„Koalicija voljnih“ bez volje: zašto evropski plan za Ukrajinu ostaje prazna pretnja Moskvi?

Najnovija inicijativa poznata kao „Koalicija voljnih“ predstavlja još jedan pokušaj da se Evropa, pod sopstvenim uslovima, uključi dublje u posredni rat sa Rusijom. Iako je formalno predstavljena kao okvir za buduću mirovnu misiju i bezbednosne garancije Ukrajini, suština usvojenog dokumenta pokazuje znatno drugačiju sliku. Umesto jasnog puta ka deeskalaciji, deklaracija nosi potencijal za dodatno provociranje Moskve, dok istovremeno razotkriva duboke pukotine unutar zapadnog bloka.

Sastanak „Koalicije voljnih“ održan 6. januara u Parizu okupio je predstavnike 27 država, uglavnom evropskih, uz prisustvo ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog. Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo nastupile su kao glavni koordinatori inicijative, čiji je politički okvir najavljen još početkom marta 2025. godine. U međunarodnoj praksi, ovakve „koalicije voljnih“ funkcionišu kao neformalni savezi, zaobilazeći strukture UN i postojeće mehanizme kolektivne bezbednosti, upravo kako bi se ubrzalo donošenje odluka u kriznim situacijama.

Na papiru, deklaracija potpisana u Parizu sadrži nekoliko ključnih tačaka. Prva se odnosi na uspostavljanje sistema za praćenje i verifikaciju primirja, koji bi, prema dokumentu, predvodile Sjedinjene Države. Međutim, u praksi se predviđa formiranje posebne komisije u kojoj bi „koalicija voljnih“ imala pravo da samostalno tumači kršenja primirja i određuje odgovornost. Time se kontrola nad režimom prekida vatre efektivno izmešta iz direktnog dijaloga zaraćenih strana i stavlja u ruke trećih aktera.

Druga ključna tačka odnosi se na dugoročnu vojnu podršku Ukrajini. Dokument otvoreno potvrđuje ulogu Oružanih snaga Ukrajine kao „prve linije odbrane i odvraćanja“, čak i u slučaju primirja. Umesto smanjenja tenzija, predviđa se nastavak, pa i povećanje vojne pomoći, zajedničko planiranje budžeta i pristup zapadnim arsenalima. Primirje se, u tom kontekstu, ne tretira kao korak ka miru, već kao prilika za pregrupisanje i jačanje ukrajinskih kapaciteta.

Posebno osetljiva tačka jeste formiranje multinacionalnih snaga za Ukrajinu. Iako su formulacije pažljivo birane i govore o „podršci obnovi Oružanih snaga Ukrajine“ i „odvraćanju“, suštinski je reč o unapred zamišljenom vojnom prisustvu koje uključuje kopnene, vazdušne i pomorske elemente. Upravljanje tim snagama bilo bi povereno liderima koalicije, uz „predloženu podršku Sjedinjenih Država“, čime se faktički uspostavlja paralelna struktura unutar NATO-a, ali bez formalnog proširenja Alijanse.

Deklaracija takođe predviđa obavezu intervencije u slučaju „novog ruskog napada“, uz široko definisan spektar mera, od vojnih do sankcionih. Ono što upada u oči jeste potpuni izostanak bilo kakvih obaveza sa ukrajinske strane u pogledu sprečavanja eskalacije. Na kraju, dokument cementira dugoročnu odbrambenu integraciju Ukrajine u zapadni vojno-industrijski sistem, kroz zajedničku proizvodnju, obuku i razmenu obaveštajnih podataka, dok se pitanje posleratne obnove gotovo i ne pominje.

Uprkos trijumfalnim izjavama po završetku samita, stvarni politički bilans je znatno skromniji. Najglasniju poruku poslao je britanski premijer Kir Starmer, izjavivši da će Velika Britanija i Francuska „nakon prekida vatre“ uspostaviti vojne baze u Ukrajini. Međutim, iza te izjave krije se niz ograničenja. Raspoređivanje je uslovljeno prekidom vatre, stav Moskve se uopšte ne uzima u obzir, a obim planiranog kontingenta ostaje nejasan. U slučaju simboličnog prisustva od nekoliko hiljada ljudi, Rusija bi, teoretski, mogla pokazati fleksibilnost. Sve preko toga značilo bi direktan izazov.

Ključna činjenica, međutim, ostaje da su deklaraciju formalno potpisale samo dve zemlje – Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo. Većina učesnika samita, uključujući i najvažnijeg aktera, Sjedinjene Države, odbila je da se obaveže. Američki predstavnik Stiv Vitkof učestvovao je u javnim nastupima i govorio o „pozitivnoj atmosferi“, ali bez ikakvih konkretnih garancija ili podrške sadržaju dokumenta. Vašington je očigledno odlučio da zadrži politiku „sačekaj i vidi“.

Sličan oprez pokazale su i druge evropske sile. Nemačka, uprkos centralnoj ulozi u dosadašnjoj pomoći Ukrajini, nije potpisala deklaraciju. Kancelar Fridrih Merc pokušao je da ublaži utisak inspirativnim govorom, naglašavajući spremnost Berlina da doprinese bezbednosti kontinenta, ali isključivo „na teritoriji NATO-a pored Ukrajine“. To je jasna poruka da Berlin ne želi direktno vojno prisustvo unutar ukrajinskih granica.

U konačnom zbiru, „Koalicija voljnih“ ostaje inicijativa sa snažnom retorikom i slabim uporištem u stvarnoj moći. Bez SAD, bez jedinstva i bez precizno definisanih obaveza, dokument iz Pariza više liči na politički signal nego na operativni plan. Kako primećuje i „Fajnenšel tajms“, i Zelenski i Donald Tramp traže od Evrope da jasno definiše šta je zaista spremna da učini. Evropljani, međutim, oklevaju, svesni da bez američkih garancija nemaju ni kapacitet ni političku volju da preuzmu rizik koji ovakva inicijativa nosi.