koristi pri nišanjenju.
● Indeks crtica, služi za čitanje azimuta u hiljaditima.
● Otvor na ispustu, kroz koji se provlači kanap (pri merenju mesnih uglova i ugaonih rastojanja).
● Ispust sa opružicama, služi za postavljanje poklopca u željeni položaj.
● Indeks crtica, služi za čitanje azimuta u stepenima.
● Lenjirić (regleta), služi za merenje ugaonih rastojanja. 

Srednji deo sastoji se iz okrugle kutije i kružne pločice. Njegovi delovi su:
● Magnetna igla, koja se sastoji od pločice (oblika pravokutnika), severnog i južnog kraka (oblika razvučenih trapeza) i ležišta.
● Osovina, na kojoj se magnetna igla slobodno okreće.
● Stepenica (na bočnoj unutrašnjoj strani kutije) sa oznakama strana sveta.
● Uglomerna skala, sa podelom u hiljaditima (na zakošenom delu spoljne bočne strane kutije).
● Poklopac kutije.
● Linija na dnu kutije (u pravcu oznaka strana sveta na stepenici sever – jug), koja olakšava da se magnetna igla dovede u položaj sjever – jug.
● Kruglomerna skala u stepenima (na periferiji kružne pločice).
● Zavrtnji kojima je kružna pločica pričvršćena za dno kutije.

Poklopac je metalan, a za osnovu je pričvršćen poluosovinama. Delovi poklopca su:
● Elastična ploča, koja poklopac drži za ispust osnove.
● Zarez za nišanjenje.
● Ogledalo (sa unutrašnje strane poklopca), služi za promatranje magnetne igle pri nišanjenju. 

● Uzdužna linija (sa izgraviranim znacima prednjeg i zadnjeg nišana) služi za dovođenje busole u pravac nišanjenja.
● Poprečne crte (pri dnu ogledala), za približno iznalaženje horizonta oka.
● Uzdužni prorezi (na bočnim spoljnim stranama poklopca) za nišanjenje, sa skalama sa strane proreza – za merenje mesnih uglova. 

Rukovanje

Busola se (kad se ne upotrebljava) nosi u kožnoj futroli. Pri upotrebi busola se drži položeno (u levoj ruci), a poklopac se podiže i namešta pod odgovarajućim uglom prema osnovi busole.
Magnetna igla nema kočnice i slobodno se kreće na osovini, što omogućava (kada se busola duže vremena ne upotrebljava) da se sačuvaju magnetna svojstva igle.
Osnovni položaj busole je kad pokazuje pravac severa (kad se severni krak magnetne igle poravna sa indeksom, pa su pravac koji čine indeks, uzdužna linija i zarez za nišanjenje okrenuti severu). Suprotno od ovog prema oznaci J, je pravac juga. Pravac prema oznaci Z je zapad, a prema I – istok
Vrednost najmanjeg podeljka na uglomernoj skali za hiljadite iznosi 0-50, a svaki dvehiljaditi je obeležen (2-00, 4-00, 6-00 itd.). Čitanje azimuta vrši se prema indeks-crtici; kada je busola u osnovnom položaju, 0-00 hiljaditi je prema crtici.
Vrednost najmanjeg podeoka na uglomernoj skali za stepene iznosi jedan stepen, a svaki 20-ti stepen je obeležen brojem (2 = 20, 4 = 40 stepen itd.). Čitanje azimuta vrši se prema indeks-crtici; kad je busola u osnovnom položaju, nulti (0) stepen je prema crtici.
Magnetna deklinacija (ravna najmanjem podeoku na uglomernoj skali ili veća) oduzima se ako je zapadna, odnosno dodaje ako je istočna.
Najmanji podeljak reglete iznosi 2 milimetra; kad je kanap dužine 0,50 metara (pri merenju ugaonih rastojanja) iznosi 2 hiljadita. Ugaono rastojanje odbija se kada se pročitani broj podeljaka na regleti pomnoži sa dva.
Na skalama (stranama poklopca) za merenje mesnih uglova najmanji podeok u hiljaditima je 0-10, a cele skale 1-50 (kada kanap iznosi 60 cm). Kada se mesni ugao meri konopom dužine 50 cm, vrednost najmanjeg podeoka iznosi 0 – 20, a cele skale 3 – 00. Za merenje mesnih uglova iznad horizonta oka koristi se skala sa oznakom  + S, a ispod horizonta sa oznakom —S.
Nišanjenje busolom vrši se na sledeći način: busola se prethodno otvori i poklopac postavi prema osnovi pod uglom od 60 stepeni, zatim se busola podiže u visinu brade, tako da poklopac bude prema nišanskoj tački a osnova horizontalna; posle toga potrebno je okretati se na mestu sve dok se nišanska tačka ne uoči kroz zarez nišana. Na kraju se pomoću ogledala nišanska linija pažljivo dovodi u nišansku tačku.

