Događaji su tako ubrzani da prestižu teorijske pretpostavke i modele. Tek što smo apsolvirali šta sve sa sobom nosi neoklonijalizam (Kolonijalizam 2.0: kako je globalizacija postala novi oblik osvajanja), a sada imamo i najkonkretniju manifestaciju te pojave. Nezavisno od toga šta ko misli o Maduru, ostaje činjenica: jedna državna agencija, DEA (Drug Enforcement Administration, Uprava za suzbijanje droga SAD) upala je na teritoriju druge suverene države i kidnapovala predsednika.
Zbunjujuće poruke naših medija (odveden, priveden, uhapšen, lišen slobode, itd) ne mogu prikriti suštinu ovog nelegalnog čina, ali mogu otkriti nivo neprofesionalnosti, pa i neobjektivnosti redakcija.
Najpre smo saznali da je Maduro odveden van zemlje. Potom smo čuli da je Venecuela pod vlašću SAD. Gledali smo kako izgleda postavljenje vd predsednice; konačno je usledilo i direktno saopštenje da su naftna područja ponovo američka. Tim novim saznanjima sigurno nije kraj. Ne zaboravimo da je pre toga Meksički zaliv preimenovan u Američki.
Početne optužbe za šverc droge, korupciju itd, brzo su potisnute u drugi plan i biće spominjane u skladu s američkom dnevno-političkim potrebama. Usput se svakodnevno, hvalisavo i nadmeno prikazuje slika nadmoći američkih oružanih snaga. Madura slikaju kao nekada Sadama Huseina.
Iz Venecuele se čuju ogorčeni protesti i parole da neće nikome dati svoja blaga. Istina je drugačija: samo jedan usidreni nosač aviona biće dovoljan da tu njihovu kočopernost razveje. Uz sve vojne resurse kojima raspolaže Venecuela, podsetimo se prve lekcije koju smo na časovima bezbednosti u JNA naučili: nije tajna koliko imamo oružja, već kako smo i koliko spremni da ga upotrebimo.
Šta to tera SAD da se ovako bahato ponaša? Tim razlozima delimično smo se već bavili. Pogledajmo kako oni sada, u svetlu ovih i narednih događaja izgledaju. Doktrina i praktična strategija globalizacije sve jasnije se okreće protiv svojih tvoraca jer svaka akcija ima i svoju reakciju.
● Deindustrijalizacija
Počela je još osamdesetih s nezaposlenošću i rastom obima državno-birokratskih parazita. Širenjem tržišta rada po svetu počeo je i odliv kapitala iz SAD, ali i drugih velikih privreda. Usluge kao neproizvodna delatnost počele su da erodiraju tkivo proizvodnje. Da li su se radnici najbogatijih zemalja razmazili, ili je bilo lakše platiti jevtinu radnu snagu siromašnih zemalja? I jedno i drugo.
Međutim, dogodilo se da industrije vodećih zemalja počinju da zaostaju u obimu i kvalitetu što se odrazilo i na njihov obim. Metalurgija je prešla u Latinsku Ameriku, elektronika je sada bespovratno u Istočnoj Aziji, laka privreda je u Meksiku, Pakistanu i Indiji. Čak i američki simbol, automobilska industrija, izgubila je primat.
Kina sada proizvodi četiri puta više automobila nego nego četiri sledeće zemlje zajedno. Iza njih i SAD su Japan, Indija i Južna Koreja. Tako tvrdi tzv. veštačka inteligencija. Najveći evropski proizvođač, Nemačka, sada je na šestom mestu. U brodogradnji primat u klasi najvećih plovila, tankera i kontejnerskih brodova (boksšipova, trampera) imaju Južna Koreja i Kina.
● Razvoj sektora usluga i finansija
To su dragocene delatnosti, ali nisu proizvodnja. Međutim, njih odlikuje nametljivost i privid nezamenjivosti. One više ne mogu da obezbede bezbrižnost, već samo život u dugovima koji vodi u dužnički vrtlog, a zatim i u dužničko ropstvo. To je jedan od razloga beskonačnog rasta duga najvažnijeg činioca i generatora globalizacije – SAD. Za razumevanje ovoga ne treba biti doktor ekonomskih nauka. Razlog je opisan u jednoj rečenici: dolar kao svetska valuta razlivao je i razvodnjavao američku inflaciju na ceo svet obezbeđujući mir u kući.
Kako živeti u postindustrijskom svetu?
