Janičari, vojska tuđe krvi: kako je otimačka elita Osmanlija vladala tuđim sinovima

U dvema rečenicama opisana je sva tragika danka u krvi, prvog koraka u stvaranju janičara. Zar Osmanska imperija (Osmanlı İmparatorluğu / Osmanlı Devleti) nije imala dovoljno biološkog potencijala da popunjava oružane snage svojim podanicima? Istoričari smatraju da je ekspanzija imperije nametala reorganizaciju vojske, posebno pešadije kao najmasovnije i udarne sile. Pešadiju janičara osnovao je sultan Murat 1365. godine s ciljem da ona bude udarna snaga, pesnica napada. Strateški posmatrano, ovo je bila veoma lukava i dalekosežna odluka. 

U doba kada je preovladavala borba prsa u prsa, pri čemu su gubici bili neminovni bez obzira na veštinu i brojnost, u prvim redovima ginuli su borci koji nisu bili etnički Turci!

Redovi janičara popunjavani su decom hrišćanskog porekla, uzrasta od osam do 16 godina. Osnovu ove vojske činili su Albanci, Jermeni, Bosanci, Bugari, Grci, Gruzini i Srbi, vaspitani po islamskom običaju. Deca koja su oduzimana iz Rumelije (južnog dela Balkana, graničnog područja Srbije, Makedonije, Bugarske i Grčke) koji je poznat i kao evropski deo tadašnje Turske, vaspitavana su u turskim porodicama širom Anadolije (azijskog dela carstva) i obrnuto.

Janičari su bili jedan od trinaest vidova i rodova osmanskih (turskih) oružanih snaga. Yeniçeri, odnosno Nova vojska, predstavljali su, današnjim jezikom, specijalne jedinice Osmanske imperije od 1365. do 1826. godine. Zajedno sa spahijama (sepāh, teška konjica) i akindžijama (Akıncılar, laka konjica netipične formacije, uniforme i naoružanja) bili su osnova udarnih snaga imperije.

Ulazili su takođe u sastav pukova kapikula (kapıkulu), ”sluga Porte”, profesionalnog sastava lične garde sultana, turske verzije pretorijanaca. Po potrebi uključivani su u policijske poslove, obezbeđenje i zaštitu, protivpožarne jedinice, izvršavajući i kaznene zadatke, odnosno egzekucije i gušenje pobuna ili ustanaka. 

Janičari su regrutovani iz mase dece koja su otimana roditeljima i ta pojava je poznata širom imperije kao danak u krvi (tur. Devşirme -sakupljanje, rum. tribut de sânge, bug. кръвен данък, grčki παιδομάζωμα –paidomázoma). Osmanlije su ove otmice smatrale sistemom redovnog oporezivanja. Posle obuke, u redove carstva stupala je robovski verna vojska. Ranije su umesto njih korišćeni zarobljenici. Sultan je dobio izvanrednu udarnu snagu, a najtalentovanije među njima komandanti su raspoređivali u klasu vojnih administratora, predavača, itd. 

Najpre su birana samo hrišćanska deca. Jevreji su bili izuzeti. Kasnije su bosanski i albanski muslimani stekli pravo da upišu svoju decu u janičare. Vojna služba otvarala je mnoga, pa i najteže pristupačna vrata. Stanovnici Istambula, ukoliko su bili fizički spremni, zdravi i oženjeni, takođe su mogli biti janičari. Ovaj uslov objašnjava i mnoge rane brakove tog vremena.

Janičari su zvanično smatrani robovima sultana i živeli su u manastirskim kasarnama. Kada bi ušli u sastav, nisu više mogli da se žene ili osnivaju porodice. To pravilo važilo je do 1566. godine. Imovina preminulog ili poginulog postajala bi vlasništvo njegovog puka. Janičari nisu bili samo surovi borci. Izučavali su kaligrafiju, pravo, teologiju, književnost i jezike. Po ranjavanju, ili isteku roka službe, dobijali bi penziju. Posle toga mnogi od njih napravili bi uspešne građanske karijere. Od 1683. godine i deca muslimana mogla su da postanu janičari. 