3. Upotreba

Određivanje strana sveta vrši se na taj način što se busola prvo dovede u osnovni položaj, i u produženju nišanske linije pronađe neki predmet (objekt) na zemljištu, čime je označen pravac. 

Orijentiranje karte vrši se na sledeći način: karta se prvo razvije na ravnu i približno horizontalnu površinu. Zatim se poklopac busole podigne i okretanjem kutije podeok O (kuglomerne skale za hiljadite) dovede prema indeks-crtici, posle čega se busola postavi na kartu, tako da leva ivica osnove bude poravnata sa istočnom stranom okvira karte. Na kraju se karta zajedno sa busolom okreće sve dok se busola ne dovede u osnovni položaj.

Određivanje azimuta na zemljištu (sl. 6) vrši se na ovaj način:
● poklopac busole postavi se pod uglom oko 60 stepeni (prema osnovi);
● busola se uzima u levu ruku tako da palac bude s leve strane ispusta, a kažiprst i srednji prst  na prednjoj strani osnove;
● nanišani se na tačku (predmet, objekt, cilj) čiji se azimut meri;
● zadržavajući isti položaj busole, kutija se palcem leve ruke okreće sve dok severni krak magnetne igle ne bude poravnat sa trouglićem na stepenici (pri čemu se koristi ogledalo), posle čega se busola spušta i pročita vrednost azimuta.
Određivanje azimuta po karti vrši se na sledeći način: prvo se na karti pravom linijom spoje stojna tačka i tačka (objekt, predmet, cilj) za koju treba da se izmeri azimut, pa se uz povučenu liniju postavi jedna od bočnih ivica osovine busole, tako da poklopac bude okrenut prema tački za koju se meri azimut. Zatim se, zadržavajući isti položaj busole na karti, kutija okreće sve dok se linija na dnu kutije ne dovede u položaj paralelan sa istočnom ili zapadnom stranom okvira karte, posle čega se prema indeksu-crtici pročita azimut.

Za određivanje magnetnog azimuta po karti, posle spajanja tačaka pravom linijom, kartu treba prvo orijentirati, a zatim busolu postaviti kao i u prethodnom slučaju. Posle toga se (okretanjem kutije) severni krak magnetne igle dovodi prema tuglu na stepenici, pa se pročita vrednost azimuta kao i u prethodnom slučaju.

Za pronalaženje tačke na zemljištu čiji je azimut poznat prvo treba pronaći tačku na zemljištu sa koje je azimut izmeren, zatim postupiti na sledeći način: busolu otvoriti i okretanjem kutije podeljak uglomerne skale (koji odgovara poznatom azimutu) dovesti prema indeks-crtici, zatim busolu postaviti u položaj za nišanjenje i okrećući se na mjestu (zajedno sa busolom) severni krak magnetne igle dovesti prema trouglu na stepenici. Na kraju u nišanskoj liniji treba uočiti tačku čiji je azimut poznat.

Za pronalaženje tačke na karti čiji je azimut poznat treba prvo kartu razviti na ravnu i horizontalnu površinu i na njoj pronaći tačku sa koje je azimut izmeren, tj. pronaći stajnu tačku. Okretanjem kutije, podeljak koji odgovara poznatom azimutu treba dovesti prema indeks-crtici, zatim jednu od bočnih ivica osnove busole postaviti pored stojne tačke i busolu okretati sve dok linija koja se nalazi na dnu kutije ne bude paralelna sa istočnom ili zapadnom stranom okvira karte. Na liniji koja se povuče od stojne tačke pored bočne ivice osnove u pravcu poklopca, nalazi se tačka čiji je azimut poznat.

