Volite da letite? Ko ne voli kada je brzo, bezbedno, a sada nije ni skupo? Evolucija komercijalnog transporta bila je burna, ali logična. Dva svetska rata unela su u avioindustriju niz revolucionarnih rešenja koja su primenjivana i za putnički transport. Sve brži način života potisnuo je brodove.
Umesto sedam, osam (pa i deset) dana dragocenog vremena, avion povezuje Evropu i SAD za sedam do osam sati, odnosno približno 24 puta kraće. U vazduhu se nalazi svakog trenutka između osam i trinaest hiljada letelica! Koristi se svaki delić prostora, ali i svaki minut, pa se u avionima ne samo putuje, već radi, spava, održavaju telefonske konferencije, vode poslovi, pa i države, itd.
I u vazdušnom svetu ima svega i svačega prenesenog sa zemlje. Ni avioni nisu pošteđeni incindenata ili kriminala. Pijani, bahati putnici, frustrirani, nervozni, aviofobisti; ipak, najveća opasnost vreba od otmičara. Kako se od njih odbraniti u avionu? Bliski istok, Kuba, Etenbe, a posebno napadi na Svetski trgovinski centar pokazali su koliko let avionom (bez obzira na to što je najbezbedniji sa statističke tačke gledišta) može biti opasan, pa i smrtonosan. Tada na scenu stupa vazdušna policija.
U SAD se o bezbednosti putnika i aviona dok je u vazduhu staraju federalni maršali (policajci, šerifi) koji deluju kroz Federalnu službu vazdušnih maršala (Federal Air Marshal Service – FAMS). Ova organizacije se nalazi u jurisdikciji Administracije bezbednosti transporta (Transportation Security Administration -TSA) čiji je osnivač Ministarstvo unutrašnje bezbednosti (United States Department of Homeland Security – DHS).
Kada se obave sve zemaljske bezbednosne procedure (u nekim zemljama reč je o višestrukim fizičko-tehničkim proverama zbog kojih se na velike aerodrome dolazi i po tri sata pre poletanja), avion je prepušten posadi – i pripadnicima FAMSA. Oni se nalaze inkognito na građanskim linijama, ne izdvajajući se od drugih putnika. Nemaju posebno mesto, niti uniformu. Zato imaju različita pomoćna sredstva – od teleskopskih palica, sredstava za vezivanje, hemijskih pomagala – sprejeva, do vatrenog oružja specifične namene i municije. Glavno sredstvo im je, kao i svuda, obučenost, osposobljenost i lična hrabrost, pronicljivost, poznavanje psihologije putnika i kriminalaca (otmičara, terorista).
Kako je sve počelo?
Prva zabeležena otmica aviona u istoriji dogodila se 16. VI 1948. godine kada su četiri otmičara preuzela hidroavion Mis Makao (Miss Macao, jedna od brojnih katalina u vlasništvu Cathay Pacific Airways Limited, Hong Kong) s namerom da opljačkaju putnike. Avion je pao u more pri čemu je stradala većina putnika, među kojima i otmičari.
SAD su brzo osetile dejstvo vazdušnog kriminala. To nije ni čudo jer je u toj velikoj zemlji putnički vazdušni saobraćaj veoma razvijen; podsetimo, bez ikakve malicioznosti, da su SAD i plodno tle za kriminal svake vrste. Imaju najveći broj zatvorenika po glavi stanovnika (na hiljadu stanovnika, pet je na izvršenju kazne, pri čemu je svaki četvrti zatvorenik na svetu američkog porekla).
Prvi put se bezbednost u komercijalnoj avijaciji reguliše naredbom predsednika Kenedija 1961. godine. Agenti su počeli da lete na linijama za koje su procenili da su najugroženije. Posle obuke u sklopu programa Federalne uprave građanske avijacije SAD (FAA Peace Officers Program), bilo je spremno prvih 18 maršala. Oni su probrani iz Odeljenja za standarde letenja (FAA Flight Standards Division). Obuku su prošli u bazi Državne pogranične službe (Border guard) u Port Izabelu, Teksas.
Već 1963. godine oni su zahvaljujući tekstovima u novinama ”Horizonti” (FAA Hotizons Magazine), službenom glasilu, postali poznati kao nebeski maršali (Sky Marshals). Mi ćemo koristiti pridev vazdušni jer pridev nebeski u našem jeziku ima drugačiju konotaciju. Obuka je sprovođena i u Braunsvilu, Teksas, a potom se prelazilo na akademiju FBI radi usavršavanja borilačkih i streljačkih veština. Akademija se nalazi u bazi Ratne mornarice SAD u Kvantiku, Virdžinija.
