Dok dirižabli, posebna vrsta balona sa sopstvenim pogonom ponovo osvajaju nebo, podsetimo se najslavnijeg među njima. Reč je o letelici čija klasa se češće naziva cepelin, u čast konstruktora, grofa Cepelina (Ferdinand Adolf Heinrich August Graf von Zeppelin, 1838-1917). LZ 129 Hindenburg, izgrađen 1936. godine u Nemačkoj, tada je bio najveća letelica u klasi koja se uobičajeno nazivala dirižabl (fr. dirigeable – upravljajući).
Neznatno ju je po veličini prestigao poslednji klasični cepelin LZ 130 (Deutsches Luftschiff Zeppelin #130) napravljen 1939. godine. LZ 129 ime je dobio u čast prvog čoveka Vajmarske republike, Paula fon Hindenburga (Reichspräsident Paul Ludwig Hans Anton von Beneckendorff und von Hindenburg).
Nemačka se oporavljala od posledica Prvog svetskog rata, ubrzano se pripremajući za novi rat. Uporedo se bavila, javno i tajno, razvojem raznih letelica koje su često bile zakamuflirane kao komercijalni projekat. Preduzimljivi Nemci hteli su da skrate vreme prekookeanskih putovanja. Brodovi su putovali dugo, rizik nesreće je uvek bio oko njih, a izgradnja, eksploatacija i održavanje bili su skupi.
Dirižabli su bili u to vreme izgledno rešenje. Montiranje LZ 129 započelo je 1931. godine i trajalo oko pet godina. Kada se pojavio na nebu to je bila najveća letelica ikada napravljena: duga 245 metara, s maksimalnim prečnikom od 41,2 metra. Kada je bio potpuno ispunjen nosio je 200.000 m³, dok mu je nominalni kapacitet bio 190.000 m³ gasa. Pogonila su ga četiri dizel agregata Dajmler-Benc LOF-6 (Daimler-Benz DB 602) sa eksploatacionom snagom od 800-900 ks, i maksimalnom snagom od 1.200 ks svaki.
U ogromnoj konstrukciji bilo je mesta za 60 tona goriva. Ono je bilo smešteno u balansiranim tankovima od po 2.500 litara, za razliku od ranijih modela koji su nosili po 400 litara. Hindenburg je mogao da podigne do 100 tona korisnog tereta (!) i prevozio je 50 putnika brzinom do 135 km/h.
Relativno mali broj putnika bio je u skladu s tadašnjim prilikama: putovanja su bila skupa, a komercijalne letelice podsećale su na male ”Titanike”, raskošno trošeći prostor. Kabine A klase i zajedničke prostorije bile su luksuzno i konforno opremljene. Ni brzina nije bila zanemarljiva, svakako mnogo veća od brodske, a pri tom je omogućavala i pravo panoramsko uživanje. Cepelini zaista nisu bili za svačiji džep.
Veličinu LZ 129 uslovljavala je planirana upotreba helijuma koji je trebalo da zameni zapaljivi vodonik. Nemci su dobro znali za taj rizik pa su čak obustavili izgradnju vodoničnog cepelina LZ 128 koji je trebalo da zameni prethodni, popularni LZ 127 Grof Cepelin. Posle pada britanskog cepelina R101 u kome je 48 od 54 čoveka poginulo, to je bilo potpuno razumno rešenje.
U to vreme jedini dobavljač helijuma bile su SAD koje su svojim Zakonom o kontroli helijuma iz 1927. godine diktirale njegov izvoz. Nemci su 1929.godine dobili od američkog predsednika obećanje da će im biti isporučivan helijum. Međutim, posle dolaska Hitlera na vlast od toga nije bilo ništa jer je Nacionalni odbor za kontrolu municije (National Munitions Control Board) odbio da odobri izvoz.
Stoga je Hindenburg prepravljen da koristi vodonik. Graditeljima je ostalo da smisle konstrukciju i mehanizme u kojima se nije mogla pojaviti varnica, a isto je važilo za posadu i putnike. Čak su uklanjane i metalne potpetice s obuće da ne bi izazvale varnicu.
Kako je izgledala vazdušna krstarica?
U prostranoj gondoli nalazio se restoran s kuhinjom, kabine, a na palubi A bile su dve galerije za šetnju i druženje, s kosim oknima radi lakšeg razgledanja pejzaža. Radi racionalizacije mase, umesto klasičnih kupatila s kadom instalirani su tuševi. Sve što je moglo napravljeno je od aluminijuma, pa čak i klavir u salonu (!).
Pred ukrcavanje posada i putnici ostavljali su šibice, upaljače i slične izvore vatre koji su mogli napraviti iskru (džentlemenski, dendi štapovi s metalnim vrhom, kišobrani, perorezi, oružje, itd, itd). Bez obzira na te rigorozne mere opreza u salonu je bila specijalno opremljena i zaštićena prostorija za pušače. Korišćen je električni upaljač. Prostorija je bila pod blagim natpritiskom, a u nju se ulazilo kroz pretkomoru, kako u salon ne bi prodro vodonik. U zimu 1936. na 1937. godinu unutrašnjost je modernizovana i racionalnije iskorišćena pa je broj putnika povećan na 72.
