Japan, država koja je nakon Drugog svetskog rata izgradila identitet strogo nenuklearne sile, ponovo se našla u središtu globalne debate o širenju nuklearnog oružja. Iako je još 1967. godine zvanično usvojio Tri principa o nenuklearnom oružju, obavezujući se da nikada neće posedovati, proizvoditi niti dozvoliti prisustvo nuklearnog naoružanja na svojoj teritoriji, sve više signala ukazuje da bi ta dugogodišnja doktrina mogla biti dovedena u pitanje.
Analitičari upozoravaju da Japan, uprkos formalnim obavezama, raspolaže gotovo svim tehničkim, industrijskim i finansijskim kapacitetima potrebnim za razvoj nuklearnog oružja u veoma kratkom roku. Prema procenama koje se sve češće pojavljuju u međunarodnim analizama, Tokio bi u teoriji mogao da postane nuklearna sila „u najvećoj tajnosti i praktično preko noći“.
Strahovi u Pekingu, ali i u drugim delovima Azije, dodatno su pojačani dolaskom nove japanske premijerke Sanae Takaiči, piše EurAsian Times. Njena politička retorika i prvi potezi na funkciji ocenjuju se kao znatno odlučniji i oštriji u poređenju sa njenim prethodnicima. Samo nekoliko sati nakon stupanja na dužnost, Takaiči je otvoreno izjavila da bi Japan mogao direktno da se uključi u oružani sukob ukoliko Kina napadne Tajvan, što je u regionu protumačeno kao ozbiljna promena dosadašnje japanske bezbednosne politike.
Podsetimo, upravo o ovom scenariju smo pisali još krajem 2025. godine, upozoravajući da Japan poseduje gotovo sve tehničke i industrijske preduslove za brzo dostizanje nuklearnog praga, a procene su da bi Tokio mogao imati atomsku bombu već za tri godine.
Upravo ta kombinacija političke volje i objektivnih bezbednosnih pretnji čini osnovu za tvrdnje da bi Japan mogao razmotriti i najosetljiviju opciju, posedovanje sopstvenog nuklearnog odvraćanja. Nuklearno naoružana Severna Koreja, sve snažnija i samouverenija Kina, kao i komplikovani odnosi sa Rusijom, stvorili su okruženje u kojem se u Tokiju sve češće preispituju posleratna ograničenja koja su decenijama smatrana neupitnim.
Kineski odgovor na ove signale bio je brz i oštar. Prošle nedelje Peking je objavio opširan izveštaj u kojem poziva međunarodnu zajednicu da ozbiljno shvati, kako navodi, „japanske nuklearne ambicije“. U tom dokumentu se tvrdi da Japan možda već raspolaže zalihama plutonijuma vojnog kvaliteta i da poseduje kompletnu infrastrukturu potrebnu za proizvodnju nuklearnog oružja u vrlo kratkom vremenskom roku.
U izveštaju EurAsianTimes se takođe ističe da je Japan, koristeći svoju razvijenu civilnu nuklearnu industriju, tokom decenija izgradio sveobuhvatan sistem proizvodnje i prerade nuklearnog goriva. Upravo taj sistem, iako zvanično namenjen isključivo mirnodopskim potrebama, predstavlja osnovu za potencijalnu brzu militarizaciju nuklearnih kapaciteta.
Kineski analitičari u tom kontekstu podsećaju i na raniju izjavu bivšeg američkog predsednika Džoa Bajdena, koji je još ranije rekao da Japan ima sposobnost da pribavi nuklearno oružje „gotovo preko noći“. Ta izjava, koja se godinama citira u strateškim analizama, dodatno je dobila na težini u svetlu aktuelnih političkih i bezbednosnih promena u istočnoj Aziji.
Peking upozorava da bi eventualno japansko sticanje nuklearnog oružja predstavljalo ozbiljan udarac međunarodnom poretku i direktno kršenje obaveza iz 1967. godine. U kineskom tumačenju, takav potez ne bi bio samo bilateralni problem, već bi imao dalekosežne posledice po regionalnu stabilnost i globalni režim neširenja nuklearnog oružja.
Iako u Tokiju za sada nema zvaničnih najava o napuštanju nenuklearnih principa, sama činjenica da se o toj temi sve otvorenije govori predstavlja značajnu promenu. Japan se, po prvi put posle više decenija, nalazi u situaciji u kojoj se istorijska obećanja sudaraju sa savremenim bezbednosnim strahovima.
Da li će Tokio zaista napraviti taj korak, ostaje neizvesno. Međutim, jasno je da zemlja koja je simbol nuklearne tragedije sada sve češće ulazi u rasprave o nuklearnom odvraćanju. Za mnoge u regionu, posebno u Kini, to je scenario koji se do juče smatrao nezamislivim, a danas sve više liči na realnu stratešku dilemu.
Opasna igra sa istorijom koju Zapad svesno gura pod tepih
Suština cele ove priče nije u tome da li Japan može ili ne može da postane nuklearna sila, niti u tome šta pišu za nijansu slobodniji zapadni ili azijski mediji. Ključno pitanje je zašto se takva tema uopšte sistematski gura u javni prostor i kome to dugoročno koristi. Japan, kao i Nemačka, nisu “prazne table” na kojima se mogu crtati nove bezbednosne doktrine bez posledica. Reč je o državama sa izuzetno teškim istorijskim nasleđem, koje je decenijama držano pod kontrolom upravo zato što je svet naučio cenu njihovog nekontrolisanog naoružavanja.
Današnje huškanje Japana, uz paralelno skidanje svih ograničenja Nemačkoj, predstavlja svesni povratak logici selektivnog pamćenja. Zapadni centri moći računaju da će, za razliku od prošlosti, ovoga puta zadržati potpunu kontrolu nad “dozvoljenom” militarizacijom svojih saveznika. Istorija, međutim, pokazuje da takva računica gotovo uvek propada. Države koje jednom dobiju političku, vojnu i tehnološku slobodu, vrlo brzo počinju da vode sopstvenu politiku, često suprotno interesima onih koji su ih ohrabrili.
U tom kontekstu, tekstovi poput onih u EurAsian Times nisu uzrok, već signal da se narativ širi i normalizuje. Ono što je do juče bilo nezamislivo, danas se predstavlja kao “realna opcija”, a sutra kao nužna mera. To je klasičan obrazac pripreme javnosti za strateške odluke koje mogu imati dugoročne i teško popravljive posledice po globalnu bezbednost.
Najopasniji deo ove igre jeste činjenica da se istorija ne briše time što se o njoj ćuti ili što se proglašava nevažnom. Japan i Nemačka nisu problem zato što su današnje generacije iste kao one iz prošlog veka, već zato što sistematsko ignorisanje prošlih iskustava stvara iluziju da se iste greške mogu ponoviti sa drugačijim ishodom. Svet je već jednom platio cenu takvog razmišljanja, a uporno insistiranje da se lekcija zaboravi deluje kao svesna i krajnje rizična odluka.
Nova pacifička Ukrajina ameri pripremaju proksi protiv Kine neće se nikad smiriti
Mogao bi Japan isto tako preko noći i da primi mnogo, mnogo nuklearnog oružja koje nije primio još od ’45. I to sve za džaba! Što kineskog, što ruskog. I to u velikom stilu!