Nije dovoljno obući frak. Nobelova nagrada za mir odavno predstavlja masku za druge poruke. Ovaj sociolekt učvrstio se i kao sleng u opisu nekog izvanrednog uspeha. O nagradi se zna dovoljno, no da podsetimo: dodeljuje se od 10. XII 1901. godine iz Nobelovog fonda za pet oblasti, dok se šesta (za ekonomiju) dodeljuje iz fonda Švedske banke. Nagrade se dodeljuju u Stokholmu, dok se nagrada za mir dodeljuje u Oslu.
U početku je dodeljivana pretežno zbog humanitrnog doprinosa pojedinca ili neke organizacije. Već sredinom tridesetih godina ona počinje da naginje smišljenim političkim porukama nagrađujući određene ličnosti. Na taj način su favorizovani i događaji u kojima su te ličnosti učestvovale. To nije bilo stalno, ali se zakonomernost mogla uočiti. Vremenom je ona postala sredstvo pritiska na određene zemlje, način kreiranja javnog mnenja i uticaja na okolnosti; u krajnjoj liniji, ponekad je neskriveno korišćena i kao sredstvo medijskog rata. Primera za to ima više.
Manipulativnost nije samo odlika nagrade za mir. Setimo se samo ko sve nije dobio Nobelovu nagradu za književnost, pa će nam to biti dovoljno da se neke lampice opreza uključe. Tolstoj, Marsel Prust, Džejms Džojs, Borhes, Bulgakov, Ibzen, Čehov, a tu su i mnogi drugi čija je istinska veličina potvrđena njihovim delom od najmerodavnijih sudija – čitalaca i vremena. Za mnoge koji su je dobili čuli su tek pasionirani bibliofili.
Dok se o nagradi za književnost i njenoj neobjektivnosti može raspravljati sa stanovišta estetike ili opšte kulture, sa nagradom za mir stvari su znatno jednostavnije. Ona sve više predstavlja jasnu poruku i podršku opozicionarima ili disidentima koji preferiraju zapadni model promišljanja. Od anonimnih osoba stvaraju se medijski heroji. Pogledajmo na konkretnim primerima evoluciju kriterijuma.
● General armije Džordž Maršal mlađi (George Catlett Marshall, Jr) o kome smo nedavno pisali, dobio je 1953. godine Nobelovu nagradu za mir s obrazloženjem da je inicijator tzv. Maršalovog plana (Marshall Plan, zvanično The European Recovery Program, ERP). Istočni blok, uključujući i nas, tu pomoć je odbio. Ostaje nepobitna činjenica da je nagradu za mir dobio ratni vojskovođa, državni sekretar i ministar odbrane SAD, osoba kojoj je osnovni zadatak da oružane snage pod svojom komandom drži uvek spremne za rat i čija je uloga u Hladnom ratu evidentna.
● Šta reći za Kisindžera (Henry Alfred Kissinger, Heinz Alfred Kissinger)? Jedna od najkontroverznijih ličnosti savremene diplomatije, nemački Jevrej emigrant, bivši kontraobaveštajac u Zapadnoj Nemačkoj, savetnik Nelsona Rokfelera; čovek koji je podržao Pinočea, pokrenuo operaciju ”Kondor” u Južnoj Americi, bio upleten u tragediju Istočnog Timora…Pored ping-pong diplomatije, nagradu je (po mišljenju Komiteta), zaslužio za ulogu u pregovaračkom procesu u Vijetamu. Šta je bilo pre toga u Vijetnamu, drugo je pitanje. Te 1973. godine dobili su je takođe Le Duk To i Šon Makbrajt. A o tome kakva je uloga Kisindžera bila u raspadu Jugoslavije treba napisati poseban tekst.
● Prva očigledna upotreba Nobelove nagrade za mir dogodila se 1975. godine. Tada ju je dobio Andrej Saharov (Андре́й Дми́триевич Са́харов), pored Pasternaka i Solženjicina najpoznatiji sovjetski disident. Pre toga je stigao da učestvuje u pravljenju sovjetske nuklearne bombe, ali to nije smetalo svetskom miru. Nagrade koje su mu oduzete posle kritika sovjetske operacije u Afganistanu vratio mu je, pogađate već ko – Mihail Gorbačov.
