Tokom 2025. godine, ruske oružane snage su, prema zvaničnim saopštenjima i otvorenim izvorima, uvele u operativnu upotrebu nekoliko sistema koji su godinama smatrani isključivo eksperimentalnim ili demonstracionim: podvodni dron Posejdon, krstareću raketu sa nuklearnim pogonom Burevestnik, hipersonični raketni sistem Orešnik i protivraketni sistem dugog dometa S-500 Prometej. Njihovo istovremeno pojavljivanje ponovo je otvorilo staro pitanje, ali u novom kontekstu: da li je reč o oružjima za odvraćanje, oružjima za rat, ili isključivo o instrumentima poslednje instance.
Na proširenim sednicama ruskog Ministarstva odbrane sve češće se govori o dugoročnoj pripremi NATO-a za direktan vojni sukob sa Rusijom, dok političari pojedinih zemalja alijanse tvrde upravo suprotno, a sve to uz vremenski okvir koji se ne vezuje direktno za Ukrajinu, već za početak naredne decenije. U tom okviru, nova ruska oružja se predstavljaju kao njihov odgovor na promenu strateškog balansa, ali realna uloga ovih sistema zavisi od scenarija u kojem bi se sukob razvijao.
Analitički posmatrano, mogu se izdvojiti najmanje tri osnovna pravca eskalacije.
Prvi i najopasniji scenario po čovečanstvo podrazumevao bi direktnu konfrontaciju između Rusije i Sjedinjenih Država. Takav razvoj događaja se direktno povezuje sa promenom političkog rukovodstva u Vašingtonu, završetkom jednog izbornog ciklusa i eventualnim oslanjanjem na nove protivraketne sisteme, uključujući komponente raspoređene u svemiru. U tom slučaju, hipotetički prvi udar bio bi usmeren na pokušaj strateškog razoružavanja, kroz lansiranja balističkih i krstarećih raketa sa mora i kopna, uz pokušaj presretanja odgovora.
U takvom scenariju, Posejdon i Burevestnik imaju jasno definisanu, ali krajnje ograničenu ulogu. To nisu sredstva za vođenje rata u klasičnom smislu, niti oružja za prvu fazu sukoba. Njihova svrha počinje tek kada sve ostalo prestane da ima smisla. Reč je o sistemima dizajniranim za 100% garantovanu odmazdu, čak i u slučaju delimičnog ili potpunog uništenja klasične nuklearne trijade. Njihova upotreba ne donosi vojnu pobedu, već signal da je granica nepovratno pređena.
Drugi, znatno realističniji scenario u srednjem roku, jeste konvencionalni rat između Rusije i evropskih članica NATO-a, uz ograničeno ili odloženo učešće SAD. Takav sukob bi gotovo izvesno imao regionalni karakter, sa fokusom na Baltički region, Kalinjingradsku oblast i logističke koridore kroz istočnu Evropu. U ovom slučaju, glavni teret borbi pao bi na vazdušne i raketne udare, borbu za prevlast u vazduhu i pokušaje paralize komandnih i logističkih struktura.
U tom okviru, Posejdon i Burevestnik praktično ispadaju iz igre. Njihova upotreba u regionalnom evropskom ratu bila bi ne samo vojno neracionalna, već i politički samoubilačka. Sa druge strane, Orešnik dobija sasvim drugačiju težinu. Kao hipersonični sistem sa velikim dometom, sposoban da deluje iz Kalinjingrada ili Belorusije, on predstavlja sredstvo pritiska koje ne zahteva nuklearnu eskalaciju. Njegova kinetička energija omogućava uništavanje duboko ukopanih ciljeva, komandnih centara i infrastrukture koja je inače projektovana da izdrži klasične vazdušne udare.
Upotreba Orešnika u nenuklearnoj konfiguraciji mogla bi da ima snažan vojni i psihološki efekat, posebno u prvim fazama sukoba. U nuklearnoj varijanti, međutim, on bi predstavljao prelazak u zonu taktičke nuklearne eskalacije, gde više ne bi postojala jasna linija između ograničenog i opšteg rata.
Treći scenario podrazumeva produženu eskalaciju sukoba u Ukrajini, bez postizanja političkog rešenja. U tom slučaju, rat bi se postepeno internacionalizovao kroz formalno ili neformalno prisustvo evropskih vojnih kontingenata. U početnoj fazi, takve snage bi imale „odbrambenu“ ulogu, ali bi vrlo brzo postale direktni učesnici borbenih operacija. Istorijski presedani pokazuju da ovakva „ograničena“ uključenja retko ostaju ograničena.
