Nakon američke „Zlatne kupole“, Italija najavljuje EU štit od raketa i dronova: „Mikelanđelova kupola“

Evropa ubrzano ulazi u novu trku u naoružanju, podstaknutu mešanjem u ukrajinski konfilk, distanciranjem Sjedinjenih Država i sve očiglednijim tehnološkim zaostatkom u odnosu na globalne sile. Nakon što je predsednik Donald Tramp ponovo oživeo ideju američke „Zlatne kupole“, svemirskog štita protiv raketa i dronova, Italija je odlučila da predstavi sopstveni projekat kojim želi da se pozicionira kao temelj buduće evropske odbrane.

Kompanija Leonardo, vodeći italijanski i evropski gigant u oblasti naoružanja i visokih tehnologija, predstavila je koncept koji je nazvan „Mikelanđelova kupola“, ambiciozni višeslojni štit čiji cilj je da zaštiti italijansku i evropsku infrastrukturu od hipersoničnih raketa, rojeva dronova, elektronskih udara, pa čak i podvodnih napada.

Premijerno predstavljanje sistema održano je u Rimu, gde je direktor Leonarda, Roberto Čingolani, poručio da je reč o projektu koji mora redefinisati evropsku bezbednosnu arhitekturu u eri kada su napad i odbrana postali tehnološki asimetrični. U svetu u kom je napad jeftin, a odbrana sve skuplja, kupola je zamišljena kao mreža koja funkcioniše od podmorja do svemira.

Prvi planovi Mikelanđelove kupole odmah su privukli pažnju jer neverovatno podsećaju na američki projekat „Zlatna kupola“, koji je predsednik Donald Tramp nedavno ponovo aktuelizovao kao osnovu za budući američki svemirski antibalistički kišobran. Ali u evropskom kontekstu, ideja bliža analogiji je izraelska Gvozdena kupola, koja je već godinama simbol efikasne PVO u konfliktnim zonama. Sada EU dobija svoju verziju – ali daleko snažniju i tehnološki agresivniju.

Mikelanđelova kupola trebalo bi da bude potpuno operativna do 2028. godine, mada će delovi sistema ulaziti u upotrebu ranije. Leonardo tvrdi da će sistem biti modulabilan, skalabilan i otvoren, što znači da će moći da se integriše sa svim postojećim evropskim i NATO odbrambenim platformama. To bi omogućilo Italiji i partnerima da formiraju dinamičnu zaštitnu mrežu koja u realnom vremenu detektuje, procenjuje i neutralizuje pretnje iz vazduha, sa mora i sa zemlje.

U operativnom smislu, kupola će koristiti naprednu fuziju podataka iz široke mreže senzora i radara, kombinovanu sa prediktivnim algoritmima veštačke inteligencije. Upravo taj deo je ključan: AI bi trebalo da predvidi protivničke manevre, optimizuje automatske odluke i koordinira kontraudare u roku od nekoliko sekundi, što je neophodno u eri hipersoničnih projektila koji putuju višestruko brže od zvuka.

Čingolani je tokom izlaganja naglasio da je glavni cilj da Evropa dobije sopstvenu odbrambenu kičmu, a ne da u potpunosti zavisi od američkih sposobnosti. U isto vreme, sistem je zamišljen da funkcioniše i unutar NATO okvira: zajednički senzori, zajedničke baze podataka, zajedničke reakcije.

Predstavljanje kupole dolazi u trenutku kada je rat u Ukrajini ogolio koliko je evropska bezbednosna arhitektura zavisila od pretpostavke da se veliki rat „ne može desiti“. Hipersonične rakete postale su svakodnevica, a upotreba dronova dostigla je nivo koji je do nedavno delovao kao koncept iz laboratorija, ne sa fronta.

Italija sada želi da plasira sistem koji može da izdrži taj tempo. Dd masovnih rojeva malih dronova koji mogu da preopterete klasične PVO sisteme, do brzih balističkih udara i pomorskih napada koji zaobilaze tradicionalne linije odbrane.

Poslednjih meseci zabeleženo je nekoliko slučajeva u kojima su ruske letelice i dronovi prešli u vazdušni prostor pograničnih NATO država. To nije stvorilo novu politiku, već je ubrzalo postojeću dinamiku: Poljska i Rumunija su počele da masovno da kupuju sisteme poput američkog Meropsa, čija je prenosivost, čak i u zadnjem delu pikapa, jasan znak da se savremena PVO seli iz oklopnih baterija u fleksibilne, mobilne platforme.

U tom kontekstu, „Mikelanđelova kupola“ nije samo tehnološki projekat, već signal da EU počinje da gradi odbranu koja pokriva svih pet domena – vazduh, kopno, more, sajber i svemir, sa digitalnim mozgom koji sve spaja u jednu mrežu. Italija, koja nema preteranu potrebu da jača svoju bezbednost, želi prvenstveno da preuzme ulogu jednog od ključnih arhitekata evropske „strateške autonomije“.