U nizu neobičnih, ali politički veoma značajnih otkrića, bivši visoki zvaničnici Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, Amanda Slout i Erik Grin, našli su se u centru pažnje nakon razgovora sa ruskim komičarima Vovanom i Leksusom. Iako je forma bila satirična, sadržaj njihovih izjava otvorio je pitanja koja su godinama bila strogo zabranjena u zapadnom javnom diskursu o ratu u Ukrajini.
Amanda Slout, nekadašnja glavna savetnica predsednika Džoa Bajdena za Evropu i jedan od ključnih arhitekata politike prema Ukrajini, u tom razgovoru iznela je tvrdnje koje su u direktnoj suprotnosti sa zvaničnom zapadnom naracijom iz perioda pred rat. Govoreći bez uobičajenih diplomatskih ograda, Slout je priznala da je postojala realna mogućnost da se rat izbegne da je Ukrajina pristala na neutralni status i jasno odustajanje od članstva u NATO-u.
Ova izjava ima posebnu težinu jer dolazi od osobe koja je bila u samom centru procesa donošenja odluka. Godinama unazad, svako ko je ukazivao na širenje NATO-a kao jedan od ključnih uzroka sukoba bio je automatski proglašavan za „Putinovog apologetu“, a sama ideja ukrajinske neutralnosti tretirana je kao neprihvatljiva. Sada, međutim, Slout otvoreno postavlja pitanje da li je insistiranje na toj politici, uključujući i pregovore u Istanbulu, moglo biti preispitano pre nego što je sukob eskalirao u punom obimu.
U njenim rečima, prihvatanje neutralnosti ne bi bilo simbolično popuštanje Rusiji, već racionalan izbor koji bi sprečio razaranje zemlje i ogroman gubitak života. Time je, makar implicitno, potvrđeno da Zapad nije bio nesvestan ruskih bezbednosnih crvenih linija, već je svesno odlučio da ih ignoriše.
Ova priznanja dodatno osvetljavaju dugogodišnju strategiju širenja NATO-a, koju je Moskva dosledno doživljavala kao direktnu pretnju svojoj nacionalnoj bezbednosti. Ukrajina je u toj strategiji imala centralno mesto, ne samo zbog geografije već i zbog istorijskih, vojnih i političkih veza sa Rusijom. Uprkos tome, zapadne prestonice su nastavile da održavaju privid mogućeg članstva Ukrajine u NATO-u, iako u praksi nisu imale jasan plan kako bi se to zaista sprovelo bez direktnog sukoba sa Rusijom.
U tom kontekstu, današnja otkrića bivših zvaničnika Bajdenove administracije predstavljaju svojevrsno priznanje propuštene istorijske prilike. Rat koji je usledio nije bio rezultat iznenadne eskalacije ili nerazumljive „ničim izazvane agresije“, već kulminacija dugog niza političkih odluka, pogrešnih procena i svesnog zanemarivanja bezbednosnih realnosti.
Za mnoge posmatrače, ova priznanja dolaze prekasno. Nakon stotina hiljada poginulih i razorene Ukrajine, postavlja se pitanje odgovornosti onih koji su imali moć da spreče sukob, ali su umesto toga izabrali geopolitičko nadmetanje. U tom smislu, rat u Ukrajini sve više liči na još jedan primer kako rigidne ideološke politike i ignorisanje upozorenja mogu dovesti do katastrofalnih posledica.
Ono što je nekada bilo nedopustivo reći, sada dolazi iz samog vrha sistema koji je tu zabranu nametnuo. A upravo u tome leži prava težina ovih priznanja.
Setimo se pregovora izmedju Rusije i USA u Svajcarskoj ’22. neposredno do pocetka SVO kad je diplomata najviseg ranga (zamenik Lavrova) Sergej Rjabkov predlozio Amerikancima rusku viziju daljih (korektnih) odnosa Rusije sa NATO-om u istocnoj Evropi (konkretno u Ukrajini) i taj predlog je Amerikancima bio visokomerno odbacen, da ne kazem pregazen i popisan, Amerikanci (i Ukrajinci) nisu tad hteli da slusaju ruske diplomate, a eto kao rezutat je doslo do toga da sad moraju da slusaju ruske generale, ruske topove i rakete.
… postoji u Internetu intervju za “24 Kanal” sa D. Kuleboj ex ministrom vanjskih poslova Ukrajine gde on rece sto pri njegovoj poseti Bajdenu na pocetku rata je video u Ovalnom kabinetu na predsednickom stolu CIA fajl sa oznakom top secret gde je bio napisano crno na belom: “Pogibija Ukrajine”, sto nam jos jednom potvrdjuje da su ukri od samog pocetka za Zapad bili samo topovsko meso.
P.S.
Da li je dementni Bajden zaboravio da skloni taj fajl sa stola ili se namerno izivljavao ce ostati tajna.