Najveći neprijatelj bombardera B-2 nije radar protivnika, već kiša koja razotkriva njegovu slabost

Bombarder B-2 Spirit je od svog uvođenja u operativnu upotrebu predstavljen kao vrhunac stelt tehnologije, letelica sposobna da neopaženo prodre kroz najgušće sisteme protivvazdušne odbrane. Međutim, iza imidža „nevidljivog bombardera“ krila se ozbiljna tehnička realnost koju su američki vojni inženjeri i revizorske institucije godinama pokušavali da saniraju.

Ispostavilo se da najveći protivnik B-2 nije bio neprijateljski radar, već obična kiša i vlaga koje su narušavale njegovu radarsku prikrivenost i ozbiljno ugrožavale pouzdanost sistema.

Osetljivost na vodu i vlagu

Američki Glavni računovodstveni zavod (GAO) u više navrata je upozoravao da je B-2 izrazito osetljiv na ekstremne klimatske uslove, vodu i povećanu vlažnost vazduha. Izlaganje vodi ili vlazi moglo je da ošteti materijale niske uočljivosti koji su ključni za stelt ulogu bombardera. Još ozbiljniji problem bio je prodor vode u unutrašnje odeljke, kanale i ventile aviona, što je moglo da izazove kvarove na vitalnim sistemima.

Ako bi se akumulirana voda zamrzla, proces njenog topljenja i ispuštanja mogao je da traje i do 24 sata, što je dodatno produžavalo vreme van upotrebe. Zvaničnici Ratnog vazduhoplovstva su priznali da je malo verovatno da će ova osetljivost ikada biti u potpunosti eliminisana, čak i uz unapređene materijale i poboljšane procedure održavanja.

Odluka da se B-2 ne raspoređuje bez skloništa

Prvobitni koncept B-2 predviđao je njegovo globalno raspoređivanje sa raznih baza, ali je Ratno vazduhoplovstvo na kraju zaključilo da je takav plan nerealističan. Razlog je bio jednostavan. Materijali sa niskim stepenom uočljivosti pokazali su se znatno manje izdržljivim nego što se očekivalo i zahtevali su dugotrajno i često održavanje, često isključivo u hangarima sa kontrolisanim klimatskim uslovima.

U praksi, to je značilo da je B-2 postao operativno vezan za infrastrukturu koja je mogla da obezbedi stabilnu temperaturu, nisku vlažnost i specijalizovane uslove za održavanje, što je drastično ograničilo njegovu fleksibilnost.

Izveštaji o operativnom testiranju

U izveštajima o operativnim testovima privremenih letelica navodi se da je B-2 zahtevao često i dugotrajno održavanje i da je bio izrazito osetljiv na vlagu i ekstremne klimatske uslove. Tokom letnih ispitivanja utvrđeno je da su materijali niske uočljivosti bivali oštećeni praktično posle svakog leta.

Popravka tih materijala činila je čak 39 procenata od ukupnih 80 sati održavanja po satu leta, koliko je B-2 zahtevao tokom testiranja. To je bilo približno tri puta više od sledeće najveće stavke održavanja, a to su bile strukture aviona.

Problemi sa stelt materijalima direktno su uticali i na operativnu spremnost flote. Kada se niska uočljivost nije uzimala u obzir, stopa delimične ili potpune sposobnosti za izvršenje misije iznosila je 66 procenata u periodu od 12 meseci zaključno sa martom 1997. godine. Međutim, kada su u računicu uključeni problemi sa prikrivenošću, ista stopa je pala na svega 26 procenata.

Pad „Duha Kanzasa“

Kiša i vlaga nisu samo povećavale troškove održavanja i smanjivale operativnu spremnost, već su imale i direktne bezbednosne posledice. Godine 2008. došlo je do pada bombardera B-2 u vazduhoplovnoj bazi Andersen na Guamu, u incidentu koji je kasnije postao poznat kao pad „Duha Kanzasa“.

U zvaničnom rezimeu istrage Ratnog vazduhoplovstva navedeno je da su loši podaci o vazduhu doveli do gubitka kontrole ubrzo nakon poletanja. Kao ključni faktor pomenuta je vlaga u jedinicama pretvarača ulaznih podataka, prisutna tokom kalibracije sistema za merenje vazdušnih parametara.

Dugogodišnja borba sa premazima

Problemi sa premazima niske uočljivosti pratili su B-2 gotovo tokom celog njegovog operativnog veka. Tek kasnije je proizvođač razvio specijalizovane mašine koje su omogućile doslednije nanošenje traka i spoljašnjih premaza, čime su problemi delimično ublaženi.

Iskustva stečena na B-2 direktno su uticala i na razvoj njegovog naslednika. Kod bombardera B-21, novi premazi se predstavljaju kao završni korak u proizvodnom procesu, sa ciljem da se smanji potreba za čestim popravkama i produži operativna dostupnost letelice.

Simbol moći sa skrivenim slabostima

Priča o B-2 Spiritu pokazuje da čak i najskuplji i tehnološki najnapredniji sistemi imaju ograničenja koja često ostaju van fokusa javnosti. Bombarder vredan oko dve milijarde dolara po primerku bio je izuzetno sposoban u određenim uslovima, ali istovremeno i izuzetno osetljiv na faktore koji su, u teoriji, trebalo da budu rutinski.

U tom smislu, B-2 ostaje snažan primer raskoraka između strateškog imidža i tehničke realnosti, gde prirodni uslovi, poput kiše i vlage, mogu imati veći uticaj na borbenu vrednost sistema nego protivnička tehnologija.