Amerikanci sada imaju za vratom nekoliko problema: Evropa sve manje podnosi njihov medveđi zagrljaj, što se može videti i različitoj politici prema Ukrajini. Međutim, ekonomija je još surovija. U Evropi ne postoji globalna valuta pa da se štampa po volji. Evro to sigurno nije. Pri tom zapadne zemlje zaostaju u svemirskoj i računarskoj tehnologiji, radeći sa skupim sirovinama. Nema velikog državnika koji bi mogao da zaustavi beskrajno povećavanje duga i dovođenje jevtine radne snage. Čega su se dosetili Evropljani?
Oni su propisali kvote za prijem imigranata misleći da je time problem rešen. Nije, jer se na taj način, bez ikakve šovinističke premisli, degradira i autentična vrednost Evrope: njen civilizacijski identitet. U Francuskoj, posebno u Parizu, to odlično osećaju. Sve teže će se to pitanje rešavati. Podsetimo da je Evropa proklamovala vrednosti koje su relativno lako omogućile imigrantima da postanu punopravni građani.
Nemoć globalizacije
Ona je zamišljena u vreme kada nije bilo procvata virtuelne komunikacije. Da li su njeni stratezi zaista mislili da će oružane snage biti zauvek garant njihovog lepog života? Istina, pored ekonomskih pritisaka (carina, sankcija, kvota, itd) volja se može nametnuti oružjem, ali tada ne dobijate partnere i saradnike, već robove. Tome smo upravo svedoci.
Snobizam evropskog školstva (seća li se neko ”Bolonje”?) brzo je doživeo snažne udarce. Mudrost Istoka pokazuje da univerziteti u Južnoj Koreji, Japanu, Kini, Indiji daju obrazovanije kadrove. Razlog? Drugo im nije preostalo! Lakše je odupreti se znanjem nego oružjem. Znanje je najdemokratskiji izvor moći, to su odavno utvrdili Toflerovi u svojoj knjizi ”Rat i antirat”.
BRIKS kao odogovor
Da li je BRIKS odgovor koji će makar malo olakšati položaj zemalja koje se ne mogu odupreti sve otvorenijoj, neskrivenoj agresivnoj ekonomskoj politici SAD? Zapad je pokušao da raskomada Rusku imperiju i da je trajno eksploatiše. Nije u tome uspeo. Želeo je da raskomada i Rusiju posle raspada Sovjetskog Saveza, no imao je ko da mu se suprotstavi.
Pad Berlinskog zida olako je protumačen kao mogućnost da se smanje napori u vojnoj i kosmičkoj trci. Stvorena je prividna slika da je moguće napasti i opljačkati svaku zemlju koja im se ”ne dopadne”. Dolazi, međutim, do velike istorijske preraspodele. Rusija staje na noge i sasvim sigurno nije više u onom servilnom položaju kakva je bila pod Gorbačovom ili Jeljcinom.
Zemlje Briksa (prvobitno Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika, u originalu abrevijatura BRIKS) jesu grupa u stasavanju i konsolidaciji, ali i takvi su već ekonomski suparnik i partner, pošto niko nije gadljiv na zaradu. One su takođe i jedina, poslednja, ali veoma ozbiljna brana globalizmu.
Sa šest novih članica ovaj savez, okupljen oko ekonomskog interesa (sa vrlo različitim ideološkim predznacima), imaće gotovo 40% udela u svetskom BDP, sa 46% populacije (gotovo polovina sveta). Udeo u proizvodnji nafte iznosiće uskoro 45% (sada je 43,1). Te članice sada moraju da se drže zajedno. Venecuela im je samo jedan u nizu upozorenja. Od pet zemalja – osnivača čak tri su nuklearne i kosmičke sile. Od njih se ne može otimati, a beskrajno uvođenje sankcija postaje apsurd koji se vraća onima koji ih uvode.
Da li treba podsećati? Rusija ima ogromno iskustvo ratovanja, ratne privrede i čuvanja svog imetka. Pri sadašnjim sankcijama (šta još zabraniti?) ona jača svoju privredu, a EU bez nje dugoročno ne može. Kina, koja je približno 12 puta starija od SAD, izmislila je sve što se može izmisliti, pa i teoriju ratovanja. Indija je najmnogoljudnija zemlja na svetu. Da li ima smisla i dokle njima uvoditi sankcije? Vojna intervencija bi svakako predstavljala kraj sveta kakav poznajemo.
Ukrajina kao test političke inteligencije
SVO ne silazi sa stranica našeg portala, kao, uostalom, ni s mnogih drugih vojno-istorijskih foruma. Već posle evromajdanskih zbivanja bilo je vidljivo da predstoji lokalni sukob globalnih razmera.
