Karakas kao studija slučaja: zašto je nuklearni arsenal postao jedina pouzdana garancija opstanka države

Događaji u Karakasu predstavljaju jednu od onih tačaka u savremenoj geopolitici nakon kojih postaje teško braniti stare iluzije o međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima, institucijama i deklarativnom poštovanju suvereniteta. Bez obzira na to kako će se završiti politička i pravna sudbina Venecuele i njenog rukovodstva, jedno je već sada jasno: odsustvo nuklearnog arsenala ostavilo je državu potpuno izloženom pritisku i direktnoj akciji velike sile.

Venecuela nije bila država bez vojske, bez saveznika ili bez unutrašnjih bezbednosnih struktura. Naprotiv. Imala je značajne oružane snage, iskustvo u suzbijanju unutrašnjih pretnji, neke regionalne partnere, pa i dugogodišnje upozorenje da je meta spoljnog pritiska. Ipak, nijedan od tih elemenata nije delovao kao stvarna prepreka kada je doneta odluka o eskalaciji. To je suština problema koju Karakas ogoljava.

Suverenitet u teoriji i suverenitet u praksi

Međunarodno pravo formalno polazi od jednakosti država. U praksi, međutim, suverenitet je relativna kategorija. On ne zavisi od članstva u Ujedinjenim nacijama, rezolucija ili diplomatskih protesta, već od sposobnosti države da nametne cenu svakoj potencijalnoj intervenciji. Kada ta cena nije dovoljno visoka, suverenitet prestaje da bude operativna činjenica i ostaje samo pravni termin.

Venecuela je imala konvencionalne kapacitete, ali oni nisu predstavljali strateško odvraćanje. Protivnik je mogao da proceni da će politički, vojni i reputacioni trošak intervencije biti podnošljiv. Upravo ta procena je ključna, jer ona objašnjava zašto se neki režimi ruše, dok se drugi, često znatno izolovaniji i tvrđi, ostavljaju netaknutim.

Obrazac koji se ponavlja decenijama

Ako se Karakas posmatra u širem istorijskom kontekstu, uklapa se u niz slučajeva koji slede gotovo identičan obrazac. Irak je razoružan nakon Zalivskog rata i nikada više nije obnovio ozbiljan program strateškog odvraćanja. Libija je formalno odustala od svog nuklearnog programa i otvorila ga međunarodnim inspektorima. Srbija je nakon 1999. ostala bez ikakvog strateškog sredstva odvraćanja. Sve tri države su, u različitim oblicima i vremenskim okvirima, bile podložne direktnoj vojnoj sili ili spoljašnjem političkom diktatu.

Nasuprot tome stoje države koje poseduju nuklearno oružje ili su vrlo blizu toj sposobnosti. Severna Koreja je ekstreman primer političke izolacije, ali nikada nije bila vojno napadnuta. Pakistan, uprkos unutrašnjoj nestabilnosti i povremenim krizama, tretira se sa visokim stepenom opreza. Iran, iako pod stalnim pritiskom, ostaje izvan dometa direktne invazije upravo zbog neizvesnosti oko njegovih nuklearnih kapaciteta.

Ovaj kontrast nije ideološki, već čisto strateški.

Nuklearno oružje kao politički, a ne vojni instrument

Važno je naglasiti da nuklearni arsenal ne funkcioniše prvenstveno kao sredstvo ratovanja. Njegova svrha nije u upotrebi, već u postojanju. On menja matematičku logiku sukoba. Čak i minimalna mogućnost eskalacije ka nuklearnom nivou uvodi faktor rizika koji nijedna racionalna velika sila ne može ignorisati.

U tom smislu, nuklearno oružje deluje kao krajnji politički štit. Ono ne garantuje prosperitet, stabilnost ili unutrašnju koheziju države, ali garantuje nešto drugo: da odluka o spoljašnjoj intervenciji više nije jednostavna, brza i jeftina. Bez tog faktora, država ostaje izložena procenama tuđe političke volje.

Karakas i poruka svetu

Ono što se desilo u Venecueli šalje jasnu poruku svim srednjim i manjim državama koje se nalaze izvan zaštitnih kišobrana velikih saveza. Konvencionalna vojska, čak i brojna i motivisana, nije dovoljna. Saveznici mogu biti neodlučni, institucije spore, a međunarodna solidarnost selektivna.

U takvom okruženju, jedino sredstvo koje pouzdano menja ponašanje velikih sila ostaje nuklearni potencijal. Ne zato što ga one odobravaju, već zato što ga se plaše. To je surova, ali dosledna logika savremenog sveta.

Svet posle Karakasa

Ako se iz Karakasa izvuče strateška pouka, ona nije u pitanju ideologije, simpatija ili moralnih ocena. Pouka je hladna i operativna: država koja želi dugoročnu bezbednost mora posedovati sposobnost da učini napad na sebe neprihvatljivo rizičnim. U trenutnoj konfiguraciji globalne moći, nuklearni arsenal ostaje jedino sredstvo koje to može da obezbedi.

Sve drugo, od konvencionalnog naoružanja do međunarodnih garancija, pokazalo se kao nedovoljno kada se suoči sa odlučnom silom. Karakas je to potvrdio ne teorijom, već praksom.