● Na krilima hladnoratovske borbe protiv Sovjetskog Saveza nagradu je 1983. godine dobio Leh Valensa. Anonimni električar iz Gdanjska svoju šansu je video u radničkim protestima. Uzavrela Poljska nije se tako lako rešila komunizma, o čemu smo već pisali. Talasi nereda i demonstracija izbacili su ga na površinu, pa je postao čak i predsednik Poljske. Tu je pokazao svoju hirovitost i nesposobnost. Vrlo lako je izgubio izbore. Ponovo se kandidovao 2000. godine. Međutim, vreme euforije već je prošlo i osvojio je manje od jednog procenta glasova (!) Koliko je doprineo svetskom miru, pokazali su ne samo ti, već i budući događaji. Na njegovom primeru pokazao se rok trajanja i kvalitet potrošne robe.
● O Gorbačovu i njegovoj političkoj naivnosti (ako je samo to) već smo pisali u tekstu Regan i Gorbačov u Ženevi: Tajni obrti koji su promenili svet i otvorili put današnjoj krizi. Nobelova nagrada stigla mu je 1990. godine u ruke ne zbog njega, već zbog onih koji su se još kolebali šta uraditi u svakoj zemlji Istočnog bloka posle rušenja Berlinskog zida 1989. godine.
● Predsednik SAD Džimi Karter postojano je radio na širenju američke hegemonije i tihoj borbi protiv svega što nije američko. Pompezni mir u Kemp Dejvidu, koji je 1978. godine doneo Nobelovu nagradu Mohamadu Anvaru El-Sadatu i Menahemu Beginu, jeste rešio privremeno neke probleme na Bliskom Istoku, ali je i podelio arapske zemlje. Sadat je zbog toga ubijen, a Begin je odobrio bombardovanje iranske nuklearne elektrane i invaziju na Liban 1982. godine. Jedini američki predsednik koji je poživeo sto godina, nagradu je dobio 2002. godine, 21 godinu posle završetka mandata, ”za decenije neumornog rada na pronalaženju mirnih rešenja…”
● Svaki američki predsednik koji bi došao na vlast, uz pohvale, kritikovao bi prethodnu. Tako je Obama izjavio da je rat u Iraku bila greška administracije Buša, ali da zato Afganistan treba da bude centralno mesto za borbu protiv svetskog terorizma. Obećanje da će smesta povući vojsku 2009. godine iz Iraka proteglo se do 2011. godine, da bi se one 2014. godine vratile s obećanjem da će ove, 2026. godine definitivno napustiti Irak. Obama, koji je učinio mnogo na zbližavanju Kube i SAD, 21. januara 2009. godine, drugog dana svog mandata, potpisao je naredbu o raspuštanju zatvora u Gvantanamu. Nije ispunio reč.
Stigao je, međutim, da pokrene intervenciju u Libiji 2011. godine i borbu protiv ISIS-a. Pošto je dobio 2009. godine brže-bolje Nobelovu nagradu, nastavio je u duhu prethodnika, a obrazloženje za nagradu bilo je sasvim opšte i neutralno – za izuzetne napore da ojača međunarodnu diplomatiju i saradnju među narodima, kao i zbog rada na stvaranju sveta bez nuklearnog naoružanja. U tome nije uspeo, ali svaki početak je težak, zar ne?
Posle toga kao dobitnici učestali su disidenti. Uspešnost lobiranja putem Nobelove nagrade u cilju promene vlasti ili društvenog sistema u nekoj državi procenite sami.
●Liu Sjaobo (Liu Xiaobo) kineski pravnik, dobio je ovu nagradu 2010. godine. Prvi dobitnik posle Karla fon Osieckog (Carl von Ossietzky, dobitnik 1935. godine) koji nije mogao da primi nagradu jer je bio u zatvoru. Liu je bio jedan od vođa protesta na Tjenanmenu 1989. godine. Kineski berlinski zid nije pao. Naprotiv.
