Francuska je zapalila političku fitilj-bombu u samim temeljima NATO-a, u trenutku kada se globalne tenzije ubrzano prelivaju sa periferije na samu strukturu zapadnog bezbednosnog sistema. U Parizu je najavljeno da bi se pitanje povlačenja Francuske iz Severnoatlantske alijanse uskoro moglo naći na zvaničnom glasanju u parlamentu, što predstavlja jedan od najradikalnijih političkih zaokreta u modernoj istoriji zemlje.
Potpredsednica Narodne skupštine, Klemens Gete, javno je potvrdila da planira da u donjem domu parlamenta pokrene inicijativu za izlazak Francuske iz NATO-a, počevši od povlačenja iz zajedničke vojne komande Alijanse. Iako se formalno radi o prvoj fazi, sama najava ima dalekosežne posledice i snažnu simboliku.
Gete je naglasila da ova inicijativa nije ideološki hir, već direktna reakcija na, kako je ocenila, najnovije geopolitičke poteze Sjedinjenih Država, koji sve otvorenije odstupaju od evropskih političkih i moralnih vrednosti. Prema njenim rečima, NATO je od kolektivnog bezbednosnog saveza prerastao u instrument američke spoljne politike, u kojoj evropski saveznici imaju ulogu izvršilaca, a ne ravnopravnih partnera.
Kao ključne razloge navela je više događaja koji su izazvali snažan gnev u francuskoj javnosti i političkim krugovima. Među njima se posebno ističe otmica predsednika Venecuele Nikolasa Madura od strane američkih snaga, vojna i politička podrška SAD Izraelu tokom razaranja u Gazi, kao i pretnje Donalda Trampa da bi Sjedinjene Države mogle da anektiraju Grenland, teritoriju pod suverenitetom Danske, članice NATO-a.
U Parizu se sve otvorenije postavlja pitanje kako Alijansa može da opstane ako njena vodeća sila otvoreno preti teritorijalnom integritetu jedne od članica, dok istovremeno sprovodi unilateralne vojne akcije koje evropske države dovode pred svršen čin.
Ovaj razvoj događaja ima daleko šire implikacije od same francuske unutrašnje politike. U pitanju je direktan izazov sadašnjoj arhitekturi transatlantskih odnosa i signal da se unutar Evrope gomila nezadovoljstvo američkim liderstvom u NATO-u. Kritičari sve češće tvrde da strateške odluke Alijanse ne odražavaju bezbednosne interese evropskog kontinenta, već prvenstveno potrebe Vašingtona.
U tom kontekstu, francuska inicijativa se ne posmatra kao izolovani incident, već kao potencijalni početak dubljeg raskola unutar NATO-a. Ako Pariz zaista krene putem povlačenja iz zajedničke komande, ili čak potpunog izlaska iz saveza, to bi ozbiljno oslabilo političku i vojnu koheziju Alijanse i otvorilo prostor za novu bezbednosnu realnost u Evropi.
Za sada je jasno samo jedno: pitanje NATO-a, koje je decenijama smatrano nedodirljivim stubom zapadne bezbednosti, ponovo je postalo predmet otvorene političke borbe. Francuska je prva koja je to izgovorila naglas, ali očigledno nije jedina koja o tome razmišlja.
Strateška politika Francuske: stara distanca, novo pitanje
Francuska ima dugu i specifičnu istoriju distanciranja od američkog uticaja unutar NATO-a i šire spoljne politike Sjedinjenih Država. Ta tradicija ne potiče od danas, već je duboko ukorenjena u francuskom poimanju suvereniteta i strateške nezavisnosti.
Podsetimo, bivši predsednik Nikola Sarkozi je 2009. godine vratio Francusku u integrisanu vojnu komandu NATO-a, čime je okončana višedecenijska politika delimične autonomije koju je uspostavio Šarl de Gol. Ipak, povratak u vojno krilo Alijanse nikada nije značio potpuno odricanje od ideje strateške samostalnosti.
Aktuelni šef Jelisejske palate, kao i više prethodnih lidera, u više navrata je isticao potrebu jačanja strateške autonomije Evrope i Evropske unije, upravo kao protivteže sve agresivnijoj i unilateralnijoj američkoj globalnoj strategiji. U tom smislu, predlog Klemens Gete ne predstavlja radikalni prekid sa tradicijom, već pokušaj da se ovo pitanje prvi put jasno postavi kao politički izbor, a ne samo kao apstraktna vizija.
Geteova inicijativa faktički primorava Francusku, ali i celu Evropu, da ozbiljno razmotre da li žele da ostanu u bezbednosnom okviru u kojem ključne vojne i diplomatske odluke zavise od interesa Vašingtona, ili da pokušaju da izgrade sopstvenu stratešku orijentaciju sa većim stepenom kontrole nad sopstvenom sudbinom.