Među janičarima bilo je nekoliko kategorija: strojevi borci (eškindži), veterani (korudži), penzionisani (mutekaidi ili oturaci), ali i prekobrojni (tasladži) koji su čekali da se uprazni mesto u formaciji. Poslednje dve kategorije nisu služile, pa ni primale platu, već su uživale prava i privilegije janičara prve borbene linije. Brojni Turci raznih klasa formalno su se upisivali u tasladžije ili su odmah dobijali status penzionisanih. Kao rezultat toga, do sredine XVIII veka gotovo polovina muslimanskog stanovništva bila je upisano u red janičara. 

Kada je svetom krenuo talas velikih otkrića, pohoda, predindustrijske i industrijske revolucije,  vreme je počelo da gazi i janičare. Počeo je proces osipanja ove elitne sile. Janičari su osnivali porodice, bavili se trgovinom i zanatom, oslobođeni poreza i pod direktnom upravom samo svojih komandanata. Na taj način slabila je borbena moć i odlučnost. Konformizam je činio svoje.

Posteno  su postali ozbiljna konzervativna politička snaga, ali i stalna pretnja prestolu. Često su se događale pobune, slično pretorijanskim. Tako su od janičarske ruke stradali sultani 1622. 1623. i 1807. godine. Sultan, koji nije imao alternativnu vojnu podršku, morao je da ih umiruje, odnosno potkupljuje. Po stupanju na presto, novi sultan bi isplatio tradicionalnu nagradu –džulus bahšiši (poklon uznesenja) čija se vrednost povećavala u slučaju pobune. Organizovane su im zabave i pozorišne predstave, podvođene robinje.

Udaljene provincije trpele su još više njihovu samovolju. Paše, kao izaslanici sultana, bili su samo izvršioci u rukama janičara. Oni su naplaćivali takse i razne namete od zanatlija i trgovaca. Plate su dobijali u obliku posebnih karata (esame), nekoj vrsti čekova ili garantnog pisma. Ta sredstva su postajala takođe predmet kupoprodaje, pa je veliki broj završavao u rukama nakupaca ili dvorske kamarile koja je na taj način prodavala svoj uticaj.

Sve to je dovelo do njihove potpune degradacije i oni nisu više predstavljali upotrebljivu vojnu silu, već masu osionih i moćnih pojedinaca. Na sve to tačku je stavio sultan Mahmud Drugi 1826. godine, a pobuna janičara tim povodom surovo je ugušena. Tokom operacije gušenja pobune, 14. juna 1826. godine, na janičarske kasarne ispaljeno je 15 artiljerijskih plotuna. Kako historija svedoči, i najelitnojoj jedinici može se doskočiti.

Život u trupi

Kako su formirani i delovali janičari? Kada bi prikupili decu, Turci bi ih slali u Istambul. Tamo su birali najbolje i slali ih u Enderun (Enderûn Mektebi), internat-školu u Topkapi, popularnom delu Istambula. Tu su pripremani za dvorske poslove. Ostali su razmeštani u borbene korupse gde su se obučavali u veštinama, navikavali na novi red, običaje i disciplinu.

Šest godina su provodili na obuci gde su ih nadzirali evnusi (delimično ili potpuno kastrirani, jer su prvobitno bili određeni za čuvare harema). Sistem regrutacije se vremenom izmenio. Tako je 1568. godine dozvoljeno sinovima penzionisanih janičara da se upišu u trupu, a 1594. počelo je i sa prijemom dobrovoljaca – muslimana. 

Glavni zadaci janičara bili su osvajački pohodi, garnizonska služba, obezbeđenje sultana i gradska policija. Komandir čete (stotinar), pojavljuje se 1568. godine. Osnovna borbena jedinica bila je odžak (ocak), puk sa oko 1000 pripadnika. U doba najveće slave broj pukova bio je 196. Vrhovni komandant bio je sultan, ali je taktičko rukovodstvo u rukama imao aga. Njegovi pomoćnici bili su viši oficiri – sekbanbaši i kul kjahjasi. Pukovski sveštenici bili su derviši.

Podela unutar odžaka bila je složena, ali veoma efikasna. Sistem činova takođe je bio precizno razrađen sa veoma strogom, pa i surovom hijerarhijom. Janičari su imali pravo na brkove i na brijanje, što je bilo netipično za muslimane. Razlikovali su se od drugih vojnika po beloj, filcanoj kapi (berk ili juskuf), s komadom tkanine koji je visio niz leđa. Odeća je bila od vune, a viši oficiri su imali i obrubu od krzna. Pojasevi i potpojasevi (kušamak) isticali su rang vlasnika. 

