Tokijski proces: zašto je „Nirnberg Dalekog istoka“ ostavio više pitanja nego pravde

Drugi sv. rat trajao je šest godina i jedan dan. Završen je, pravno posmatrano, u Evropi i na Dalekom istoku na isti način – potpisivanjem bezuslovne kapitulacije. Posle toga usledilo je ono što je mnogo puta viđeno u istoriji. Suđenje pobeđenima. Izreka kaže da se pobednicima obično ne sudi. Istine radi, bilo je i takvih suđenja, ali pod sasvim drugom pravnom lupom i posledicama.

Amerikancima niko nije sudio za bačene dve atomske bombe. To je jedna od senki koja je vremenom bila sve veća u pokušaju da se aboliraju zločini japanskih imperijalnih snaga na ratištima Dalekog istoka. A njih je bilo, ne tako industrijski organizovanih kao u Nemačkoj, ali svakako sadističkih i istrebljivačkih, uključujući genocidne postupke bez presedana. Amerikanci su bačene bombe pravdali time što su izbegnute ogromne žrtve borbi od ostrva do ostrva i što je rat prekinut. Posle samo nekoliko dana Japan je kapitulirao, a onda su na red došli računi za koje mnogi u Japanu nisu mislili da će stići.

Međunarodni vojni sud za Daleki Istok (International Military Tribunal for the Far East /The Tokyo Trial) osnovan je radi suđenja Japancima koji su izvršili teška krivična dela tokom rata. Njegov rad potrajao je dve i po godine (od trećeg maja 1946. do 12. XI 1948. godine), dvostruko duže od sličnog u Nirnbergu. Sud je sačinjavalo 11 sudija (SAD, Kina, Velika Britanija, Australija, Kanada, Privremena vlada Francuske, Holandija, Novi Zeland, SSSR, Britanska Indija i Filipini). Tužilaca je bilo takođe jedanaest.

Procesuirano je 29 ljudi, uglavnom iz najvišeg vojnog i državnog rukovodstva Japana. Obavljeno je 818 plenarnih, otvorenih suđenja (ročišta) i 131 zasedanje u sudskim prostorijama. Pred sud je izneseno 4.356 pisanih dokumenata (izvori prve vrste). Sud je imao uvid u 1194 izjave svedoka, od kojih je 419 izlagalo na suđenju svoje iskaze. Sedmoro okrivljenih, među njima i dva premijera (Koki Hirota i Hideki Todžo) osuđeno je na smrt vešanjem.

Kazne su izvršene 23. decembra 1948. godine u dvorištu zatvora Sugamo u Tokiju. Petnaest okrivljenih osuđeno je na doživotno izdržavanje kazne, a troje na razne vremenske kazne. Dvoje okrivljenih umrlo je u toku procesa, a jedan je proglašen neuračunljivim usled psihičkih poremećaja (poznati novinar Šumei Okava); jedino nekadašnji premijer Fumimaro Konoe nije čekao hapšenje već je presudio sam sebi.

Pripreme za suđenje

Potsdamska deklaracija (Potsdam Declaration) u tački deset precizno je navela ”da se svi ratni zločinci i prestupnici, a posebno oni koji su izvršili zločin nad zarobljenicima, moraju surovo kazniti”. Aktom o kapitulaciji Japan se obavezao da sarađuje izvršavajući sve naloge koje iznese glavnokomandujući savezničkih okupacionih snaga (Supreme Commander of the Allied Powers – SCAP), Daglas Mekartur (Douglas MacArthur).

Međutim, odmah po kapitulaciji među saveznicima je došlo do spora oko organizacije suđenja. Bez obzira na nemogućnost konsenzusa, Makartur je već 11. septembra 1945. godine naredio da se počne s privođenjima osumnjičenih. Tako je privedeno 28 ljudi, uglavnom članova kabineta ministara, generala Hidekija Todža.

