Irački ustanici: senka rata koja nikada nije nestala

Ovo je citat iz teksta objavljenog na našem portalu; pogodan je da se započne tekst o nesreći jednog od najstarijih naroda i civilizacija na svetu, nastalih na plodnom tlu Mesopotamije. Situacija u Venecueli svedoči o tome kako je otvoreno eskalirala neokolonijalna, pohlepna politika i pravo jačega. Znamo kada je to počelo, a kada je izbilo na videlo, takođe se pamti.

Prilikom prve naftne krize 1973. godine Zapad je relativno tiho, ali odlučno, počeo da gunđa kako nije u redu da samo neke zemlje dele bogastvo koje im je božjom voljom dato. To s božjom voljom sasvim sigurno nije u vezi, jer su se na tom prostoru mnoge zemlje borile za svoje mesto pod Suncem, u ime različitih bogova. U hajkama na tuđe bogatstvo prednjačili su i prednjače Amerikanci koji ne spominju kako su u njihov posed stigli Teksas, Nevada, Novi Meksiko ili Kalifornija (koja je, nezavisno od SAD, četvrta najjača privreda na svetu). 

U odnosu na ogoljenu politiku koja se vodi prema Venecueli, napad na Irak deluje kao bulevarsko pozorište, pitko ispisan vodvilj koji se držao kakvih-takvih formalnih pravila. SAD su 1998. godine usvojile Akt o oslobođenju Iraka (!) i to je postao jedan od stubova njene spoljne politike. Zašto bi oni oslobađali tuđu, a ne svoju zemlju, izlišno je odgovarati. 

Šta treba naglasiti? Ni ovaj tekst neće se baviti aboliranjem ili tumačenjem Sadamove politike, već isključivo činjenicama koje neumoljivo svedoče o pravu jačega i grubom kršenju suvereniteta. To bismo mi morali dobro da razumemo jer smo to osetili i osećamo na svojoj koži. Irak je odbio saradnju s komisijom OUN za razoružanje nekoliko meseci pre donošenja tog akta.

Istoj toj komisiji nije došlo svesti da ispita, recimo, američki, kineski ili francuski nuklearni program. Oktobra 2002. godine Kongres je doneo rezoluciju koja je odrešila ruke Bušu da primeni silu protiv Irana. Uskoro je pro forme bila doneta i rezolucija SB OUN br. 1441 koja je davala poslednju šansu Iraku da se sam preda i dozvoli da po njegovoj zemlji razmeste tuđe trupe. 

Uz medijsko zastrašivanje da Irak proizvodi biološko i hemijsko oružje, a da je na putu da proizvede i nuklearno, javnost je bila pripremljena i rat je zvanično počeo 20. marta 2003. godine. To što nikakvih dokaza za to nije nađeno i što je licemerno priznato da dokaza nema tek kad je sve završeno, jeste posebna priča. Amerikancima su se pridružili Britanija, Australija i Poljska počevši kampanju bombardovanja pod nazivom Shock and awe (udarac i strahopoštovanje). Precizniji analitičari tvrde da je cela operacija nazvana Iračka sloboda (Operation Iraqi Freedom – OIF), a da je naziv Shock and Awe ukupan naziv za doktrinu koja je razvijena 1996. godine. 

Njima su se pridružili Slobodni Kurdistan i Irački nacionalni kongres. Za razliku od Zalivskog rata iz 1990/91. godine, ova operacija počela je bez dugih i velikih vazdušnih udara. Irak je brzo poklekao jer je već bio ozbiljno nagrižen i sve do 2011. godine u njemu je vladalo vanredno, praktično ratno stanje. Amerikanci su iz Iraka izašli te godine, da bi se ubrzo, 2014. godine vratili. Irački rat je potrajao do 2017. godine, za koje vreme su preko njegove teritorije prešle vojske Koalicije, sastavljene od pripadnika dvadesetak zemalja, uz neizostavno učešće Izraela, Irana, Turske, iračkih frakcija itd. Savremena istorija Iraka postala je tako noćna mora za taj narod, ali i za savremene hroničare i istraživače, nešto slično Siriji.

