Sveti rat – prava pesma u pravom trenutku

Veliki ratovi i veliki događaji iznedrili su i velika umetnička dela. Ne spominju se uzalud trube koje pozivaju u boj, junačke pesme, odlučne koračnice. Svaka nota i svaka reč, ako su uspešno ispisane i komponovane, mogu biti podstrek u ratu. Mnogo puta se jurišalo i ginulo s pesmom, ili uz muziku (gajde, trube, bubnjevi). Da li je tako bilo lakše? Zamislite samo neku paradu bez koračnica ili pesama posvećenih slavnoj prošlosti. Setite se kako se osećate kada začujete Marš na Drinu, ili Tamo daleko, Kreće se lađa francuska…

Jedna od najpoznatijih patriotskih pesama XX veka jeste Sveti rat (Свяще́нная война́). Poznata je i po prvoj strofi – Ustaj, ogromna zemljo (Вставай, страна огромная). Slušao sam širom Rusije na raznim svečanostima ovu himnično – marševsku kompoziciju, vrlo jednostavne forme, odlučnog ritma i jasnih poruka. Svi prisutni već na prve taktove ustajali bi i pridružuživali bi se horu.

Pored himne, malo pesama steklo je neformalno pravo da ih slušaoci na taj način pozdrave. Takvu privilegiju imaju pesme Poklonimo se tim velikim godinama (Поклонимся великим тем годам, posvećena Staljingradskoj bici), Treba nam samo jedna pobeda (Нам нужна одна победа, iz filma ”Beloruska železnička stanica”) i Ždralovi (Журавли). Ove pesme nastale su znatno kasnije posle Drugog sv. rata, a pesma Ždralovi izvorno je najpre napisana na avarskom jeziku, inspirisana tragedijom dece u Hirošimi (!). Zbog nje su širom sveta podignute stotine spomenika sa simbolom ždrala, takvu je univerzalnost ona posedovala.

Ipak, jedna je pesma Sveti rat. U pravom trenutku, kao da je genije propagandnog rata znao kad da je pusti. Istina je mnogo jednostavnija: splet okolnosti učinio je svoje. Samo dva dana posle početka rata, 24. juna 1941. godine, istovremeno u novinama Vesti (Известия) i Crvena zvezda (Красная звезда), objavljen je tekst pesme Sveti rat. Ispod nje je stajao potpis poznatog pesnika V. I. Lebedeva – Kumača (Лебедев-Кумач, Василий Иванович).

Kompozitor A. V. Aleksandrov (Александров, Александр Васильевич) odmah je komponovao muziku. Podsetimo: on je posle toga komponovao muziku za sovjetsku himnu koja je iskorišćena i za aktuelnu rusku himnu. Bio je umetnički rukovodilac Ansambla crvenoarmejskih pesmama i igara SSSR. Od 1946. godine ansambl Crvene armije (danas OS RF) nosi njegovo ime. 

Nije bilo vremena za štampanje reči i nota, pa ih je Aleksandrov ispisao kredom na tabli, dok su ih pevači i muzičari ručno prepisivali u svoje sveske.Samo jedan dan je odvojen za probu. Posle samo četiri dana od početka rata, 26. juna, na Beloruskoj železničkoj stanici u centru Moskve (Белорусский вокзал, sada jedna od deset centralnih železničkih stanica), grupa pevača iz Ansambla otpevala je tu pesmu.

Tog dana otpevali su je još pet puta ispraćajući kompozicije vozova; u počast tog događaja maja 2005. postavljena je spomen-ploča. U sećanju Moskovljana ta stanica ima posebno značenje. S nje se kretalo na front, često bez povratka. Muziku za istoimeni film komponovao je kantautor Bulat Okudžava. 

Sve do 15. oktobra t1941. godine pesma nije široko korišćena jer je, za tadašnje shvatanje nepobedivosti Sovjeta, ona imala previše zloslutne poruke. U njoj se nije pevalo o brzoj pobedi već o teškoj, smrtonosnoj bici – što se ispostavilo kao tačno. Tek kada su okupirani Kaluga, Ržov i Kalinjin, pesma je počela svakodnevno da se emituje. Tada je sve urađeno kako bi se pesma usekla u pamćenje: preko centralnog radija, svakog jutra posle otkucaja sata na Spaskoj kuli Kremlja (Часы на Спасской башне), ona je emitovana u isto vreme. Na taj način ušla je u dnevne navike i kolektivnu svest naroda.

Pesma je postala veoma popularna. Dvaput se našla na ploči: 1941. godine snimljena je u kompaniji Gramplasttrest, pogon Aprilski zavod (Государственный трест граммофонно пластиночной промышленности), da bi još jednom bila izlivena sledeće godine. Posle rata često je izvođena od strane ansambla A.V. Aleksandrova, pa je postala i obavezni, gotovo protokolarni deo mnogih svečanosti. Aleksandrovci su je 22. maja 2007. godine izveli i u sedištu NATO u Briselu. Prevedena je i na druge jezike, od kojih su najpoznatije verzije na ukrajinskom (Вставай, країно гордая), nemačkom (Der Heilige Krieg), poljskom (Żołnierzu do szeregu stań) i mađarskom (Fel, küzdelemre, hős Haza).     

