Ko bi pobedio u ratu oko Tajvana? kombinacija 20 simulacija rata između SAD i Kine pruža odgovore

Rastuće tenzije između Kine, Japana i Tajvana ponovo su usmerile pažnju na veliku studiju “Centra za strateške i međunarodne studije” (CSIS), objavljenu još u januaru 2023. godine.

Ovaj poznati američki think-tank simulirao je više od 20 mogućih ratnih scenarija u Indo-Pacifiku, fokusirajući se na generalizovani sukob između Sjedinjenih Država, Kine i njihovih regionalnih saveznika.

Najvažnije pitanje – ko bi pobedio?

Prema simulacijama, sukob oko Tajvana bio bi jedan od najkrvavijih modernih ratova, sa hiljadama smrtnih slučajeva na kineskoj, američkoj, tajvanskoj i japanskoj strani.

Međutim, uprkos ogromnim gubicima, CSIS je procenio da bi Peking verovatno izgubio rat za kontrolu nad ostrvom.

Balans: Američki nosači aviona bi potonuli, ali bi potonuli i kineski brodovi

U većini simuliranih scenarija, američka mornarica je izgubila najmanje dva nosača aviona u prvih nekoliko nedelja borbi, situacija koja se nikada nije dogodila u istoriji američkih pomorskih operacija. Gubitak brodova vrednih milijarde dolara bio bi ogroman udarac.

S druge strane, kineska flota – najveća na svetu po broju brodova – pretrpela je katastrofalne gubitke u skoro svim simulacijama. Prema analitičarima, masovni udari preciznim oružjem dugog dometa, podmornicama i koordinisani napadi savezničkih snaga doveli bi do toga da kineske snage pretrpe gubitke koji bi ih onemogućili da nastave ofanzivu.

Jedan od naučnika uključenih u projekat izjavio je da bi čak i uz američku pobedu obe strane bile ostavljene „u stanju strateške tragedije“, s obzirom na razmere gubitaka.

Poruka svom Vašingtonu: ako želite da branite Tajvan, vreme ističe

Najkontroverzniji zaključak CSIS-a je savet američkoj administraciji da ne odlaže suočavanje sa Kinom. Kako Peking brzo širi svoju mornaricu, jača vazduhoplovstvo i unapređuje svoje raketne snage, analitičari upozoravaju da bi se šanse Kine za pobedu značajno povećale u narednim godinama.

Drugim rečima, što se kasnije rat vodi, to su veće šanse Pekinga.

Japan – faktor bez kog nema pobede

Svi scenariji su ukazivali na jednu konstantu: bez direktne logističke i operativne podrške Japana, američke snage ne bi mogle da održe tempo borbi, niti da izvrše dovoljan pritisak na kineske položaje.

Simulacije nisu uključivale napade japanskih snaga na kinesko kopno, ali su pretpostavljale da bi Tokio dozvolio Sjedinjenim Državama da koriste svoje baze, aerodrome i pomorske kapacitete. Bez ovoga, CSIS procenjuje da američka strana ne bi bila u stanju da sprovede koordinisanu odbranu Tajvana.

Zaključak simulacije ukratko

• Kina bi bila poražena u većini scenarija
• Gubici SAD, Kine i Tajvana bili bi ogromni
• Japan bi igrao ključnu ulogu i bez njegovog učešća, američka pobeda ne bi bila moguća
• Što kasnije do rata dođe, Kina postaje jača i opasnija za Vašington

Stručna analiza ili politička poruka Pekingu?

Iza ovakvih izveštaja, posebno kada dolaze od veoma dobro finansiranih američkih instituta, gotovo uvek stoji dvoslojna logika. CSIS, naravno, ima stručne kapacitete, ali istovremeno deluje u ekosistemu koji oblikuje javno mnjenje i utiče na političke odluke u Vašingtonu. To znači da ratne simulacije nisu samo tehnički eksperimenti već i instrument političkog pritiska.

Prvo, simulacije namerno naglašavaju da je Kina sada dovoljno jaka da primora SAD na ogromne rizike. Ovo šalje poruku domaćoj publici i Kongresu da je neophodno ubrzati budžetske programe za Indo-Pacifik, nabavku municije dugog dometa, proširenje flote i jačanje saveza sa Tokijom, Kanberom i Seulom. Drugim rečima, svaki grafikon u takvim studijama služi kao argument za povećanje budžeta Pentagona.

Drugo, tvrdnja da Amerika treba da krene u rat „odmah“ ukazuje na alarmistički ton, ali i na skrivenu naraciju da je vreme najveći saveznik Kine. Ovo odražava zabrinutost da se azijska ravnoteža snaga brzo menja. To znači da se SAD suočavaju sa potencijalnim krajem ere pomorske dominacije u zapadnom Pacifiku, geostrateškom stubu njihove globalne hegemonije.

Treće, snažan naglasak na Japanu u simulacijama nije slučajan. To je poruka Tokiju da se mora u potpunosti politički i vojno pokoriti Vašingtonu. Bez japanskih baza i logističke okosnice, SAD bi bile prinuđene da deluju sa mnogo veće udaljenosti, sa teoretski slabijim šansama u ranim fazama sukoba.

Četvrto, i veoma važno, nijedna od simulacija se ne dotiče ekonomskih posledica. U stvarnom svetu, sukob SAD i Kine oko Tajvana destabilizovao bi ne samo vojnu ravnotežu već i globalnu ekonomiju, lance snabdevanja, energiju i tržišta. Uništenje Tajvana, najvećeg svetskog proizvođača naprednih čipova, uticalo bi na SAD, Kinu, EU i ceo svet. Simulacije se bave vojnim uspehom, ali bi stvarnost bila daleko šira i složenija.

Na kraju krajeva, iz naše perspektive, ove ratne igre nisu prognoza već upozorenje. Oni služe da se izvrši pritisak na Peking da ne testira crvene linije, ali i da se izvrši pritisak na Vašington da ubrza militarizaciju Indo-Pacifika. U svetu gde je sukob velikih sila sve više tabu tema, takve studije postaju deo šire komunikacione strategije, a ne samo akademski radovi još jednog “centra” ili “instituta”.