Zaista, ovde je ugnjetavanje ruskog etnosa bilo samo okidač. Pravi razlog leži u prirodnim bogatstvima najveće evropske zemlje. U proksi ratu ona je trebalo da posluži kao odskočna daska ka bogatstvima Rusije. Tako su bar mislili Evropljani, huškani od Velike Britanije koja je izašla iz EU (!) i SAD. Seća li se neko Bregzita?
Dok su Rusi nedvosmisleno pokazali da su im nacionalni interesi i bezbednost prevashodni ciljevi i toga se drže, s ukrajinske strane vidimo sve i svašta: od neverovatne korupcije, bespoštednog trošenja ljudskih i svih drugih resursa, do ugovora o iznajmljivanju svojih prirodnih bogatstava kao zamenu za ulaganje u rat.
Evropa, pa i Amerika (bez obzira na deklarativno ograđivanje od evropskih stavova) nemilice sipaju u bure bez dna fantastične svote novca. I laicima je jasno da je Ukrajina, nekada velika i perspektivna zemlja, postala žrtva globalizma u najgrubljem obliku, jer je kao država, tehnički gledano, na aparatima: svog novca za osnovne budžetske potrebe (školstvo, zdravstvo, administracija) nema, a na ratištu su odavno potrošene zalihe iz sovjetskog vremena.
Šta ostaje Zapadu?
Svedoci smo da sa Zapada odjekuju bojni pokliči i ogorčena upozorenja penzionisanih generala koji su svoj radni vek proveli u eri analognog ratovanja. Njih, na sreću, niko ništa ne pita jer se pred nama odvija neobjavljeni Treći svetski rat koji karakterišu hibridna dejstva.
I ranije su se odvijali hibridni ratovi, ali ovaj u sebi nosi i sajber komponentu pretvarajući tako celo čovečanstvo u saučesnike. Tenkovi stižu iz Australije, municija iz Brazila, oružje koje plaćaju Evropljani isporučuju SAD, plaćenici se okupljaju sa svih strana, prazne se sovjetski lageri da bi se napunili zapadnim oružjem, itd.
Šta se za to vreme dešava s ekonomijama? Veštačka inteligencija je tu, ali ona se ne jede. Glasači na zapadu još uvek strpljivo slušaju svoje ratoborne vlade. Bez obzira na to što svaka država ima u svojoj kasi i duplo dno, ratna privreda je nešto što je sušta suprotnost globalizmu kao takvom. Njena imanentnost počiva na iskonskom osećanju zaštite sopstvenih interesa, a tu počinje surova sebičnost. Od nje pa do otimanja nije daleko. U to smo se uverili mnogo puta do sada.
Duboke države Zapada moraće priznati da globalizam nije rešenje. Svi znaju šta jeste: ravnopravan život različitih zajednica i međusobna saradnja bez ucena i pritisaka. Međutim, vekovi kolonijalizma ne mogu iz mentalnog koda tek tako izbaciti želju za supremacijom i artikulisati pristajanje na to da ima i drugih koji bi da lepo žive.
… kad se ima u vidu krajnji proizvod, svi tekući procesi & tajminzi su logični … a krajnji proizvod je do temelja srušen truli hijerarhijski piramidalni poredak. Status quo nije u opciji, a vrsta alata tj filmova (za populaciju vođenog ponasanja) koji se koriste je u funkciji efikasnosti … naravno da se ukida potrošačko društvo, dekomponuju se svi društ. & soc. konstrukti ( od polit. scene, obrazovanja do estrade … finito sve poznato) … resursi su podeljeni još ’19… a ratovi & indukovane nestabilnosti su alati za dizajn nove aritekture … Pan prostori ( 3+ 2 podsistema) sa sopstvenim netom & dig. valutom … šta je bitno ¿¿¿ … da se vidi koju je knjigu čvrsto držao u rukama prilikom hapšenja, a za nas … šta je izjavio o Srbiji …
Da … oni koji su svojevremeno planirali globalizaciju već su imali u test modu trenutnu tehnologiju … zeznulo ih je nešto drugo 🙂
Rat za percepciju ne boli, nema krvi ni gbožđa … tehnologijom je ubrzan na meta nivo, a započeo je naravno hibridno pre 2K god … zato se & urušava taj stari truo poredak … a “ozbiljni likovi” se bave imenima & prezimenima … ma, bre toksični Diznilend … zato … DEnacifikacija.
Ima da boli ima da se voli.
Једна дигресија.Еуро можда није глобална валута у том обиму као долар али се и она штампа без покрића.За вријеме епидемије короне, силне милијарде евра су наштампане без покрића.То је се наставило са ратом у Украјини и увођењем санкција Русији.Недостатак јефтиних сировина, пад производње и извоза, пад куповне моћи… захтијева штампање новца без покрића и повећану инфлацију.