Ako je magnetni azimut neke tačke poznat, kartu prethodno orijentirati, pa postupiti kao u prethodnom slučaju, s tim što busolu treba okretati oko stojne tačke sve dok se severni krak magnetne igle ne poravna sa trouglom na stepenici. Na liniji koja se povlači kao i u prethodnom slučaju, treba da se nalazi tačka čiji je magnetni azimut poznat.

Merenje duži na karti vrši se pomoću lenjirića, koji se nalaze na zakošenim stranama osnove. Postupak je isti kao i kada se vrši merenje duži na karti sa bilo kojim drugim lenjirom. Približno određivanje horizonta oka vrši se na sledeći način: prvo se busola otvori i poklopac postavi pod uglom od 90 stepeni prema osnovi, zatim se busola uzme u levu ruku i podigne u visinu očiju tako da osnova bude horizontalna (na odstojanju 25-30 cm); posmatrajući lik očiju u ogledalu poklopca, poprečne linije dovode se u sredinu luka očiju. Na taj način u produženju poprečnih crta (levo i desno) na zemljištu će biti približan horizont oka. Na liniji, tj. u produženju poprečnih crta, treba uočiti neke predmete (objekte) na zemljištu. Pri radu naročitu pažnju treba obratiti da osnova bude horizontalna, a poklopac vertikalan.

Za merenje mesnih uglova koriste se skale na bočnim stranama poklopca, pri čemu se prethodno odredi horizont oka. Za merenje mesnih uglova iznad horizonta busola se drži u levoj ruci, tako da palac bude s leve strane ispusta osnove. Kažiprst se postavi uz levu bočnu stranu poklopca, tako da vrh prsta i leva strana poklopca čine ugao sličan zarezu zadnjeg nišana. Desnom rukom se uhvati konop (čvor između vrha palca i kažiprsta) pa se zategne i prinese u visinu oka. Leva ruka sa busolom istovremeno se podiže do visine očiju, s tim da osnova ostane horizontalna, a poprečne crte na ogledalu budu u liniji horizonta oka.

Posle ovih prethodnih radnji pristupa se merenju, pri čemu se nišani pored leve bočne strane poklopca na predmet čiji se mesni ugao meri. Podnožje predmeta treba da padne u ugao koga čine vrh kažiprsta i bočna strana poklopca. Ovo se postiže pažljivim horizontalnim pomeranjem leve ruke sa busolom i podizanjem ili spuštanjem vrha kažiprsta po levoj bočnoj strani poklopca. Pošto se još jednom proveri, prvo horizont oka, a zatim nišanska linija, na skali se pročita mesni ugao.

Za merenje mesnih uglova ispod horizonta busola se uzima u levu ruku, tako da poklopac (koji je pod uglom od 90 stepeni prema osnovi busole) bude okrenut na dole, a osnova horizontalna. Busola se drži levom rukom za poklopac tako da se vrh kažiprsta prisloni uz levu bočnu stranu poklopca, a konop se drži desnom rukom kao i u prethodnom slučaju. Dalji postupak je kao i pri određivanju mesnih uglova iz nad horizonta, tj. busola se donese u visinu očiju sa osnovom horizontalno, a poklopac vertikalno prema osnovi okrenut na dole.

Pošto se horizont oka proveri, nanišani se na predmet čiji se mesni ugao meri, a ugao pročita kao i u prethodnom slučaju.

Pri merenju ugaonih rastojanja busola se drži zatvorena u levoj ruci, vertikalno sa ispustom na dole, tako da palac leve ruke bude na sredini kružne pločice. Vrh kažiprsta klizi po gornjoj strani poklopca, pri čemu nokat i ivice strane busole treba da čine ugao. Desnom rukom se drži kanap, sa čvorom neposredno između vrla palca i kažiprsta. Busola se pri nišanjenju podigne, tako da ivica strane poklopca sa kažiprstom leve ruke bude u visini očiju, a desna ruka sa zategnutim konopom pored desnog oka.

Merenje se vrši na taj način što se početni podljak reglete poravna sa levom točkom rastojanja na zemljištu, a na desnu tačku rastojanja se nanišani, pomeranjem kažiprsta po ivici strane poklopca. Po završenom nišanjenju pročita se podeok i izračuna mesni ugao.

Skidanje i nanošenje koordinata na kartu vrši se zatvorenom busolom. Pošto je na lenjirićima (koji se nalaze na zakošenim ivicama osnova) izvršena podela na milimetre i centimetre od zajedničke početne tačke u suprotnom smeru, oni se mogu koristiti kao kraci koordinatomera. Skidanje i nanošenje koordinata vrši se kao i sa koordinatomerom, sa napomenom da se rastojanja od koordinatnih linija moraju preračunavati u razmeru karte.

