Uspešna ispitivanja kineskog, a najvećeg desantnog broda na svetu, tipa 076, privukla su ogromnu pažnju međunarodne javnosti. Razlog je dvostruk. Prvo, brod je kineske proizvodnje, što ga automatski stavlja pod geopolitički objektiv na zapadu. Drugo, „Sičuan“ je prvi amfibijski jurišni brod opremljen elektromagnetnim katapultom za lansiranje bespilotnih letelica, a moguće i aviona. I dok je jasno zašto je takav brod važan Pekingu, ostaje pitanje da li bi iko osim Kine imao realnu potrebu za ovakvim tipom gigatskog plovila.
Američka mornarica trenutno prednjači u kategoriji amfibijskih jurišnih brodova zahvaljujući klasama „Wasp“ i „America“. Oni na svojim ravnim palubama nose helikoptere, tiltrotor platforme i avione kratkog poletanja i vertikalnog sletanja F-35B. Međutim, upravo F-35B ima određena ograničenja u odnosu na svoje konvencionalne kolege. Pre svega u pogledu borbenog radijusa i nosivosti.
Zemlje kojima je iz različitih razloga uskraćen pristup F-35B avionima, poput Turske, bile su primorane da traže alternativna rešenja. Tako je Ankara izgradila desantni brod „Anadolu“ sa pramčanim ski-skokom, kako bi omogućila operacije raznih vrsta jurišnih dronova, umesto aviona STOVL kategorije.
Kina je, u tom smislu, otišla korak dalje. „Sičuan“ je postao tek treći brod na svetu opremljen elektromagnetnim katapultom, pridružujući se najnovijem američkom nosaču „USS Gerald R. Ford“ i nedavno porinutom kineskom nosaču „Fudžijan“.
Od parnih katapulta do elektromagnetnih lansera
Korišćenje katapulta za ubrzavanje aviona sa brodskih paluba potiče još iz 1930-ih. Prvo su korišćena pirotehnička punjenja, zatim hidraulični sistemi, da bi Britanci oko 1950. godine prvi razvili parni katapult. Ta tehnologija je ubrzo postala standard na američkim nosačima na nuklearni pogon.
Parni sistemi su jednostavni, pouzdani i decenijama dokazani, ali imaju očigledne mane: veliki su potrošači energije, spori u ciklusima pripreme i ne mogu fino da prilagode jačinu lansiranja sa lakim dronovima. Pojava bespilotnih letelica različitih masa primorala je američku mornaricu da razvije novi električni sistem EMALS. On je manji, ekonomičniji, brže se puni i ima mnogo manje pokretnih delova od parnih sistema, uz mogućnost preciznog podešavanja sile pri lansiranju.
Električni katapulti su, međutim, ekstremno kompleksni, skupi i izazovni za održavanje. Čak je i Donald Tramp tokom svog prvog mandata javno kritikovao EMALS rečima da „zvuči previše digitalno“ i da „samo Ajnštajn može da ga razume“, te da mornarica treba da se vrati na paru jer „digitalni sistemi koštaju stotine miliona i stvaraju probleme“. Ipak „Gerald Ford“ je već izgrađen kao potpuno električni brod, pa povratka nije bilo.
Do današnjeg dana, samo dva druga broda koriste katapult ove vrste, i oba su kineska: nosač „Fudžijan“ i amfibijski jurišni brod tipa 076 – „Sičuan“.
Zašto je ’Sičuan’ važan i kome bi mogao da koristi
Najveći geopolitički problem Kine je Tajvan, ostrvo nad kojim Peking tvrdi suverenitet (i ceo svet se slaže sa Pekingom ali samo na papiru), a koje se faktički nalazi pod vlašću separatističke administracije podržane od Zapada. Svako vojno preuzimanje Tajvana zahtevalo bi obimnu kombinaciju pomorskog i vazdušnog desanta, uz paralelno suprotstavljanje američkoj mornarici koja bi garantovano štitila Tajpej.
Za takvu vrstu operacija Kini su potrebne udarne grupe nosača aviona, snažna raketna podrška sa kopna i moderni amfibijski desantni brodovi sposobni da služe kao komandni centri, platforme za dronove i laki nosači aviona. Kina već raspolaže sa četiri plovila tipa 075, koji mogu da prevezu između 900 i 1.200 marinaca i do 30 helikoptera.