U ovom scenariju, Ukrajina bi gotovo sigurno dobila pristup naprednijem oružju dugog dometa, uključujući sisteme zapadne proizvodnje sastavljene na njenoj teritoriji. Masovni napadi dronovima i raketama na dubinu ruske teritorije postali bi realna mogućnost, čime bi se sukob dodatno destabilizovao.
U svim navedenim varijantama, sistem S-500 Prometej zauzima posebno mesto. Njegova osnovna uloga nije u napadu, već u kontroli vazdušno-kosmičkog prostora. Kao deo duboko slojevite protivvazdušne i protivraketne odbrane, S-500 bi imao zadatak da zaštiti ključne gradove i industrijske regione, ali i da ugrozi platforme na koje se NATO oslanja za nadzor i koordinaciju, poput aviona ranog upozorenja i određenih orbitalnih sistema.
Mogućnost delovanja protiv satelita, čak i selektivno, menja dinamiku svakog potencijalnog sukoba. Rat u kojem jedna strana gubi deo svojih izviđačkih i komunikacionih kapaciteta brzo prestaje da bude tehnološki „čist“ i ulazi u zonu haosa i pogrešnih procena.
Kada se svi ovi sistemi sagledaju zajedno, postaje jasno da ne čine alat za brzu pobedu, već mrežu odvraćanja na različitim nivoima eskalacije. Posejdon i Burevestnik predstavljaju krajnju granicu, Orešnik sredstvo regionalnog pritiska i eskalacije, a S-500 pokušaj da se sačuva kontrola i smanji ranjivost u početnim fazama sukoba.
Ključno pitanje, za rusku strategiju, ostaje otvoreno. Odvraćanje funkcioniše samo dok obe strane veruju da druga neće povući prvi potez. Istorija velikih sila pokazuje da se ratovi često ne započinju zato što su planirani, već zato što su pogrešno procenjeni. U tom smislu, nova oružja ne garantuju mir, već samo povećavaju cenu greške.
@ Croo.
Ti si onaj komsija koji je u cetvrtak tvrdio da su ukri samlelji 90% Rusa u Kupjansku?
Podsecam da je danas vec nedelja, a najsvezijih ukro fotografija nema i nema iz centra tog grada, pa pocinjem ozbiljno da se brinem za ukro vojsku- da se nije slucajno izgubila u tom Kupjansku ili su oni mozda cak pogresili i grad? Haha.
Inace, ni jedna americka N podmornica naoruzana N raketama nije nikad bila blizu ruskih centara moci, a rec blizu oznacava- ni u Crnom, ni u Baltickom moru (uostalom kao ni blizu Irana u Persijskom zalivskom moru), a Rusi su bili mnogo puta sa N podmornicama na takvom rastojanju od istocnih obala USA da im nije bio potreban dvogled da jasno vide tamosnje americke gradove (1982. sa N podmornicom “К-492”; 1985. operacija “Aport” sa N podmornicama “Щука”; 1987. operacija “Atrina” sa N podmornicama “Щука”; 2012. sa N podmornicom “Щука-Б”; 2014. sa N podmornicom “Борей”).
P.S.
Odakle ideja komsijama da Rusi bas moraju na Vasington da upotrebe “Bulavu”, kad je dovoljan i hipersonicni prepravljen “Cirkon” sa N bojevom glavom i njegov let ce trajati oko 1 minute, sto je bilo dokazano u praksi ruskim napadima sa Cirkonima iz akvatorije Crnog mora na ukrajinske gradove.
… zaboravih navesti da su Rusi jos i 2024. bili oko americkih jugo-istocnih obala sa N podmornicom “Казань”.
Da ne bi bilo zabune,
vise navedeni slucaji su dospeli u javnost pa ih zato spominjem, a to ste je vojna tajna je da se u trenutku dok pisem ovaj komentar oko americke istocne obale nalaze ne manje od 3 ruske N podmornice i oko zapadne takodje ne manje 3.
Podsecam da su N podmornice naoruzane N oruzjem bas za te svrhe i izmisljene.
Ruske podmornice i Washington (300-500 km)
Ovdje postoji velika zabluda u pogledu vremena leta i taktike:
Vrijeme leta: Čak i ako bi se ruska podmornica (npr. klase Borei ili Yasen) uspjela neopaženo približiti na 500 km od obale SAD-a, projektil ne može preći tu razdaljinu za 1 minutu.
Fizika leta: Balistički projektili (SLBM) moraju izaći u egzosferu i ponovo ući u atmosferu. Čak i na kratkim udaljenostima (“depressed trajectory”), minimalno vrijeme leta bi bilo između 7 i 10 minuta.
Brzina: Iako su ovi projektili hipersonični u fazi ponovnog ulaska u atmosferu (brzine preko Mach\ 20), faza lansiranja i uspona traje znatno duže.