Urađeno je to na vreme, jer su već krajem šezdesetih godina počele otmice aviona na Bliskom istoku, da bi zatim usledle masovne otmice sa preletom na Kubu. Služba maršala SAD (United States Marshals Service), osnovala je posebno Odeljenje vazdušnih maršala (Sky Marshal Division) u bazi Majami i ono je počelo da deluje od oktobra 1969. godine. Sedamdesetih godina ova služba razvijana je u saradnji sa Službom pogranične kontrole SAD (United States Border Patrol, USBP) i FAA. Predsednik Nikson je 11. septembra 1970. godine usled učestalih slučajeva vazdušne piraterije naredio da se najhitnije obezbedi oružana pratnja od strane federalnih agenata.
Najpre se time bavilo Ministarstvo finansija, a zatim Odeljenje za vazdušnu bezbednost (Division of Air Security) koje je pripadalo Carinskoj službi (United States Customs Service). Oko 1700 ljudi prošlo je obuku u kompleksu Službe za bezbednost vazdušnog saobraćaja Ministarstva finansija – Treasury Air Security Officer – TASOS) u Fort Belvoru u Virdžiniji. Obučeni službenici počeli su sa pratnjom komercijalnih letova pod zastavom SAD, kako unutrašnjih tako i ka inostranstvu. U avionu se nalazilo dva do tri agenta.
Posle izvesnog zatišja, pri čemu su aerodromske provere putnika stalno usavršavane i pojačavane, smanjen je i broj maršala na samo 33. Međutim, posle napada 11. septembra Džordž Buš Mlađi naredio je da se služba višestruko ojača. Pristizali su agenti koji su ranije imali iskustva u specijalizovanim službama kakve su USBP (United States Border Patrol), Drug Enforcement Administration (DEA) , FBI, CBP, Ministarstvo građevina i urbanog razvoja (United States Department of Housing and Urban Development), Poštanske servisne inspekcijske službe (US Postal Insprection Service – USPIS), i mnoge druge.
Odmah je počela obuka preko 600 maršala. Smatra se da ih je do 2015. godine na službi bilo oko četiri hiljade. Konačno, sada se ta služba nalazi objedinjena u Administaciji transportne bezbednosti (TSA). Posle izvesnog vremena, zahvaljujući izuzetnom pooštravanju bezbednosnih mera, ova brojka je svedena na minimum jer je angažovanje takvog kadra bilo izuzetno skupo (obuka, terenski rad, odvojenost od porodice, stepen rizika, itd).
Obuka danas
Bez obzira na efikasno suzbijanje vazdušnog kriminala, vazdušni maršali i sada prolaze intenzivnu obuku. Najpre je to osnovni kurs od sedam nedjelja u trenažnom centru Ariže, Novi Meksiko (Federal law enforcement training center). Posle toga sledi specijalistička obuka u Tehničkom centru u Nju Džerziju (William J. Hughes Technical Center).
U njemu se izučavaju pravne osnove ovlašćenja i delovanja, načini praćenja i prepoznavanja sumnjivih osoba, procena rizika, taktika odbrane, spoljna medicinska pomoć i streljačka obuka s borilačkim veštinnama. Posebno se insistira na realnoj obuci u uslovima vrlo tesnog prostora u avionima, u okruženju najčešće preplašenih, pa i uspaničenih putnika, ali i terorista koji su spremni na sve pa i na samoubilačke napade. Trenutno u SAD se nalazi 21 centar u kojima su raspoređeni radnici ove službe.
U svetu nema mnogo zemalja koje imaju organizovanu službu vazdušne policije. U Australiji ona je formirana posle 11. septembra. U Austriji takođe postoje vazdušni policajci koji od 1981. godine pripadaju ”Kobrama” (Einsatzkommando Cobra), posebnoj jedinici policije. Lufthanza takođe ima veoma dobro obučenu jedinicu. Kanadska zaštita avio-prevoza CACPP (Canadian Air Carrier Protective Program) takođe je osnovana odmah posle napada na Svetski trgovinski centar, 17. IX 2001. godine.
I u Indiji se takođe ukazala potreba. Posle eksplozije aviona Er Indije na letu 182 i otmice na letu 814 Indusi su rešili da svaki let obezbede s jednim pratiocem. I njih su događaji od jedanaestog septembra pobudili, pa je kontrola na svim nivoima značajno povećana. Pripadnici ove službe u Indiji regrutuju se iz redova komandosa Nacionalne garde bezbednosti.
Kod Britanaca obezbeđenja nema na svakom letu. Nije jasno kako procenjuju bezbednosnu problematiku, a podataka iz ove oblasti je, iz razumljivih razloga veoma malo. Poznato je da zbog učestalosti saobraćaja oni imaju koordiniranu delatnost sa francuskim bezbednosnim službama. Francuzi nemaju vazdušnu policiju kao Amerikanci, ali se bezbednošću vazdušnog saobraćaja bavi Žandarmerija vazdušnog transporta (Gendarmerie des Transports Aériens – GTA), koja odgovara Francuskoj upravi civilnog vazduhoplovstva (Direction générale de l’aviation civile -DGAC).