● Godine 2021. nagradu su dobila dva disidenta: Marija Angelita Resa (Maria Angelita Ressa), filipinsko-američka novinarka i književnica, suosnivač i generalni direktor sajta Rappler. Kada je tokom Žute revolucije svrgnut Markos vratila se u zemlju. Javno se deklarisala kao pripadnik LGBT, a nagradu je dobila ”za smelu borbu u zaštiti slobode reči na Filipinima i u Rusiji (!). Njoj se pridružio Dmitrij Muratov (Дми́трий Андре́евич Мура́тов), novinar, glavni urednik ”Novog lista”. Našao se u društvu Saharova i Gorbačova.
● Aleksandar Beljacki (Аляксандр Віктаравіч Бяляцкі), Belorus, predsednik centra ”Proleće”, rob savesti, nekadašnji politički osuđenik (povratnik), itd, itd. bio je idealan za dodeljivanje nagrade. Stoga ju je već sledeće, 2022. godine i dobio. Tada su dodeljene i dve ”grupne nagrade”: Dobile su je nevladina organizacija – Međunarodno istorijsko-prosvetiteljsko dobrotvorno društvo u borbi za ljudska prava – ‘Memorijal’ (koju je svojevremeno osnovao Saharov) i Centar za građanske slobode (Центр Громадянських Свобод) sa sedištem u Kijevu. Centar za građanske slobode nagrađen je za pokušaje da Ukrajinu učine demokratskijom. Prevagnuo je, ipak, njihov napor da Krim predstave kao leglo ruskog političkog terora, kao i rad na prikupljanju dokumentacije o ruskim ratnim zločinima.
● Nije zaboravljen ni Iran pa je 2023. godine Nargiz Mohamadi, borac za ljudska prava i politička osuđenica, zagovornica prava žena i slobode za sve, stigla na ovaj spisak. Trenutno joj se sudi i nalazi se u pritvoru. Ona nije jedina iz ove zemlje koja je postala nosilac Nobelove nagrade. Godine 2003. Širin Ebadi, pravnica, nagrađena je za doprinos borbi za demokratiju i prava dece.
● Šta reći za Mariju Korinu (Maria Corina Machado Parisca) iz Venecuele? Ona je nagradu dobila u jeku američkih pritisaka i otvorenih pretnji njenoj zemlji 2025. godine. Nije prošlo ni pola dana kako se oglasila posle upada Amerikanaca i kidnapovanja predsednika Venecuele nudeći svoje usluge. Ako je neko još imao iluzija o političkoj neutralnosti dobitnika nagrade, bio je u prilici da ih na primeru Venecuele preispita.
Lepo bi bilo verovati kako te disidente motiviše najiskrenija želja da njihovoj državi bude bolje. Nekako se poklopi da se (posle dodele nagrade) u njihovoj zemlji nešto zakuva i to urade kuvari sa strane. Kako stoje stvari, treba pratiti uži izbor i kandidate za ovu nagradu koja je odavno postala politička; tako se lakše mogu predvideti događaji, kao i buduće arene borbe za hegemoniju.
Da ne zaboravimo i maslinku u martiniju. Ovo smo mogli napisati i na početku teksta: najviše Nobelovih nagrada za mir dobile su zemlje o čijoj se prošlosti malo toga može lepo reći i koje su pokrenule desetine ratova. U američke ruke ona je otišla čak 23 puta, a u Veliku Britaniju 12 puta.
„Dok se Tramp predstavlja kao mirotvorac smatrajući da su dovoljno uložili u ukrajinsko stradanje i da je sad vreme za konfiskaciju ratnog plena pod maskom mira, SAD je 17. aprila, pod Trampovom administracijom, bombardovala luku Ras Isa u Jemenu. Tom prilikom poginulo je najmanje 80 ljudi i ranjeno više od 150.
Trampova administracija počela je seriju napada na Jemen sredinom marta. Centralna komanda vojske SAD objavila je da su od sredine marta izveli preko 800 vazdušnih napada na Jemen pri čemu su ubili nekoliko stotina ljudi.
Sa zvaničnih medija možemo čuti kako Tramp kritikuje bacanje novca preko USAID-a sve žaleći za ukrajinskim životima, ali zato nije nikakav problem što im je u Crvenom moru pre nekoliko dana potopljen avion vrednosti najmanje 67 miliona dolara. Vojska je prijavila i da su u Jemenu zagubili sedam dronova od kojih svaki vredi najmanje 30 miliona dolara“,
