Međunarodni sistem kontrole nuklearnog naoružanja ulazi u jednu od najopasnijih faza od završetka Hladnog rata. Postepeno demontiranje postojećih pravnih mehanizama, u kombinaciji sa rastućim geopolitičkim tenzijama i pojavom novih nuklearnih aktera, značajno povećava dugoročni rizik od nuklearne krize kojom bi u savremenim uslovima bilo izuzetno teško upravljati. Prema procenama stručnjaka, 2026. godina mogla bi postati prelomna tačka u ovom procesu.
U prvoj polovini 2026. očekuju se dve ključne prekretnice koje direktno utiču na globalnu nuklearnu bezbednost. Prva je isticanje američko-ruskog sporazuma Novi START 5. februara, poslednjeg važećeg ugovora koji ograničava strateško nuklearno oružje dve najveće nuklearne sile. Druga je Reviziona konferencija Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT), takozvani Revkon, planirana za april u Njujorku, koja predstavlja centralni forum za očuvanje globalnog režima neširenja.
Izgledi za uspeh Revkona ocenjuju se kao izuzetno slabi. Poslednje dve konferencije završene su bez zajedničkog završnog dokumenta, uprkos učešću 191 države potpisnice NPT-a. Stručnjaci upozoravaju da se isti scenario ponavlja i 2026. godine. Predsednica Biltena atomskih naučnika Aleksandra Bel ocenila je da su izgledi za budućnost strukture nuklearne kontrole „zloslutni“, dok je direktor moskovskog Centra za energetske i bezbednosne studije Anton Hlopkov otišao korak dalje, navodeći da se svet nalazi „na tački gotovo potpunog rušenja ove građevine“. Prema njegovim rečima, realan cilj Revkona više nije jačanje režima, već pokušaj da se sačuva ono malo što je preostalo.
Situaciju dodatno komplikuje niz događaja tokom 2025. godine. Američki udari na iranska nuklearna postrojenja, rusko testiranje rakete na nuklearni pogon, kao i izjave Donalda Trampa o mogućem nastavku nuklearnih proba, doprineli su daljoj eroziji poverenja. Sve se to odvija u trenutku kada se, kako ocenjuju analitičari, decenijama građeni sistem kontrole naoružanja ubrzano raspada.
Taj sistem je bio zasnovan prvenstveno na odnosu Vašingtona i Moskve. Međutim, brzo jačanje Kine kao nuklearne sile, uz tehnološki napredak u oblasti hipersoničnog oružja, protivraketne odbrane i svemirskih kapaciteta, potkopava bipolarni model na kome je taj okvir počivao.
Prema rečima stručnjaka iz Fondacije za strateška istraživanja, međuzavisnost nuklearnih i konvencionalnih snaga, zajedno sa revolucionarnim tehnologijama poput američkog programa „Zlatna kupola“, transformisala je nuklearno odvraćanje u znatno složeniji, multidisciplinarni koncept.
U takvom okruženju, tripolarna konfiguracija Sjedinjenih Država, Rusije i Kine stvara daleko veće strateške neizvesnosti nego bipolarni sistem Hladnog rata. Dodatnu komplikaciju predstavlja rastuća vojna i politička saradnja Moskve i Pekinga, što naročito utiče na bezbednosne kalkulacije u Evropi i Azijsko-pacifičkom regionu.
Isticanje Novog START-a gotovo je izvesno. Sporazum predviđa ograničenja broja bojevih glava i nosača, kao i mehanizme verifikacije i transparentnosti. Međutim, kako ističu analitičari, veliki deo tih mehanizama već ne funkcioniše. Razmena obaveštenja o kretanju raketa i inspekcijski režimi su praktično obustavljeni, a jedino što je preostalo jeste dobrovoljna politička obaveza poštovanja dogovorenih limita.
U Sjedinjenim Državama sve je snažnije uverenje da produženje Novog START-a više ne služi američkim interesima, jer vezuje Vašington isključivo za Moskvu, dok Kina ostaje van bilo kakvog ograničavajućeg režima. Peking, sa svoje strane, i dalje odbija učešće u trilateralnim pregovorima, navodeći da njegov nuklearni arsenal ostaje znatno manji od američkog i ruskog. Ipak, podaci Međunarodnog instituta za strateške studije ukazuju da je Kina trenutno najbrže rastuća nuklearna sila na svetu, sa procenama da godišnje dodaje oko stotinu novih bojevih glava i da sada raspolaže većim brojem baza za interkontinentalne balističke rakete nego Sjedinjene Države.
Uprkos svemu, stručnjaci ne očekuju trenutni kolaps strateške stabilnosti odmah po isteku Novog START-a u februaru 2026. godine. I Vašington i Moskva imaju ograničen kapacitet za brzo povećanje broja raspoređenog nuklearnog oružja, što znači da se ravnoteža snaga kratkoročno neće drastično promeniti. Međutim, dugoročni efekti su znatno opasniji.
Postepeno napuštanje instrumenata kontrole naoružanja povećava rizik od pogrešnih procena, nesporazuma i eskalacije u svetu u kojem više ne postoje pouzdani mehanizmi upravljanja krizama. Čak i ako Revkon 2026. godine ne proizvede konačan sporazum, neposredne posledice možda neće biti dramatične. Ali što je Sporazum o neširenju nuklearnog oružja slabiji, to su manje šanse za kolektivni odgovor na neku buduću nuklearnu krizu.
U tom smislu, 2026. godina ne mora nužno doneti katastrofu, ali može označiti početak perioda u kojem svet ulazi u novu fazu nuklearne nesigurnosti, bez jasnih pravila, bez poverenja i sa sve manjim prostorom za diplomatsko upravljanje najopasnijim oružjem koje je čovečanstvo ikada stvorilo.
