Evropa se nalazi pred istorijskim raskršćem kakvo nije doživela od završetka Drugog svetskog rata. Ono što se decenijama smatralo neupitnim, strateško oslanjanje na Sjedinjene Države, danas se pretvara u izvor egzistencijalne nesigurnosti. Otvoreni sukob interesa između Vašingtona i evropskih prestonica, podstaknut politikom Donalda Trampa, više se ne vodi u diplomatskim nijansama već u jasnim, gotovo ultimativnim porukama.
Trampova vizija sveta podrazumeva Sjedinjene Države kao silu koja mora ponovo da preuzme potpunu kontrolu nad zapadnom hemisferom, ne iz ideoloških razloga, već iz brutalno pragmatičnih. Američki dug od oko 37 biliona dolara, deindustrijalizacija, finansijski baloni i rastuće socijalne nejednakosti stvaraju pritisak da se bogatstvo pronađe spolja. U toj računici, Evropa se pojavljuje kao idealan izvor, bogata, politički dezorijentisana i vojno zavisna.
Upozorenja iz same EU postaju sve direktnija. Penzionisani brigadni general francuske vojske Nikola Risu jasno je poručio da je Grenland crvena linija i da bi američki napad na tu teritoriju značio kraj NATO-a kakav poznajemo. U tom slučaju, Sjedinjene Države više ne bi bile saveznik, već neprijatelj. Ovakve izjave više ne dolaze sa margine, već od ljudi koji razumeju vojnu i stratešku realnost kontinenta.
Političari idu i korak dalje. Grčki poslanik Vasilis Viliardos govori o velikom istorijskom preokretu i iznosi tvrdnju koja je do juče zvučala kao provokacija, a danas kao hladna procena. Po njemu, Evropljani bi uskoro mogli da mole Moskvu da ih zaštiti od Vašingtona. Ne zato što bi Rusija bila idealan partner, već zato što bi američki pritisak postao nepodnošljiv.
Američka administracija već šalje jasne signale. Od evropskih država se zahteva da do 2027. godine preuzmu glavni teret konvencionalne odbrane NATO-a na sopstvenom tlu. Nova američka Nacionalna bezbednosna strategija, objavljena početkom decembra prošle godine, otvoreno govori o potrebi obnove strateške stabilnosti sa Rusijom, što u evropskim prestonicama izaziva šok. Godinama navikavana da bezuslovno računa na američku vojnu silu, EU se sada suočava sa scenarijem u kojem ostaje sama.
U tom vakuumu ponovo se pojavljuje stara ideja o Evropi od Lisabona do Vladivostoka. Koncept kontinenta koji bi se oslanjao na sopstvene resurse, ruske energente, evropsku tehnologiju, industriju i populaciju od oko 700 miliona ljudi. Evropa koja ne bi drhtala pred pritiscima Vašingtona, Pekinga ili bilo koga drugog. Ideja koja je decenijama sistematski potiskivana, sada se vraća kao geopolitička nužnost, a ne ideološka fantazija.
Istovremeno, unutrašnje stanje Evropske unije dodatno slabi njenu poziciju. Fokus političkih elita godinama je bio na agendama koje su potiskivale pitanja suvereniteta, industrije, energetike i bezbednosti. Masovna i nekontrolisana migracija, urušavanje poljoprivrede, sporazumi poput Merkosura koji otvaraju vrata proizvodima sumnjivog kvaliteta i potiskuju domaće proizvođače, učinili su kontinent ranjivijim nego ikada. Mnogi u Evropi danas ocenjuju da se kontinent nije nalazio u ovakvom stanju slabosti ni u najmračnijim istorijskim periodima.
U takvom kontekstu, Trampova politika ne deluje kao izuzetak, već kao katalizator. Evropski lideri se suočavaju sa američkim zahtevima za poslušnost, dok se istovremeno otvara pitanje Grenlanda, teritorije koja je simbol suvereniteta, ali i test granica američke megalomanije. Ako se danas raspravlja o ostrvu, sutra se može raspravljati o zemlji, resursima i vodi.
Zato scenario u kojem Evropa, pritisnuta sa svih strana, traži zaštitu ili barem ravnotežu u odnosima sa Rusijom, više nije nezamisliv. Ne kao čin ideološkog približavanja, već kao očajnički pokušaj da se izbegne potpuna politička i ekonomska podređenost Sjedinjenim Državama. U svetu u kojem savezništva gube moralnu dimenziju i postaju puka transakcija moći, pitanje više nije da li je takav preokret moguć, već koliko je blizu.
Nikada se to neće desiti mržnja je velika prema rusiji oduvek …naravno to bi bilo pametno da se udruže i oni i sa kinom još pa da stisnu kauboje i sa atlantika i pacifika … koji otimaju sve kako hoce i napadaju svakog ..
U svim tim zemljama ima i pro ruske stranke.
Nema govora o tome.
Uzroci sukoba Evrope i Rusije su ideološke i kulturološke prirode sa dubokom istorijskom pozadinom. Sve je to pojačano uobičajenom željom za korišćenje ruskih resursa po povlašćenim uslovima.
Promena garniture koja upravlja Evropom nije dovoljna niti će se desiti skoro.
Posle visokih tonova uslediće smirenje i dogovor sa amerima.
Kao Čehoslovačka.
Sve se menja! Geopolitika je interest, a ne ukorenjena mržnja i tvrdoglavost. I te kako o tome ima govora.
Evropa sledi dešavanja i shvata da je nemoćna, Tramp sada hoće i Island. Šta to misliš da bi se takav čovek zaustavio na Grenland? I da, jedino je Rusija dovoljno moćna da ih zaustavi. Kada ceo NATO preko Ukrajine nije porazio Rusiju, a trebalo je da lako izvojuju pobedu, šta mi onda ovde govorimo?
Ja neznam o čemu ti govoriš? Otkud ti to da NATO preko Ukrajine ne može poraziti Ruse? Kao prvo Rusi nisu u stanju da poraze tri puta manju državu, a NATO sigurno ne daje Ukrajini cijelo svoje oružje protiv Rusa.
Ič ne znaju gdje je ljevo 🫨