Za kretanje po nepoznatom zemljištu pomoću azimuta potrebno je na pravcu kretanja prethodno izabrati tačke za orijentaciju (prelomne točke) po karti i izraditi skicu (shemu) rasporeda ovih tačaka. Zatim se kod svake prelomne tačke transporterom izmeri azimut na sljedeću tačku i zapiše na skici (shemi). Pored toga, sa karte se uzimaju i drugi potrebni podaci koji su potrebni za lakše i sigurnije kretanje (odstojanja između tačaka koja se pretvaraju u parne korake, proračunava se vreme potrebno za kretanje i dr).

Na polaznoj tački (na uglomernoj skali busole) uzima se azimut prema prvoj prelomnoj tački i određuje pravac (na način kako je predviđeno za pronalaženje tačke na zemljištu čiji je azimut poznat). Ukoliko se prva prelomna tačka u nišanskoj liniji ne uoči, kretanje treba vršiti u pravcu nišanske linije sve dok se ova ne pojavi, odnosno dok se ne dođe do prelomne tačke. Ako je teren suviše ispresecan ili nepregledan (naročito noću ili po gustoj magli), pravac kretanja treba češće proveravati, a ponekad se mora kretati uz neprekidno korišćenje busole. Postupak na svim prelomnim tačkama isti je kao i na polaznoj.

Proveravanje i pravilno korišćenje

Pre početka rada (naročito ako se koristi prvi put) treba proveriti njenu ispravnost. Ovo se vrši na sedeći način:

● Osetljivost magnetne igle provjerava se pošto se busola položi na horizontalnu površinu i sačeka da se igla umiri, posle čega se pročita podljak prema severnom kraku; zatim se igla (nekim čeličnim predmetom) izvede iz ovog položaja i sačeka da se ponovo umiri. Ako je severni krak magnetne igle u ovom položaju prema istom podeljku, ona je dovoljno osetljiva. Ovaj postupak treba ponoviti više puta. Ako magnetna igla nije dovoljno osetljiva (kad daje različite rezultate pri čitanju pod istim uslovima), treba je namagnetisati;
● Uravnoteženost magnetne igle proverava se prema dnu kutije. Ako igla nije paralelna sa dnom kutije, njen lakši krak treba otežati pomicanjem gajke (koja treba da se nalazi na jednom od krakova igle, a u nedostatku ove lakši krak može da se oteža lepljenjem voska ili slične materije. Ako navedene postupke nije moguće izvesti, busolu dati na popravku.
● Pronalaženje stranih metalnih predmeta u busoli, može se vršiti na sledeći način: busola se prvo postavi na horizontalnu površinu i sačeka da se magnetna igla umiri; zatim se (okrećući busolu polako na mestu) gleda da li magnetna igla ostaje u istom položaju. Ako igla ne zadržava isti položaj, znači da je u kutiji neki metalni (gvozdeni ili čelični) predmet – trun, koji treba ukloniti;
● Ekscentričnost magnetne igle (prema uglomernoj skali) utvrđuje se pošto se busola prvo postavi u osnovni položaj, pa se kutija busole okrene tako da nulti podeok bude prema vrhu južnog (severnog) kraka magnetne igle. Ako je u tom slučaju severni (južni) krak igle prema podeoku 180 stepeni (32-00 ili 30-00), igla je prema uglomernoj skali centrična.
Pri radu sa busolom u njenoj blizini ne smeju se nalaziti metalni predmeti (železnička pruga, metalni most, metalni stubovi, ograda i sl.). Za vreme jake grmljavine i u neposrednoj blizini  električnih provodnika struje visokog napona, rad sa busolom treba izbegavati.

Pri određivanju pravaca (azimuta) na zemljištu (čak i pri najpovoljnijim uslovima) greške se ne mogu uvek izbeći. Približno se uzima da greška od 1 stepena izaziva bočno skretanje za 20 metara, na dužini jednog kilometra. Prema tome, pri kretanju pomoću azimuta (uočavanju ciljeva pomoću azimuta) ne treba očekivati da se cilj uvek uoči u nišanskoj liniji. Ukoliko je nišanska linija duža, utoliko su greške veće.