Kada je 19. januara 1946. godine formiran sud, Makartur je potpisao Pravilo Međunarodnog vojnog suda za Daleki Istok. Njime je propisan redosled poteza u formiranju, navedene su funkcije suda, kao i jurisdikcija – za koje delo je on mogao da sudi. To je bilo preslikano pravilo iz Nirnberga. Saglasno članu sedam, 25. aprila 1946. godine objavljena su Pravila procedura kojima će se Sud koristiti. General nije gubio vreme već je sve uzeo u svoje ruke. Odobrio je imenovanje grupe od jedanaet sudija, među kojima je bilo devet iz država koje u potpisale Akt o kapitulaciji Japana. 

Krivična dela 

U krivičnom aktu (optužnici) bilo je formulisano 55 tačaka kojima su opisane krivice svih optuženih i krivica svakog pojedinačnog. U zaključku je navedeno više slučajeva krivičnih dela koja se odnose na zakone rata i međunarodne konvencije. Među njima su bili Nankinški masakr (oko 300.000 mrtvih od koji su mnogi živi zakopavani), Batanski marš smrti i drugi. Kao i u Nirbergu, zločini su bili podeljeni u tri kategorije:

A) Tačke od 1-36: krivična dela protiv mira, planiranje i vođenje agresivnog rata, narušavanje međunarodnih zakona. Ova kategorija primenjivana je protiv najvišeg rukovodstva.

B) Tačke od 37-52: krivice za masovna ubistva. Suđeno je vojnim licima i političarima.

C) Tačke od 53-55. Krivice i nedela protiv običaja rata i čovečnosti. Odnosile su se na sve optužene, nezavisno od vojne ili političke uloge i ranga.  

Naveli smo rezultate suđenja, a ovde da sumiramo šta se sa osuđenima zaista dogodilo:

• Sedmoro je obešeno.
• Šesnaest je osuđeno na doživotnu robiju; troje od njih umrlo je u zatvoru, a ostalih trinaeset je već 1955. godine pomilovano. Njihova doživotna kazna potrajala je samo osam godina.
• Ministar inostranih poslova i ministar za Veliku Istočnu Aziju Sigenori Togo osuđen je na dvadeset godina zatvora, a umro je 1949. godine.
• Na sedam godina zatvora osuđen je Mamoru Sigemicu, ambasador u SSSR. I on je već 1950. godine bio pomilovan. 
• Od suđenja su pošteđeni članovi carske porodice i naučnici koji su radili na razradi bakteriološkog oružja, eksperimentišući s ratnim zaroljbenicima.

Amerikanci nisu baš bili tako principijelni kakvima su hteli da se predstave jer je upravo general Makartur insistirao da se Širo Isii sa saradnicima oslobodi suđenja pošto su oni ”pristali” da Amerikancima apsolutno besplatno izruče inromacije o svojim eksperimentima (!).

Jedan poznati američki časopis je čak bombasto najavio suđenje rečima ”Daćemo im pravičan proces, a zatim ćemo ih obesiti” (“We will give them a fair trial and then we will hang them). Ta rečenica se često, s vremena na vreme, pripisuje ponekom radikalnom američkom političaru. 

Zašto je sve tako prošlo na Tokijskom procesu, pa je on doživeo ogromne kritike ne samo od pravne struke već i od javnosti? Po završetku rata u Evropi započela su hladnoratovska trvenja koja u ubrzo dovela do podele Nemačke. Zato nije čudo što su Amerikanci (na koje je pao najveći teret borbi na Pacifiku) suprotno sovjetskim i kineskim zahtevima, postupili prema zločincima tako popustljivo. Postigli su ono što su hteli.

Setimo se da su u oba svetska rata ušli tek kad su morali ili kad je kraj bio izvestan. Pri tom su otvorili seriju nacionalnih zajmova i od rata napravili odličan posao. Posle drugog sv. rata Maršalov plan, paketi UNRE, bezbrojno oružje iz ratnih rezervi pristizali su kao ”prijateljska” pomoć drugim zemljama. Da se ne baci. Oko Kine i Sovjetskog Saveza postavili su baze iz kojih se u dogledno vreme neće povući.