U jednu od tih enigmi sadašnjice ubrajaju se i Irački ustanici – ilegalci. Reč je o oružanim formacijama koje su delovale u periodu od 2003. do 2011. godine. Njihove mete bili su pripadnici snaga Koalicije, ali i domaći kolaboracionisti, organi državne i građanske administracije. Sastav ovog pokreta bio je internacionalan, s različim motivima: ideološkim, finansijskim, propagandnim, pa i političkim Najčešći način dejstva bili su iznenadni, nepredvidivi napadi koje nije bilo lako sprečiti jer su se odvijali u gradskim sredinama, bez ikakve najave. 

Borbena taktika

U početku su pripadnici ustaničkog pokreta napadali manje, pojedinačne objekte kod kojih je obezbeđenje bilo slabije. Već 2004. godine oni su počeli da napadaju dobro zaštićene baze i konvoje. Napadi su bili odlično koordinirani i rađeni su po svim pravilima vojne taktike koja se odnose na zasedna i prepadna dejstva: na neočekivanom mestu bile bi postavljene mine.

Po njihovom aktiviranju usledila bi kratkotrajna, uraganska vatra po svemu što se u koloni kreće, a zatim bi ustanici, ne osvrćući se na plen, žrtve i posledice, smesta napuštali mesto borbe unapred određenim rutama.Napadani su čelo i začelje koji su bili ojačani, čime bi se blokiralo središte kolone, a istovremeno i sama kolona. Uz upotrebu raketnih ručnih bacača, minobacača, Molotovljevih koktela, ručnih kumulativnih granata, čak i bacača plamena, sudbina kolone bila bi zapečaćena.

Jedna od varijanti bila je da se u trenutku prolaska kolone aktivira enormna količina eksploziva u nekom parkiranom vozilu. Kada su nivo organizacije i operativnu sposobnost doveli na željeni nivo, ustanici su počeli da u dejstva uključuju i snajpere koji bi, koristeći nered napadnute kolone, lako likvidirali željene ciljeve. Pripadnici ovog pokreta nisu se bavili samo klasičnim partizanskim, vojnim dejstvima. U svojoj misiji korisili su i terorističke akte: kamioni-samoubice zaletali bi se na ulaze baza, napadane su verske institucije, uzimani taoci radi pregovora i novčanih ucena.

Pored toga, osmelili su se da napadaju i osvajaju izdvojene, usamljene punktove, držeći ih dugo pod kontrolom. Time su dodatno unosili nesigurnost u koalcione trupe, ali i među saradnike okupatora jer je tzv. partizanska zona bila nedefinisana, pa je i strah od kretanja bio povećan. Unošenje opšte nesigurnosti i straha u pripadnike okupacionih snaga koji su želeli samo da izvrše koalicionu obavezu i da se živi vrate kućama, jeste bilo jedan od najvećih uspeha ilegalaca. 

Borbeni sastav

Borci ovog ustaničkog pokreta bili su, kako smo već naveli, povezani različitim motivima, ali je najviše dominirao islamistički, bez obzira na razlike koje su ranije dovodile do međusobnih krvavih obračuna. Sada su se na istoj strani našli borci sledećih frakcija:

• Šiiti (sledbenici, privrženici, pristalice). Među njima su bili Armija Mahdi, Hezbolah, Kataib Hezbolah i Asaib Ahl al Hak.
• Suniti (pripadnici suneta – puta i pristalice zajedništva). Njihov sastav bio je raznovrsniji:
  • Baasisti (pristalice Sadama Huseina čija je ideologija predstavljena raznim oblicima panarabizma).
  • Socijalistički revolucionari.
  • Sufitski islamisti (temelji islama, Sufizam ili tasavuf): Islamska armija u Iraku, Armija pripadnika nakšbandijskog ordena, Džamaat Ansar as-Suna.
  • Irački nacionalisti. Pristalice samoopredeljenja Iraka. Zastupali su teritorijalni integritet države, kao i aneksiju Kuvajta i Huzestana (granična provincija na jugu Irana).
  • Salafijski islamisti, vahabije (preci, prethodnici). Njima je pripadao i Osama bin Laden, a delovali su kroz Islamsku državu Irak, Ansal al-Islam, Al-Kaidu u Iraku i Džejiš at Taifa al Mansura.  
  • Strani islamski dobrovoljci-plaćenici, često povezani s Al Kaidom. 