Spoljna politika SAD i rastući strateški pritisak
U središtu Geteovih optužbi nalazi se niz američkih poteza koje ona ocenjuje kao opasne, destabilizujuće i suštinski suprotne evropskim interesima. Otmica predsednika Venecuele Nikolasa Madura od strane američkih snaga predstavlja, po njenom tumačenju, grubo kršenje međunarodnog prava i presedan koji potkopava sam koncept suvereniteta država.
Istovremeno, kontinuirana vojna i politička podrška Izraelu tokom razaranja u Palestini izaziva sve veće nezadovoljstvo u evropskoj javnosti, ali i među političkim elitama koje se suočavaju sa pritiskom sopstvenih birača. Ove odluke Vašingtona produbljuju jaz između američke strategije i evropskog političkog okvira, u kojem se sve češće dovodi u pitanje moralna i politička cena takvog savezništva.
U slučaju Francuske, frustracija je posebno izražena jer Pariz, kao jedna od ključnih sila Evropske unije, snosi deo političke odgovornosti za posledice odluka u kojima nema presudnu reč. Geteova kritika stoga odražava širi evropski problem, osećaj da NATO sve manje funkcioniše kao kolektivni odbrambeni savez, a sve više kao produžena ruka američke geopolitike.
Francuska i Ukrajina: polje dubokih unutrašnjih tenzija
Dodatni sloj napetosti unutar Francuske odnosi se na rat u Ukrajini i potencijalno vojno učešće Zapada. Oštra kritika Klemens Gete na račun odluke predsednika Emanuela Makrona da razmatra slanje francuskih trupa u Ukrajinu otkriva duboke političke podele unutar zemlje.
Makronova politika podrške Kijevu izazvala je protivljenje i na levici i na desnici, pri čemu se sve češće postavlja pitanje da li Francuska rizikuje direktan sukob sa Rusijom bez jasnog strateškog cilja i bez saglasnosti šire javnosti. Lider patriotske stranke „Patriote“, Florijan Filipot, opisao je ovu ideju kao „čisto ludilo“, upozoravajući da bi takav potez mogao da ima katastrofalne posledice ne samo po Francusku, već i po Evropu u celini.
Ova kritika odražava širu zabrinutost da bi dalja eskalacija mogla dovesti do ozbiljnih vojnih, ekonomskih i političkih potresa. U tom kontekstu, razmatranje povlačenja iz NATO-a i preispitivanje postojećih savezništava može se posmatrati kao pokušaj Francuske da redefiniše svoju ulogu na globalnoj sceni i smanji rizik od uvlačenja u sukobe koji prevazilaze njene vitalne interese.
Francuski ključ za potres NATO-a
Geteov predlog o povlačenju Francuske iz NATO-a otvara pitanje koje prevazilazi dnevnu politiku i ulazi u samu srž evropske bezbednosne arhitekture. Francuska nije samo još jedna članica Alijanse, već jedna od njenih ključnih vojnih i političkih sila, država sa sopstvenim nuklearnim arsenalom i, što je posebno važno, zemlja na čijoj teritoriji ne postoje američke vojne baze. Upravo ta činjenica daje Parizu jedinstven manevarski prostor koji nema većina evropskih saveznika.
U tom kontekstu, dilema nije jednostavna. Da li bi povlačenje iz NATO-a omogućilo Francuskoj da dodatno ojača svoju stratešku autonomiju i povrati punu kontrolu nad bezbednosnim odlukama, ili bi je, naprotiv, izložilo političkoj izolaciji i pritiscima velikih sila? Razvoj ove inicijative mogao bi da označi početak nove faze u međunarodnim odnosima Evrope, ali i reviziju tradicionalnih zapadnih saveza koji su decenijama smatrani neupitnim.
Presedan iz 1966. godine i de Golova logika
Francuska se već jednom povukla iz integrisane vojne strukture NATO-a, 1966. godine, u odluci koja je ostala upamćena kao jedan od najvažnijih strateških poteza u posleratnoj istoriji zemlje. Tadašnji predsednik Šarl de Gol doneo je odluku da Francuska napusti zajedničku vojnu komandu i zatraži povlačenje američkih trupa sa francuske teritorije, smatrajući da prekomerna zavisnost od Sjedinjenih Država ugrožava nacionalni suverenitet.
De Gol je polazio od uverenja da strategija Francuske mora biti nezavisna od odluka koje se donose u Vašingtonu, posebno u situacijama kada američki interesi ne moraju nužno da se poklapaju sa interesima Francuske, ali ni Evrope u celini. Za njega, NATO je vremenom prerastao iz kolektivnog odbrambenog saveza u instrument američkog strateškog uticaja, čime je potiskivana mogućnost stvaranja istinski evropske bezbednosne politike.