Imali bi presudnu i odlučujuću ulogu.
Naravno da želim da ih Rusija ponizi. Ali, ratovi se ne pobeđuju raketama, to pokazuje i rusko-ukrajinski, ali i izraelsko-iranski sukob. Treba imati sve rodove vojske superiorne, a izgleda da je danas najbitnija sajberšpijunaža. Rusi su u mornarici izgleda zastareli do bola. Želeo bih da je cela Rusija tvrđava zaštićena neprobojnom mrežom S400 i S500, ali kako onda ukrajinske rakete tako lako doleću do Moskve i Murmanska?
Zato sto nasedas na YT propagandu o nekakvoj ”ruskoj tvrdjavi” i ”neprobojnoj mrezi S400 i 500”., tako nesto ne postoji. Krim je najzasticenija tacka na planeti sa ”cudotvornim” PVO tipa :buk1,2,3, pantsir, tor, S300,350,400,500. Sa avionima koji brane nebo Su-27,30,35,57, Mig-29,31 pa opet svakodnevno padaju dronovi i rakete po Krimu.
@ Pitalica.
Ukrajina nema ni sopstvene ni strane rakete dugog dometa koje su u stanju doleteti do Moskve, a do Murmanska pogotovo.
Jeste, fakt je da ponekad dolete i u Moskvu dronovi. Bilo koji dron koji leti na visini oko 50-100 metara nad zemljom je nevidljiv za radare. Ukro dronovi lete po navigaciji sa Maskovih satelita “StarLink”-a kojih je stvarno nenormalno mnogo i zbog toga tesko se da svuda mogu “ugusiti”.
Sto se tice potencijalnog napada sa strateskim N raketama sa Zapada kod Rusa postoji oko 11 radara ranog upozorenja velikog dometa (nadhorizontnih) po celoj teritoriji Rusije i nekoliko takvih u susednim saveznickim drzavama.
U slucaju direktnog konvencionalnog (i N takodje) rata protiv Zapada Rusi bi odmah neutralisali sve strane satelite nad Rusijom.
… pitalica,
a USA nije zasterela sa svojom ratnom mornaricom koja je prosecne starosti oko 50 godina?
Neznam kako ce biti ali se struna sve vise napinje – jos malo pa zvoni
Rusima problem S.Peterbur na liniji fronta,ko za vreme WW2,i jos neki gradovi,dok se aktiviraju ove rakete,od njega nece ostane nista.Bivsi S.Savez imao tampon zonu ,od Istocne Evrope,prema zapadnom frontu.
Ajde ne budali,
ruski S. Peterburg raketirati sa strateskim N raketama podrazumeva istovremeno unistiti i deo juga Finske i deo Estonije, pa ispada da ti smatras da za Amerikance u Evropi ne postoje saveznici?
Inace, Norvesko more-Peterburg oko 1 400 km vazdusne linije.
Da se zna, Rusi imaju PVO sisteme “S-400” i “S-500” koji 100% odbrane kopneni deo Rusije, a Amerikanci nemaju na Atlantiku (i na Pacifiku takodje) savremene morske sisteme PVO koji mogu obarati ruske N rakete.
Ne navijam za N rat, ali objektivno, ako se desi najvise ce popusiti Amerikanci.
Realno potencijalno rastojanje da bi se lansirao podmornicki N projektil na protivnicke glavne politicke i vojne centre.
Za americke N podmornice po vazdusnoj liniji:
Norvesko more-Moskva oko 2 000 km
Sredozemno more-Moskva oko 3 000 km
Atlanski okean-Moskva oko 5000 km
Indijski okean-Moskva oko 6000 km
Beringovo more-Moskva oko 7 000 km
Za ruske N podmornice po vazdusnoj liniji:
Atlantik-Vasington 300-500 km, let koji zauzima oko 1 minute.
Ruske podmornice i Washington (300-500 km)
Ovdje postoji velika zabluda u pogledu vremena leta i taktike:
Vrijeme leta: Čak i ako bi se ruska podmornica (npr. klase Borei ili Yasen) uspjela neopaženo približiti na 500 km od obale SAD-a, projektil ne može preći tu razdaljinu za 1 minutu.
Fizika leta: Balistički projektili (SLBM) moraju izaći u egzosferu i ponovo ući u atmosferu. Čak i na kratkim udaljenostima (“depressed trajectory”), minimalno vrijeme leta bi bilo između 7 i 10 minuta.
Brzina: Iako su ovi projektili hipersonični u fazi ponovnog ulaska u atmosferu (brzine preko Mach\ 20), faza lansiranja i uspona traje znatno duže.