Cepelin se brzo nametnuo kao prevozno sredstvo za duge linije. Prvi put je poleteo četvrtog marta 1936. godine iz Fridrihshafena (Friedrichshafen u pokrajini Baden-Virtenberg, na severnoj obali Bodenskog jezera). Posle pet probnih letova obavljenih do 23. marta, od 26. do 29. marta krenuo je i prvi reklamni let.
Posle toga usledila je komercijalna premijera: putujući od 31. marta do četvrtog aprila on je stigao do Južne Amerike prevozeći 37 putnika, 61 kilogram pošte i 1269 kilograma drugog tereta. Od maja je krenula redovna prekoatlanska eksploatacija. Ukupno je do svog poslednjeg leta obavio 67 tura od kojih je svaka bila doživljaj za sebe. Kompanija se starala da let iznad okeana ne bude monoton.
Tragičan kraj
Poslednji put Hindenburg je poleteo trećeg maja 1937. godine u 20.15 sati ka SAD. Na njemu je bilo 97 putnika i članova posade. Kapetan je bio Maks Prus (Max Pruss), veteran Velikog rata koji je tada imao 46 godina. Na njegovoj strani bili su iskustvo i životno doba u punoj snazi.
Šestog maja cepelin se pojavio nad Menhetnom i krenuo prema vazduhoplovnoj bazi Lejkherst ( Naval Air Engineering Station Lakehurst) gde je stigao oko 16 sati. Usled složene meteorološke situacije, na koju su cepelini bili osetljivi, kapetan je odložio prizemljenje, odnosno sidrenje i vezivanje za posebnu vrstu jarbola.
U 18.12 dobio je dozvolu za prizemljenje. Međutim, u 19.25 sati, tokom složenih manevara približavanja jarbolu, posle ispuštanja konopaca za sidrenje, u zadnjem delu letelice (sektor krme) izbio je požar. On se velikom brzinom prebacio ka nosu cepelina i posle nekoliko sekundi je zagrmela eksplozija. Za samo 43 sekunde Hindenburg je, sručivši se na pistu, izgoreo kao šibica. Od njega je ostala deformisana konstrukcija.
Poginulo je 36 ljudi – 13 putnika, 22 člana posade i jedan aerodromski radnik. Forenzičari su utvrdili razlog: očigledno curenje vodonika prilikom odbacivanja sidrenih konopaca u uslovima nepogode, ali i loša elektroprovodljivost tela broda, doveli su do kratkog spoja. Kratkog, ali dovoljnog da izazove iskru i potom sve ostalo.
Ova tragedija praktično je značila kraj upotrebe vazdušnih brodova u transportno-komercijalne svrhe. Kompanija ”Deutsche Zeppelin Reederei” smesta je otkazala sve letove za SAD i Brazil. Preostali brodovi korišćeni su isključivo za prevoz pošte i za prikazivanje na aero-mitinzima iznad Nemačke. Cepelin koji je upravo bio završen posle Hindenburga, ali i serija napravljenih posle njega, korišćeni su isključivo u vojne i propagandne svrhe. Konačno, šestog maja 1940. godine ministar avijacije Herman Gering naredio je da se svi vazdušni brodovi rashoduju kako bi se sve s njih, a posebno aluminijum, iskoristilo u druge namene.
Inspiracija umetnicima
Bez obzira što je broj stradalih bio neočekivano mali, surova atraktivnost ove nesreće već decenijama zaokuplja pažnju umetnika.
Legendarna britanska hard-rok grupa Led Cepelin (Led Zeppelin) prema jednoj verziji ime je dobila po izrazu iz slenga (lead zeppelin, što označava lošu muziku, let vazdušnog broda punog olova). Po drugoj verziji to je trebalo da bude aluzija na balon koji se drži na uzici, pa su ”kumovi” odlučili da se vrate izvornom morfološkom obliku kako ne bi zbunjivali publiku. Diskofili svakako pamte da je na koricama njihovog debitantskog albuma iz 1969. godine bila fotografija Hindenburga u plamenu.
Američki reditelj Robert Vajz (Robert Earl Wise) snimio je dugometražni igrani film Hindenburg (The Hindenburg) u kome se aludira da je glavni uzrok nesreće bila sabotaža koju uporni nacistički oficir bezbednosti nije uspeo da spreči.
Pored niza televizijskih serija i prigodnih emisija na popularnim kanalima koji se bave istorijom, izdvaja se video-spot grupe Ramštajn (Rammstein, bukvalno kameni ovan) kojom promovišu svoju pesmu Nemačka (Deutschland). Dok pred gledaocima promiču snimci trenutaka katastrofe, tekst pesme bez uzdržavanja javno optužuje američke biznismene koji nisu hteli da nemačkim konstruktorima isporuče helijum.
I ruski muzičari imali su šta da kažu tim povodom. Moskovska grupa Smaragni grad (Emerald City, izmišljeni grad iz Oza) posvetila je jednu svoju pesmu propasti Hindenburga. Cepelin je u na velika vrata ušao u svet transporta osvetljen blicevima fotoreportera, a izašao je uz spektakularnu buktinju požara koji ga je progutao.