Naoružanje

Janičari su bili izvanredni strelci. Prema tvrdnji Miloša Vasića (Specijalno i prigušeno oružje) postoje dokazi da su mogli strelu dobaciti preko 800 metara, što je danas, s kompozitnim lukovima, neostvarivo. Nema opisa kako su u tome uspevali, ali je činjenica da su to mogli. Početna brzina  bila je zastrašujuća pa bi takva kiša strela već prvim udarom masakrirala protivničke redove.

Kasnije su dobili i vatreno oružje. Izvesno vreme neki janičari su nosili punu zaštitnu opremu (neka vrsta pancira koja je štitila razne delove tela), ali vremenom su od toga odustali. Glavno i dugo jedino oružje bili su lukovi i kratka koplja. Pojavom vatrenog oružja luk je ostao ceremonijalno, prestižno oružje. Popularne su bile i arbalete, ali i mačevi, sablje, kindažli i jatagani. Korišćeni su i topuzi, kao i razne vrste oružja od drveta originalne konstrukcije. U borbu su nosili svoje kotlove za hranu koji su bili neka vrsta statusnog simbola (!). 

Taktika

Tokom bitaka glavnu ulogu imala je konjica. Ona je morala da probije neprijateljske linije. Posle toga bi janičari, dejstvujući ličnim naoružanjem, formirali klin i krenuli u napad koristeći hladno oružje za neposredni boj. U ranim fazama postojanja janičara i primene ove taktike, ako nije imao odlično uvežbanu i disciplinovanu pešadiju, protivnik bi poklekao. Janičari su retko gađali plotunski, više su se oslanjali na pojedinačno gađanje, što je bilo delotvornije i ubitačnije.

Postojale su i posebne jedinice, serdengenči (doslovno – oni koji rizikuju glave). Njih nije bilo nikada više od sto, a napadali su u grupama od po pet boraca. Bile su to jedinice ispred svog vremena jer su veoma rizičnim i neočekivanim napadom unosili pometnju u redove neprijatelja, što je bilo dovoljno da glavnina krene i završi bitku. Tu taktiku odlično su primenjivali borci Sulejmana Veličanstvenog. Nosili su granate, luk i strelu, dve puške, uz dugo hladno oružje. Posebno dobro iskazale su se inžinjerijske jedinice originalnim načinom potkopavanja neprijateljskih utvrđenja. 

U obuci janičari su takođe išli ispred vremena. Oni se nisu bavili formacijskim, strojevim radnjama ili taktičkim vežbama. Vrhunac njihove obuke i glavni cilj bilo je savladavanje veštine korišćenja ličnog naoružanja do perfekcije. Odbrambeni položaji su obično bili sklop rovova ili unutar vagenburga (Wagon fort), preteče tenkova, vozila koje je ličilo na pokretnu tvrđavu. Formacija im je bila sastavljena od devet do 12 redova.

Kada bi krenuli u napad, formirali bi duboku kolonu koja je podsećala na izduženi trapez, ali unutar formacije nisu se šablonski ponašali držeći po svaku cenu položaj, već su priskakali onoj strani gde je bilo najpotrebnije. Njihova taktika je kasnije primenjena čak i na Divljem zapadu, kada su kola belih doseljienika predstavljala kružnu odbranu. 

Hrišćanski janičari

Turski janičari su, usled svog nesumnjivog uspeha, bili uzor i drugima. U armiji Žeč Pospolite (Rzeczpospolita, poljsko-litvansko veliko knežestvo) upravo po turskom modelu formirane su janičarske jedinice. Kralj Poljske, August Drugi, formirao je svoju janičarsku gardu.

Oružje i uniforma hriščanskih janičara u potpunosti su prekopirani od turskog uzora, a razlikovali su se samo po boji. Borbeni doboši bili su verno preslikani s turskog modela. Znajući sve ovo, utoliko više treba da se divimo našim ustanicima koji su smogli snage da se suprotstave Turcima, a zatim i da ih pobede, stvarajući osnov za nove srpske ratničke tradicije.