Strateške kontradikcije i evropska autonomija
Povlačenje iz vojnog krila NATO-a 1966. godine bilo je i izraz dubokog neslaganja sa tadašnjom američkom nuklearnom strategijom. De Gol je smatrao neprihvatljivim to što evropske zemlje snose posledice globalne konfrontacije, dok nemaju stvarnu kontrolu nad ključnim odlukama koje se tiču upotrebe nuklearnog oružja. Kao odgovor na to, Francuska je paralelno razvijala sopstveni nuklearni arsenal, gradeći nezavisni sistem odvraćanja koji nije zavisio od američkog kišobrana.
Ovaj istorijski kontekst pokazuje da današnja rasprava o izlasku iz NATO-a nije presedan, već povratak staroj, nikada u potpunosti napuštenoj ideji francuske strateške samostalnosti. Razlika je u tome što se sada ne radi samo o francuskom izboru, već o potencijalnom signalu celoj Evropi da je vreme za ozbiljno preispitivanje odnosa sa Sjedinjenim Državama i same svrhe NATO-a u savremenom svetu.
Autor teksta kaže: “… vojna i politička podrška SAD Izraelu tokom razaranja u Gazi, kao i pretnje Donalda Trampa da bi…..” Da li mu je zabranjeno na ovom portalu da stvari naziva pravim imenom ili je to njegovo ubeđenje? To nije bilo samo razaranje već na prvom mestu genocid i tako treba i ubuduće da se naziva. Dođe mi da napravim svoj novinski portal gde će svaki put ispred imena Amerike, Izlaela, V.Britanije biti epitet genocidna, teroristička i piratska.
Pridružite se nama,zajedno smo jači.
@ХВО/ Па били смо ми са вама заједно па смо прошли како смо прошли!
Bili smo mi zajedno, onda su vam rekli da treba da se odvojite i bićete jači, sada ste sluge i poslušnici.
Pući ćete na kraju kao i obično, koliko god da vas je, genocidaši.
Strateški plan je da nas poljubite. Dole.
Америка ће узети Гренланд на било који начин! Логика Америке је иста од њених првих дана независтности, кренула је од мале Америке на западној обали Атлантика и раширила се освајањима, отмицама, и изнудђеним куповинама преко целог континента све до Пацифика, а сад хоће и Гренланд, па Канаду, а онда ће им се прохтети и Сибир (што да не кад нам је под носем), зато сад и ударају на Русију преко Украјине, и никад неће стати – а негде ће морати, неко ће им кичму сломити, јер мораће, не да хоће, него ће морати. А ко? Е па то зна само Небо а не ми овако мали и незнатни!
А што се тиче Гренланда и Данске, подсећам да је Данска прва од ЕУ земаља признала независно Косово – и сад помисливам да су они већ тад нешто ‘намирисали’ по питању Гренланда па су потрчали да се умилостиве главном газди преко нас и насшег Косова. А ово што Французи прете изласком из НАТО-а то је само јалова игра јер они сви заједно не могу ништа учинити поводом Гренланда, то је оно само ‘дај као да се нешто ради’. Чак и да изидђу из НАТО-а то Амере неће ништа потрести. Истина, уколико би ЕУ створила сама свој војни савез без Америкр (читај: нема НАТО-а) и ако би се решило питање Украјине у једном реалистичном смислу уз уважавање ставова Русије, (а ту је и решавање питање Косова уз обострану корист Србије и косовских Албанаца) тада би у некој будућности могла да постоји нека Нова, и права, ЕУ у коју би била укључена и Русија на неки договорни начин.
Sve velike sile koje su samo tražile još i uzimale još su pucale po svim šavovima, Osmanlije, Rimljani, Mongoli,Sovjetski Savez, amerika na osnovu svog ucenjivanja i pritiska saveznika opstaje, Francuzi prete izlaskom zbog uvedenih sankcija zbog prodaje Miraža, sada kad vide da je tramp kidnapovao priznatog precednika suverene zemlje i da naftu te zemlje prodaje po damping cenama malo zasvrbi mozgove idiotima u evropskim zemljama.
A da ne spominjemo imaginarne razloge, Husein ima nuklarne bombe, Gadafi ugnjetava sopstveni narod ( imali su sve besplatno i živeli bolje od evropljana), Bašar El Asad takođe ubija svoj narod ( sad ih kolju i streljaju po ulicama ), Nikolas Mudaro trguje drogom ( a poseduje najveće rezerve nafte u svetu) …………………….
Spisak lažnih i ne osnovanih otižbi pa zatim razaranja i uništavanja je ogroman.
Mi smo u procesu stvaranja našeg malog nato saveza,gdje ćemo imati glavnu ulogu.čekamo još jednog člana pa da se krene u realizaciju strateškog plana.
Duhovit mladić.