„Sičuan“ tip 076, međutim, dimenzijama i mogućnostima nadmašuje sve prethodne. Dug je oko 263 metra, širok oko 45 metara, a puni deplasman dostiže oko 50.000 tona. Time nadmašuje čak i najmoćnije američke amfibijske brodove klase „America“. Zašto kod specifikacija uvek dodajemo “oko”? Kina ne objavljuje kompletne podatke, pa je veliki deo informacija rekonstruisan iz fotografija, satelitskih snimaka i analiza stručnjaka uglavnom sa zapada.
Pored toga što može da preveze preko 1.000 marinaca i njihovu opremu, brod je teško naoružan. Ima tri lansera PVO sistema HQ-10, svaki sa po 24 rakete, kao i tri topovska sistema Tip 1130, raspoređena levo, desno i na krmi. Ovi topovi imaju neverovatnu brzinu paljbe do 11.000 metaka u minutu, sa efektivnim dometom do 3 km, što ga čini veoma otpornim na napade dronova i niskoletećih projektila.
Letna paluba i dronovi kao glavna snaga
Najveća tehnološka posebnost „Sičuana“ jeste njegova izuzetno široka letna paluba, prilagođena za operacije teških dronova. Primećena su dva različita tipa bespilotnih letelica namenjena brodu.
Prvi je GJ-11, kineski stealth dron predstavljen na vojnoj paradi 2025. godine. Dugačak je 12,2 metra, raspona krila 14,4 metra i poseduje unutrašnje odeljke za nošenje bombi i raketa. Očekuje se da će delovati kao „verni pratilac“ kineskim lovcima J-20 i J-35.
Drugi ključni tip je izviđačka platforma WZ-7 „Leteći zmaj“, namenjena za prikupljanje optičkih i elektronskih podataka, kao i za prenos informacija o balističkim i krstarećim raketama prema komandnim centrima na brodu.
Spekuliše se da bi tip 076 mogao biti iskorišćen i za operacije budućih kineskih aviona kratkog poletanja i vertikalnog sletanja, ako Kina uspe da razvije sopstvenu STOVL platformu. Elektromagnetni katapult mogao bi značajno da nadomesti njihove slabosti u nosivosti i borbenom dometu.
Širi vojni značaj za Kinu, Sjedinjene Države i druge zemlje
Pojava kineskog desantnog broda ove veličine i sposobnosti ima daleko veći strateški domet od regionalnog pitanja Tajvana. Za Sjedinjene Države, koje decenijama dominiraju svetskim okeanima i nose teret projekcije sile kroz mrežu udarnih grupa nosača aviona, „Sičuan“ predstavlja signal da Peking ulazi u novu fazu mornaričkog razvoja. Američka mornarica još uvek ima ogromnu prednost u broju nosača, borbenoj avijaciji i globalnoj logističkoj mreži, ali kombinacija elektromagnetnog katapulta i teških dronova na platformi koja nije klasični nosač otvara pitanje kako će izgledati ratovanje na Pacifiku u narednim decenijama.
Za SAD je posebno važno to što kineski model kombinuje tri elementa koji do sada nisu postojali u jednoj platformi: amfibijski desant, dronove dužeg dometa i mogućnost katapultnog lansiranja. To menja kalkulaciju o potencijalnoj odbrani Tajvana, ali i modu operisanja američkih grupa nosača, koje bi morale da odgovore ili povećanjem broja brodova, ili većim oslanjanjem na sopstvene bespilotne sisteme. U Vašingtonu se sve češće raspravlja o tome da li „Sičuan“ predstavlja početak transformacije pomorskog ratovanja u pravcu jeftinijih, fleksibilnijih i delimično automatizovanih platformi koje bi mogle da naruše američku dominaciju bez direktnog meča nosač-na-nosač.
Za Rusiju je ovaj brod jednako važan, ali iz drugačijih razloga. Moskva trenutno gradi svoja dva velika desantna broda projekta 23900, „Ivan Rogov“ i „Mitrofan Moskalenko“, a kinesko iskustvo s tipom 076 može im poslužiti kao praktični model za integraciju bespilotnih letelica, naprednih komandnih sistema i budućih električnih katapultnih mehanizama. Ruska mornarica nema mogućnosti niti ambiciju da kopira kineski opseg pomorske moći, ali je svesna da će desantni brodovi sledeće generacije morati da kombinuju klasične zadatke sa dronovima dugog dometa, elektronskim izviđanjem i koordinacijom vatrene podrške. U tom smislu, „Sičuan“ nije samo impresivan tehnološki eksperiment, već ogledalo u kojem ostale sile mogu da sagledaju sopstvene mogućnosti, ograničenja i budući pravac razvoja.
