Kada se govori o najglasnijim zvucima u istoriji, instinktivno se pomisli na rat, eksplozije i savremeno oružje. Međutim, najmoćniji zvuk koji je Zemlja ikada proizvela nije nastao ljudskom rukom. Došao je iz prirode, iz utrobe planete, tokom erupcije vulkana Krakatau 1883. godine.
Taj događaj nije bio samo vulkanska eksplozija. Bio je akustični fenomen planetarnih razmera. Zvuk i udarni talas koji su tada nastali nisu se samo čuli, već su fizički prodrmali atmosferu, ostavljajući trag koji je nauka mogla da prati danima kasnije, hiljadama kilometara od izvora.
Zvuk, u svojoj suštini, predstavlja mehanički talas pritiska koji se širi kroz sredinu, najčešće vazduh. U svakodnevnom životu susrećemo se sa relativno slabim zvucima. Razgovor, saobraćaj, muzika ili industrijska buka deluju snažno na ljudska čula, ali su beznačajni u poređenju sa ekstremima koje priroda može da proizvede.
Erupcija Krakataua, koja se dogodila u oblasti današnje Indonezije, bila je toliko snažna da je stvorila udarni talas koji se širio atmosferom brže od zvuka. Barometri širom sveta zabeležili su nagle skokove pritiska, i to ne jednom, već više puta. Udarni talas je, prema savremenim analizama, obišao Zemlju najmanje četiri puta u periodu kraćem od 48 sati.
To je bio trenutak kada je čovečanstvo, iako bez savremene tehnologije, indirektno svedočilo nečemu što danas nazivamo globalnim akustičnim događajem. Instrumenti su pokazivali pravilne, ponavljajuće promene pritiska, kao da planeta diše u ritmu eksplozije koja se dogodila na drugom kraju sveta.
Procene intenziteta zvuka Krakataua i danas izazivaju rasprave. Ipak, većina naučnika se slaže da je u neposrednoj blizini erupcije zvučni pritisak bio daleko iznad granica ljudske percepcije. Smatra se da je nivo prelazio 180 decibela, što više nije zvuk u klasičnom smislu, već čisti udarni talas sposoban da razara strukture i trenutno uništi sluh.
Za poređenje, nivo bola kod ljudi počinje oko 120 decibela. Sve iznad toga dovodi do fizičkog oštećenja uha. Kod Krakataua, razmere su bile takve da se zvuk nije „slušao“, već je delovao kao sila.
Zanimljivo je da ne postoje neposredna svedočenja ljudi koji su „čuli“ samu eksploziju iz blizine. Razlog je jednostavan. U zoni maksimalnog udara, ljudsko uho nije moglo da preživi takav pritisak, dok su oni dalje čuli samo posledice, daleke detonacije koje su zvučale poput topovske paljbe ili grmljavine.
U naučnom smislu, Krakatau je postao prelomna tačka u razumevanju akustike i atmosferskih talasa. Pokazao je da zvuk može imati globalni domet i da se ponaša drugačije kada pređe granicu klasične akustike i uđe u zonu udarnih talasa.
Tokom 20. veka, ljudi su pokušavali da proizvedu slične efekte veštačkim putem. Nuklearni testovi u atmosferi stvorili su snažne zvučne i pritisne talase, ali nijedan od njih nije dokumentovan sa istom jasnoćom i globalnim dometom kao Krakatau. Razlika je bila i u tehnologiji merenja, ali i u samoj prirodi procesa.
Danas, ekstremni zvukovi se proučavaju u laboratorijama, industriji i vojnoj tehnologiji. Ispituju se granice materijala, vibracije konstrukcija i efekti pritiska na ljudsko telo. Paralelno s tim, nauka se bavi i zvucima koje ne čujemo, infrazvukom i ultrazvukom, koji imaju dubok uticaj na okolinu i biološke sisteme.
Krakatau ostaje simbol činjenice da najmoćnije sile ne dolaze uvek iz ljudskih sukoba. Ponekad dolaze iz same planete, podsećajući da Zemlja ima sopstvenu energiju, sopstveni „glas“, i da je sposobna da proizvede događaje koji prevazilaze sve što je čovek ikada stvorio.
Najglasniji zvuk u istoriji nije bio ratni poklič, niti eksplozija bombe. Bio je to vrisak planete.