U ovakvom šarenom društvu dolazilo je i do međusobnih sukoba. Posebno su trvenja bila česta između Šiita i Sunita koji su predvodili proiranske snage. U periodu od 2006. do 2008. godine ovaj pokret je dosegao svoj vrhunac izazivajući pravi građanski rat. U to vreme snage koje su bile povezane s Al Kaidom (salafiti) bez obzira što su bile sunitske i antiranske, nisu uvek sarađivale sa sunitskim snagama, optužujući ih za teror prema mirnom stanovništvu. Tokom 2006-2007. godine između njih je trajao ozbiljan oružani sukob. Ipak, za vreme obe bitke za Faludžu (60 kilometara zapadno od Bagada, a Eufratu), u proleće i jesen 2004. godine, sve strane su se ujedinile odbranivši grad od snaga Koalcije.

Strana pomoć i podrška

U toku februara 2004. godine specijalne službe prvremene koalicione administracije objavile su da su ustanici iz grupe Džejiš Ansal as-Suna dobili značajnu pomoć iz Sirije i Irana. U toku operacija na severu Iraka, na kurdskim teritorijama, bili su pohvatani članovi te grupe. Oni su potvrdili da su imali utočište u tim državama, odakle su bez prepreka prolazili kroz iračko-iransku i iračko-sirijsku granicu. Zvaničnici Irana i Sirije najoštrije su demantovali te tvrdnje i naglašavali svoju posećenost sadejstvu sa SAD u pitanjima borbe protiv svetskog teroriztma.

Amerikanci su februara 2007. godine objavili dokaze o dostavi oružja iz Irana šiitskoj grani ustanika. Za tri godine tim oružjem ubijeno je između 170 i 425 američkih vojnika. U maju 2009. godine Irak je optužio Siriju da omogućava sklanjanje ustanika koji s njene teritorije dejstvuju po novoosnovanim oružanim snagama, tvrdeći da su teroristički akti u Bagdadu planirani u Siriji. Pored toga, širili su se nepotvrđeni glasovi da na sirijskoj i iranskoj teritoriji postoje centri za obuku ustanika opozicionara.  

Strani plaćenici

Tokom 2006. godine u Iraku je delovalo 15.000-20.000 ustanika, od kojih je bilo 700-2000 stranca iz Alžira, Sirije, Sudana, Egipta i Saudijske Arabije. Toni Bler je objavio podatak da je oko 70 britanskih vojnika raznih specijalnosti prešlo na iračku stranu. Konsultativni savet Mudžahedina tvrdio je da je tokom borbi za Faludžu jedan američki oficir sa svojom jedinicom prešao na stranu ustanika, ali nikakve dokaze nije priložio. 

Ima li kraja?

Nema! Možda će ga biti kad isisaju sva bogatstva iz ove zemlje. Iračani nisu Afganistanci. Amerikanci su izašli kroz vrata i ušli kroz prozor. Shodno javno proklamovanim težnjama, iznetim na početku teksta, tamo će ostati dok ima nafte. Građanski rat u Iraku nastavio je da bukti i posle povlačenja američke vojske u decembru 2011. godine. Amerikanci su se ubrzo vratili u leto 2014. godine, ali se rat nastavio sve do devetog decembra 2017. godine kada je Armija Iraka objavila da je očistila državu od pripadnika Islamske države. Sukobi su nastavljeni i tokom sledeće tri godine, da bi krajem 2021. godine Vašington objavio kraj borbene misije u saglasnosti s iračkim premijerom Mustafom al Kazimijem.