Druga, a nekada i prva, zemlja po obimu komercijalnog saobraćaja, Rusija, takođe ima svoje specijalizovane službe. Zaštita na zemlji je toliko pojačana da se bez rendgenskih kontrola ne može ući ni u zgradu aerodroma jer se dogodilo jednom prilikom da putnik samoubica uđe u hol i izazove tragediju.
Treba naglasiti da mnogo zemalja nema ovako striktno organizovanu službu, ali je izvesno da su sve provere na aerodromima (i van njih) višestruko povećane. Mnogo toga je urađeno da se već na zemlji obeshrabre eventualni otmičari. Sva ratna vazduhoplovstva imaju,vođena lošim iskustvima USAF prilikom napada na WTC razrađen protokol za slučajeve otmice (NORAD u magli: zašto najmoćnije vazduhoplovstvo sveta nije sprečilo napad na WTC 11. septembra?).
Čime sprečiti prestupnike i teroriste
Nije svaki putnik terorista. Kada do toga dođe, onda se primenjuju ekstremne mere. Pre toga treba se izboriti s mnogo češćim pojavama – pijancima, namćorima, provokatorima i sitničarima koji mogu neočekivano lako da stvore napetost u avionu. Dešavalo se, i dešava, da avion sleti kako bi se rešio takvog putnika. Radi njihovog neutralisanja koriste se elektrošokeri, policijske palice teleskopskog tipa, sredstva za vezivanje, sprejevi. Pre toga se pokuša sa svim verbalnim metodama. Redosled je uobičajen – najpre stjuardesa pokuša da umiri putnika, zatim stjuart, pa kapetan aviona. Kada to ne pomogne, tu su vazdušni policajci.
Za najgori slučaj – borbu s teroristima – koriste se specifične vrste pištolja. Ta oružja se ne razlikuju mnogo od standardnih (mada ima i unikatnih modela). Najpopularniji su Smith & Wesson model 67, SIG sauer P228, walther PPK, beretta 70, PM (пистолет Макарова), glock 19, glock 26, HK MP5K, HK MP7, uzi i 9A-91(vihor). Veoma popularan je i Kort revolver u kalibru 9 mm parabelum. Međutim, ono što ih izdvaja iz tog arsenala jeste specijalna municija. Ona je razvijena baš za ove zadatke kako bi se izbeglo povređivanje putnika ili oštećenje aviona.
Američki federalni maršali (FAMS) trenutno koriste Sig Sauer V-Crown 9mm hollow-point kao i glok 19 Gen5 pištolje. Ovi pištolji imaju kontrolisanu ekspanzivnu municiju dovoljne zaustavne moći koja neće oštetiti letelicu. Dok su ranije korišćeni specijalizovani meci kao što su Glaser Saferty Slugs (lomljiva. raspadajuća municija), sada se koriste pouzdaniji hollow-point meci.
Početkom sedamdesetih konstruisani su, a 1974. godine uvedeni u upotrebu 38 super auto glaser silver 80 grain safety slug, sigurnosni meci. Sada ih nasleđuju meci sa šupljim vrhom (Hollow Points). Zašto baš ta municija? Moderna municija kakva je V-Crown dizajnirana je da prodre u meku metu i brzo oslobodi svoju energiju. Na taj način ne probija telo čoveka pa ni strukturu aviona. Pri tom treba razvejati jednu zabludu: čak ni standardni metak 9 mm ne izaziva brzu dekompresiju kabine. Trup aviona je konstruisan da podnese tako mala oštećenja. No, svakako je bolje manje štete nego više.
Bilo je i kod nas otmica, ali se mogu prebrojati na prste jedne ruke, pa ćemo im nekom prilikom posvetiti pažnju. U Jugoslaviji su izvesno vreme bili angažovani milicionari u građanskoj odeći, koji su bili detaširani pri aerodromskoj carinskoj službi i pasoškoj kontroli. Da li i sada lete, nije poznato.
Sve u svemu, kada krenete na let avionima neke od pomenutih zemalja, budite spokojni jer o vama ima ko brine. Pre toga se pobrinite za sebe, da ničim ne izazovete reakciju kontrole na zemlji; pridržavajte se svih aerodromskih uputstava. U avionu je najbolje da budete poslednji koji će nešto prigovoriti. Osoblje aviona ima, za zemaljske pojmove, ogromna ovlašćenja jer je i odgovornost ogromna. A tu su i nebeski policajci…Na zemlji se možete sporečkati s policajcem, ali u vazduhu to nikako nije poželjno.