Sporovi oko autorstva

Kao svako uspešno delo, i ona je izazvala sumnje u autentičnost, optužbe za neoriginalnost pa i plagijat- Stoga je slučaj stigao pred sudske veštake. U vreme tzv. perestrojke progovorili su neki od zagovornika teorije o neoriginalnosti. Pozivali su se na tekst A. A. Bodea (Боде, Александр Адольфович), učitelja jezika iz Ribinska (grad u Jaroslavskoj oblasti, 380 kilometara severno od Moskve).

Tvrdili su da je on tu pesmu napisao u vreme Prvog svetskog rata. Posle teksta Andreja Maljgina (Мальгин, Андрей Викторович, novinar i književni kritičar iz Sevastopolja) umešao se i sud koji je presudio (na osnovu mišljenja veštaka) da su tvrdnje o plagijatu neosnovane i smišljene da bi se diskreditovalo jedno vreme i dovele u pitanje žrtve i ratni napori, jer je tada borba protiv komunizma i sovjetske prošlosti bila u modi. 

U Ruskom državnom arhivu književnosti i umetnosti postoje originalni papir i skice teksta koji je napisao Lebedev-Kumač. Na njima se nalaze mnoge izmene, dorade, što svedoči da je on zaista radio na tom tekstu. Podsetimo da je u to vreme razmena muzičkih, pa i drugih informacija bila na civilizacijski drugačijem nivou nego danas, te da je verovatnoća da poznati pesnik stigne do stvaralaštva nekog anonimnog učitelja van Moskve bila prilično mala.

Ipak, doktor istorije umetnosti E. M. Levašov (Левашёв, Евгений Михайлович) nastavio je kampanju protiv tekstopisca, ali ne samo protiv njega. Proširio je optužbe i protiv autora muzike. Koristeći svoj metod istorijsko-stilskih analiza, tvrdio je kako je Aleksandrov bio samo profesionalni aranžer muzike koju je takođe osmislio Bode (!). Međutim, čak i indirektni dokazi o autorstvu Aleksandrova mogu se naći i u njegovoj pesmi o Klimu Vorošilovu koja je snimljena 1938. godine i u kojoj se lako prepoznaju harmonske osnove ”Svetog rata”, što su uočili i drugi muzikolozi. 

Ni evromajdanska zbivanja nisu mimoišla ovu pesmu! 

U periodu od 2018. do 2021. godine ukrajinski kobzar (pevač tradicionalne muzike) Taras Silenko  trudio se da dokaže neoriginalnost pesme Sveti rat. Tvrdio je da je u muzičkom nasleđu ustanika i ilegalaca koji su se od 1910-1920. borili s protiv boljševika pod zastavom Ukrajinske narodne republike (УНР, privremena država koja je potrajala od 1917-1920. godine) pronašao pesmu Ustani narode moj (Повстань, народе мій!).

Ona je bila poznata i pod nazivom Stigao je dan narodnog rata (Ось день війни народної). Za nju je on naveo da je praktično ista melodijski kao kompozicija Aleksandrova. Početkom SVO pesma u njegovoj verziji dobila je na novoj popularnosti. Cela težina dokazivanja svodila se na to da je Aleksandrov koristio tročetvrtinski ritam koji je krajnje netipičan za sovjetske marševe, dok namere Tarasa Silenka nije teško dešifrovati.

Pesma Sveti rat korišćena je u raznim verzijama (instrumentalnim, vokalnim, horskim) u mnogim filmovima. Sigurno najupečatljivija sekvenca jeste ona koja je izvedena u filmu Bitka za Moskvu Jurija Azjerova (Ю́рий Никола́евич О́зеров). U jeku odlučnih bitaka za odbranu Moskve hor koji je predvodio Aleksandrov dolazi na položaj kod Rokosovskog koji se nalazio kod Volokolamska, tražeći da održi koncert na prvoj borbenoj liniji.

Da bi sačuvao dragoceni hor, Rokosovski im obezbeđuje poljske telefonske aparate i oni počinju pesmu, dok se tok bitke menja. Ova epizoda nije proizvod mita ili maštovitosti scenariste. Aleksandar Galabarotko (Александр Голобородько) koji se proslavio igrajući Rokosovskog svedočio mi je o tome. Više puta sam bio u poseti spomen kompleksu kod Dubosekova (između Volokolamska i Moskve) odakle su Aleksandrovci zaista pevali tu pesmu. U ovom slučaju pobednicima nije bilo potrebno da smišljaju mitove.